tag:blogger.com,1999:blog-40915410709753654692024-03-06T12:02:58.292-08:00Putešestvije kompjuktor service-manajozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.comBlogger32125tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-19819376424333716212014-12-08T11:00:00.002-08:002014-12-08T11:00:58.071-08:00Време лети...илити дан кад сам био превише тврдоглав, па остадох жив Дође одређени период у животу људи када се свега заситимо. Све дође и прође, а и људи дођу и оду. Некада популарни трендови нестану, и појави се нешто ново, и занимљивије. А ми сами онда некако останемо заглављени понекад у неком периоду. Иако мислимо да је некад било лоше, ни сада није сјајно, али нећемо сада о томе.<br />
<br />
Како је почело, тако се моје путешествије као сервисер компјутера и завршило. Дошла је и прошла и та светска криза, газди досадило да се цима за ситниш, и тако, напрасно, од Јануара 2012. престадох да се званично бавим радом у сервису. Наравно, незванично, ради се од куће, понекад, за ортаке и познанике.<br />
<br />
Онда у Јулу 2012. запослих се у једној компанији, '''светској'', и могу рећи да је сасвим ок. Не сјајно, али задовољавајуће. Радило се, ради се, рмбачило се, рмбачи се и даље. Све је ишло по неком плану и програму, без већих трзавица (колико је то могуће у овој земљи).<br />
<br />
А онда дође и она 2013. година. Преживесмо и тај смак света у Децембру 2012.-е, и све је и даље било као и пре. Међутим, не лези враже...<br />
<br />
Март-Април-Мај: нешто сам се осећао лоше али ништа страшно, рачунао сам, стигао ме умор, од Јула 2012. нисам имао дужу паузу на послу од 5 дана, а тад смо радили као под бичем.<br />
<br />
19. Јун 2013. - први дан боловања. Отприлике сам знао са чим имам посла, али сам чекао званичне резултате.<br />
<br />
21.Јун 2013. Ординација Урологије КЦ Крагујевац, ординирајући лекар мало млађи од мог ћалета ми каже :''Semioma testis, са метастазама у лимфним чворовима у стомаку, није страшно, проценат излечења у твом случају (пацијент млађи од тридесет година) је поприлично висок''. ''Поприлично?'', упитах. ''Да, отприлике 90%''.<br />
<br />
04. Јул 2013. предоперациона сала хирургије у КЦ КГ. Лежим на покретном столу са танким чаршавом преко мене, напољу 30+ степени, а ја се смрзавам. Анестезијски техничар прилази, пита ме јел' сам нервозан. ''Јел' би требало да будем?'<br />
''Ма не, опусти се, биће све ок''.<br />
''Јој, само немој то да ми кажеш, сви ми то јебено говоре последњих две недеље''.<br />
Лик се само осмехну, и показа ми да испружим руку за постављање брауниле.<br />
''Јел да бројим до десет или..''.<br />
''Ништа неће да те боли, само ћеш да заспиииш''.<br />
''Тај цитат из''Лепа Села, Лепо Горе' баш пре него што они изгибоше у оном тунелу ми није требао''. рекох.<br />
''Јбг, омакло ми се'', рече техничар.<br />
''Опуштено, и мени би'', и почесмо да се смејемо обојица.<br />
И стварно, ништа ме није болело, само сам заспао.<br />
<br />
30. Јул - 13. Август 2013. први циклус хемиотерапије. Мало мучнине, повремено пеглирање, али ништа опасно. ''Ово није тако страшно'', помислих. Јебо ме ђаво кад сам то и рекао себи..<br />
<br />
20. Август - 09. Септембар 2013. други циклус ХТ. Много мучнине, много повраћања. Свест, скоро па не постојећа. Само неко сивило, и повремено јутарње сунце, пре него што нове боце са хемикалијама крену да капљу тог дана. Почео сам увелико да мршавим, главу сам обријао још на почетку првог циклуса, пре него што је и почела да опада ( у инат, боље ја да то урадим, пре него што оде сама). Нисам паничар, али нешто је кренуло да ме стеже преко груди. Сваки дан ми се чинио краћим, ноћи све дужим, а тај обруч око груди све тешњи. Рачунам, попустиће кад завршим други циклус.<br />
<br />
23.Септембар 2013.<br />
Први дан трећег циклуса ХТ, и надајући се најбољем, последњи.<br />
Надао сам се да ће бити као пре, првих дан два ништа, а онда крене мучнина. Међутим, да ли је био кумулативни ефекат или шта, већ првог дана сам се откинуо од повраћања...мучнину више нисам ни осећао, то ми је постала свакодневица. Тако сам се извежбао, да сам могао да бацам пеглу да неко пуцне прстима.<br />
<br />
Сво време себи константо говорим ''Диши, не престај, диши''..мозак не функционише, више сам зомби него човек.<br />
<br />
24. Септембар 2013.<br />
Мало лакше. ''Можда данас неће бити пов---БЛААРХГ''. Пих у пичку материну. ''Ћале, донеси други лавор, не могу више да устајем свака два минута''.<br />
<br />
25. Септембар 2013.<br />
Обруч се преко ноћи јавио, тихо, ненадано, и стегао. Као да имам тону на грудима. Немам снаге да дишем, а камоли да стојим. ''Удахни, издахни, удахни, издахни''. ''Још три дана, и завршили смо, само удахни, па издахни'',<br />
<br />
26. Септембар 2013.<br />
Богу се нисам молио, јер сам разочаран у Њега. '<br />
<br />
''Како се осећаш?'' пита ме докторка. Немам снаге да одговорим. То јест, причам, али ме она не чује. По њеном изразу лица видим колико је сати.<br />
''Слушај, морам ово да ти кажем. Ако сад циклус прекинеш, мораш опет да примаш сва три из почетка. Издржи. Иначе, сигурно нећеш истрајати још три циклуса, са обзиром у каквом си стању сада''. Окрете се према медицинској сестри ( за које иначе имам само речи хвале, нема бољих и пожртвованијих створења у целом КЦ Крагујевац од сестара које раде у Дневној Болници Центра за Радиологију и Онкологију КЦ-а), и рече тихо ''узми му крв за анализу, стави на хитно и одмах ме зови чим стигне резултат, и кажи ***** нека буде у близини, јер је у веома лошем стању''.<br />
<br />
Мислио сам да ће ме бити страх. Или да ћу бити бесан. Заправо, од кад сам сазнао шта је проблем био, нисам се ни једном запитао ''Зашто ја?''. Једноставно, нисам један од тих. Ја примим ударац, и настављам да гурам тврдоглаво даље, увек напред.<br />
<br />
И онда поче да пада мрак. У ствари, више је било као нека магла, као рано јутро средином Децембра, кад се спусти прљав ваздух преко Крагујевца од многих димњака из околине.<br />
<br />
Нешто ме је притисло преко груди, као наковањ да имам. Хтео бих да га померим, али немам снаге руке да подигнем. У свој тој магли, чујем два гласа.<br />
<br />
Један,мој, који непрестано понавља, ''Удахни, издахни, пауза, удахни, издахни, пауза, удахни, издахни''.<br />
<br />
И неки други. Непознат. Али у исто време звучи као неко веома близак. Не говори ништа, али разумем шта ми покушава рећи. И тај глас ме страховито притиска преко груди. Константно, без милости, скоро па као са смешком. Покушавам да му се одупрем, али тишина која стиже од њега је све више заглушујућа, и у једном моменту не чујем више свој ритам.<br />
<br />
Отварам очи, и видим да сам кући у свом кревету. Ћале седи поред мене у фотељи и слаже пасијанс на компу. 'Како ти је?'', пита. ''Исто...него, кад смо дошли кући?''.<br />
''Има сат времена скоро...једва си стајао на ногама. Не сећаш се?''<br />
''Не...задње што се сећам да ми је сестра узела крв за тест, и то је то''.<br />
''Нису ми ништа рекли, само да ти је терапија за данас готова, и да полако идеш кући да легнеш''.<br />
''Ок...одремаћу мало''.<br />
''Хоћеш да једеш нешто?''<br />
''Не, дај ми само мало воде, нешто сам жедан.''<br />
<br />
27. Септембар 2013.<br />
Целу ноћ нисам ока склопио. Нешто од мучнине, а понајвише од тога што како затворим очи, ја потонем у ону маглуштину, и глас почиње да ме издаје. Изгубим ритам, тргнем се, и погледам кроз прозор. Напољу тишина. Смогнем снаге и устанем, одшкринем прозор мало, и у моменту ме удари свежина. Олакшање. Мозак ми се мало избистри.<br />
<br />
Сати полако пролазе, ја чекам девет ујутру да одем да примим последњу туру.<br />
<br />
Болница. Исти људи. Сестре насмејане, доктори озбиљни, неки пацијенти трурни, неки радосни.<br />
<br />
Пролазим између њих као авет, нисам више сигуран шта је јава, а шта не. Довучем се некако до дневне болнице, отварам врата, и чекам сестру да ме смести.<br />
<br />
''Како си данас?'' пита.<br />
Немам снаге да одговорим, само трепћем.<br />
<br />
Биди и она да једва стојим, и показује ми кревет до прозора.<br />
<br />
''Може овде?''упита.<br />
<br />
''Може''.<br />
<br />
Изненадих себе. И уплаших се, по први пут од када сам се разболео. Исти онај глас, непознати, а познат.Ја, а нисам ја.<br />
Прва боца, раствор глукозе.<br />
Друга боца, још увек све ок.<br />
Трећа боца...и обруч око груди поче да стеже. Тек на моменте чујем себе ''Удахни, издахни, удахни, издахни''. На махове само.<br />
Одједном, осетих нешто топло на образу. И још једном. Отворим очи полако, и видим медицинску сестру како стоји поред мене.<br />
''Ту си?''пита.<br />
Климнем главом.<br />
''Одговори''.<br />
''Ту сам још увек''.<br />
''Добро, само проверавам.'' насмеја се, и намигну ми.<br />
<br />
Сат времена касније, устадох, и изађох из собе.<br />
<br />
'''Видимо се у Понедељак, не заборави, долазиш да примиш Блео, и после тога си слободан до наредног Понедељка''. рече.<br />
''Кад да дођем?'' питах.<br />
''Око 10, може?'' упита ме.<br />
''Наравно''. рекох.<br />
''Видимо се'' рече она.<br />
<br />
Видимо се.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-4246750296999032742011-04-12T17:39:00.000-07:002011-04-12T17:39:28.887-07:00Power ON, Lights ON, Stage - ReadyУх, што се нахватало паучине овде. Скоро година цела прође, и коначно сам успео да смогнем новаца да уплатим нет. Јбт, годину дана апсистенције није добро ни мало. Мислим, имам нет на послу, али ми је тај нет користити за приватне сврхе јако мрско, поготово кад ти неко гледа преко рамена нон-стоп и проверава логове.<br />
<br />
А са друге стране, сваки месец је било, ''е, овај месец уплаћујем нет, па нек' иде живот''. И онда се испрече неке ствари, као плаћање хране, воде, струје (јбт, уплатиш нет, и таман се окачиш, а онда дође баја из ЕПС-а и отфикари кабал са бандере), ђубре...Да јебено ђубре и одношење истог, и шуњава накнада за грађевинско земљиште ( који глуп појам, јебо ја оног паметног који га је и дефинисао законом, које курац грађевинско земљиште, кућа направљена пре 20 и кусур година, отад ништа није грађено, и тад су папрене таксе плаћене), ми је претходног месеца избило из џепа 11000 динара, које сам планирао за неке друге ствари да дам. Него, јбг, сила Бога не моли, и ако ништа друго, бар сам то срање скинуо са бриге.<br />
<br />
Но, шта је ту је, идемо даље, некако смо се снашли за нет.<br />
<br />
Да је година претходна била сјебана, знате то и сами, нећу вас подсећати доданто на то.<br />
<br />
Некако сам сав постао апатичан према свему. До скоро ме је погађало све што се дешавало око мене, али једноставно више немам снаге да се нервирам, борим и цимам. Како вода носи, тако ја пливам, што мање отпора то боље. Искључиш мозак, не мислиш и ау пизду материну све.<br />
<br />
А време јебено лети ли лети. Већ скоро Мај стигао, никако да се опасуљим. А и како, кад сам јебени леминг постао. Устај, кафа, пљуга, прање косе, аутобус, посао, пљуга, посао, пљуга, посао, аутобус, драгстор, пљуга, доручак/вечера, комп, кревет. Сваки јебени дан последњих пола године тако. Више ми се смучило. Ортаци нестали трагом, а и ја се нешто нисам трудио да одржим неку везу претерано, сви нешто надркани, у некој фрци, журба, хаос, 2012, ванземунци, Билденберг....<br />
<br />
Ако ништа друго, бар се нисам угојио ништа претерано. Мала рекапитулација те теме:<br />
2009. година - 140 кг<br />
2010. година, Мај месец - 86кг<br />
2011. година Април месец - 90кг.<br />
<br />
Само четири за годину дана, а провукао сам се кроз две свадбе (на првој се олешио као звер и као што каже Робин Хик Кук, ''пао испод стола, отрован од алкохола'', на другу нисам ни отишао, поучен искуством са прве), пешес слава и тушта и тма рођендана и осталих битних и не толико битних разлога за дефрагментацију прасића са ротирајућег ваљкастог тела.<br />
Што би рекао Борат , грејт суксес, ЈЕС.<br />
<br />
А било је и ружних догађаја.<br />
Први, угинуо ми мачак Ђоле. Јес' је био мало блентав, али је био краљ. Покачио се са неким другим мачком у насељу и попио канџу у плућно крило. Водио га код ветеринара и шта све не, али му није било спаса.<br />
<div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEholyfyvROZYuRvUdC43kO6VDsLHZia6gXkM_kHIY0RW66-vRMiTdS1ZZVwRWOP9SpP4eG-TSyzTCjVKp_u9yfeKP2ZgDdeGj1ocrNsibqS6xXiE68vL0MswlwoFx96uIq-lYjDULvyV-vV/s1600/DSC00019.JPG" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" height="240" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEholyfyvROZYuRvUdC43kO6VDsLHZia6gXkM_kHIY0RW66-vRMiTdS1ZZVwRWOP9SpP4eG-TSyzTCjVKp_u9yfeKP2ZgDdeGj1ocrNsibqS6xXiE68vL0MswlwoFx96uIq-lYjDULvyV-vV/s320/DSC00019.JPG" width="320" /></a></div><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Потом, морао сам да се растанем од лајке. Јбг, истекла регистрација, почео мотор да се квари, ухватила је рђа са свих страна...Све нешто уз клинац. </div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Потом поче и она криза да удара, а ја шта ћу, распродај делове од компа. Скоро два месеца сам био без кутије са трубадурима, и могу рећи да ништа нормално на телевизији за то време нисам видео, не рачунајући Discovery и National Geographic. Мада и тога ми пун курац, само емисије о Другом Светском рату, напамет сам све више научио, а нови програми су...благ израз, затупљујући, почев од тога како нека тамо Американка пизди што јој мајстори нису погодили лепу боју храстовине на дршкама поред сераоне. Гледам и неверујем.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Једина добра ствар која се десила је то што сам некако набавио новог љубимца, тачније мачка, овог пута чистокрвног сијамца. Назвасмо га Гери, по Сунђер Бобовом пуж-кучету. Мада и нисмо далеко, пошто је научио да доноси ствари које му се баце, као да је кер, а не мачка.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhRybXN0yLaY_N4CrfA85c277HBtkF05qyb2YyaSRPokZ6-uzB5esjXfyndIdF9nUrqzmgI8ilqe5UCLJP52ipDzQ_EDIE1E7RbAlLe8KpN3pBsmlOwwwg5juy7TMhsbc5EYlpuS9bYeg8r/s1600/DSC00025.JPG" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" height="320" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhRybXN0yLaY_N4CrfA85c277HBtkF05qyb2YyaSRPokZ6-uzB5esjXfyndIdF9nUrqzmgI8ilqe5UCLJP52ipDzQ_EDIE1E7RbAlLe8KpN3pBsmlOwwwg5juy7TMhsbc5EYlpuS9bYeg8r/s320/DSC00025.JPG" width="240" /></a></div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">И он није баш у винкли, али ме то ништа не чуди, јер све животиње су на неки начин биле чудне које су дошле у ову кућу. Дал' им је Меркур у Венери или неки други курац, али углавном, мачак је у трипу да је куче, куче је у неком трипу да је човек, мачак режи кад долазе гости, а куче седи на столици док ја пијем кафу седећи на земљи у дворишту. Све у свему, нормалан дан код мене.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Углавном весело.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">А сад нешто мало другачије теме.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Пошто сам протеклих пола године провео као пасивни посматрач, дошао сам до неких веома чудних и надасве забрињавајућих закључака, барем по некој мојој логици.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Стварно је са омасовљавањем доступности интернета ова планета постала не глобално село, него распала вукојебина. Неким тотално безвезним стварима се придаје толико значаја да је то нездраво. Ко је шта обукао, шта је ко рекао на фејсу, да ли је овај или онај испао будала у некој тамо Фарми...Мислим јеботе, не мош' се дише од количине отпада којима смо запљуснути. Превише података, премало информација. </div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Друго шта сам приметио, да је комуникација међу људима тотално отишла у курац. Прост пример, приликом једног изласка у град ( скоро једини током ових по године), гледам лика како прилази риби у кафићу, почиње разговор и риба успаничено зове обезбеђење. Игром случаја знао сам лика који је радио као избацивач и питао га после шта је то толико уфркисало ту рибу да је натерало да позове обезбеђење. Каже ми човек да је лик питао девојку да јој плати пиће, пошто му се свидела...Јеботе.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Шта треба, месец дана унапред телепатски да јој најавиш, попуниш обрасце и формуларе, па ако прођеш комисију, онда може пиће. Ако погледаш рибу испод ока, одмах си чудак и крипер.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Или можда човек није имао фејс, а она јадна не разуме говор више него само зна за чет....Стварно ми више није јасно ништа.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Политику сам престао да пратим, јер видим да су се ови буљаши тако уцементирали на прамцу овог нашег Титаника ни да их јебена Халејева комета не би избацила из лежишта ако нас погоди. Само се питам како ће се спасти, јер је све покрадено што се покрасти могло, а чамци су бушни и однети одавно. Једноставно, боли ме паја да се цимам, кад ионако ништа што урадим нема ефекта, правим се луд и гледам само својима да створим нешто (хаха, добар фазон).</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Никако да се одлепим од ове теме, сваки пут кренем са неком причом тотално левом, а онда завршим са рантом по дешавањима у овој нашој Недођији. Као да ме неко наговара са стране да пишем о томе, а сваки пут кажем себи да нема шансе опет. Но јебига, изгледа да ово све претерано утиче на мене, или ја допуштам да утиче на мене, како год окренем, увек завршим на истом.</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">И тако, док покушавам да мало мозак натерам да ради на вишим фреквенцијама него уобичајено, не бих ли написао нешто иоле паметно, дошао сам до зида, барем за данас. Лепо је отворити мало вентил, макар и на сат времена, чисто да испустим мало притиска који се нагомилао испод скалпа. </div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;"><br />
</div><div class="separator" style="clear: both; text-align: left;">Даље опуштање следи наредних дана, уз неке ведрије теме. Stay tuned....</div>jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-74094428341176722962010-04-25T15:18:00.001-07:002010-04-25T16:04:56.012-07:00What the FUCK is this SHIT?<a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgm76Iivqmui1obCKnmKuuYwiRuosopV1eN8-oTTdlBXj8fHrXrb-0HfiDZPVhem0cHDr9JC7Iy8KiI9LV6o7Tnjq1LvjVJoc1gHs9oXgmS5uhZhYzZaan80QWSMI71th018guOD3mGBxLB/s1600/wtf+is+this+shit.jpg"><img style="margin: 0pt 10px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer; width: 126px; height: 126px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgm76Iivqmui1obCKnmKuuYwiRuosopV1eN8-oTTdlBXj8fHrXrb-0HfiDZPVhem0cHDr9JC7Iy8KiI9LV6o7Tnjq1LvjVJoc1gHs9oXgmS5uhZhYzZaan80QWSMI71th018guOD3mGBxLB/s400/wtf+is+this+shit.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5464203287630715378" border="0" /></a><br />Huh, opet mesec dana od zadnjeg posta. Ova prokrastinacija me ubi. Nikako da nađem volje da napišem nešto. Mislim, pisao bih, ali jednostavno, nemam volje. Ili možda želje? Jebem li ga.<br /><br />Sad će svi da se zapitaju, odakle ovakva slika i naziv teksta. Prosto. Pogledajte oko sebe, pa mi se javite. Doduše, ovo je dosta subjektivna stvar. Ko je pun mržnje, videće samo sranje oko sebe (myself included). Ko je happygolucky, biće oduševljen svim i svačim.<br /><br />E sad, /rant ON<br /><br /> Ja se konstatno poslednjih nedelja osećam nekako čudno. Neka mešavina mržnje, besa i nemoći da bilo šta promenim. Jebote, kako se jadno i glupo osećam. Kako mi samo vreme jebeno prolazi, a ja ne mogu da ga iskoristim na iole pametan način. Gledam kako se razna govna oko nas dešavaju, a ja nemam načina da ih ikako sprečim. Besan sam i ljut, ali kao da su mi ruke zavezane, oči zatvorene, uši zapušene i duša zapečaćena. Jebote, neću više ovo sranje da gledam.<br /><br /> Ljudi više nemaju perspektive nimalo. Gledam sebe svaki dan kako odlazim na posao sve mrzovoljnije ( a ja volim svoj posao, volim kompjutere i sve vezano za njih), i sve više otaljavam svoj deo sa sve manje od pola guzice. A to mi se ne sviđa baš ni lečka. Gledam ostale oko sebe kako non-stop presipaju iz šupljeg u prazno, i svaki put gube i ono malo muke što imaju, dok neki govnar trpa to sebi u džep sa radošću i veseljem.<br /><br /> Gledam ovaj moj nekada lepi i normalan grad, kako biva razjeban od strane polu pismenih polu-mozgaša, koji su došli sa okolnih brda i livada, ili iz mile nam južne pokrajine, i raznose ono što su naši matori gradili decenijama.<br /><br /> Jebote, kakvo je ovo sranje oko nas?<br /><br /> Šta se više, bre, sa ovom zemljom dešava?<br /><br /> Da se razumemo, ne radi se ovde o parama. Hvala Bogu, imam dovoljno da preteknem, bez nekog luksuziranja, ali mi je to sasvim normalno, navikao sam tako.<br /><br /> Radi se o svemu ostalom. Svi nešto postali fini, kulturni, civilizovani evropljani preko noći. Niko više ne kolje prasiće i ne peče rakije, jer, jebiga to je u Evropi no-no. WTF? Eej, narode, probudi se, hellou, ovo je zemlja paora, nije Minhen. Mi smo poznati po tome da se nešto stalno busamo u grudi i inatimo. Pa i treba, jer niko nikada za nas nije navijao, svi su nas pljuvali i mrzeli.<br /><br /> Jebi ga, sad rizikujem da će me nazvati seljačinom i neandertalcem, al' iskreno, zabole me paja. Ova seljačina će da ima više kulture uvek, nego bilo ko od vas novokomponovanih intelektualaca (mada takvi i ne čitaju ove stvari, imaju oni pametnija posla, tipa, gledanje novog sranja sa tetka Sekom Prasić Aleksić).<br /><br /> Definitivno smo negde nešto žestoko zajebali. Mada, kao što mi je neko rekao jednom, kako se bliži kraj civilizaciji, tako se brišu sve granice morala i normalnosti.<br /><br /> Ionako smo overdue za jednu planet-wide katastrofu, da nas drmne iz ove smrdljive učmalosti, i pokrene guzicu. Koga, bre, boli kurac što Japanci imaju suši gen (izvinjenje Japancima, nemam ništa protiv njih)? Daj, bre, otkrivajte izvore energije, nove načine pogona i uzgona, da odjebemo iz ove govnjive rupčage kojom smo je napravili. Dosta mi je više čitanja gluposti po novinama, mislim da je vreme došlo da nađemo neki nov način transporta u visinu/kosmos/prostor. Verujem da nije to ni malo lak zadatak, ali imamo sasvim dovoljno kapaciteta i inteligencije za tako nešto.<br /><br /> Ali naravno, bitnije je da znamo da Meksikanci imaju gen koji čili u njihovom digestivnom traktu pretvara u ekstremno otrovne prdeže koji odlično deluju na nervni sistem Čupakabri...<br /><br /> /rant OFF - but to be concluded<br /><br /> Bilo je i pozitivnih stvari ovih prethodnih nedelja. Npr, isterao sam ceo post na vodi i hlebu. Beše teško, ali izdržalo se nekako. Da je barem nešto više njih postilo, možda bi se malo i unormalili. Mislim, nisam ja nešto ekstremno religiozan ili nedajbože neki religiozni fanatik, nego sam jednostavno osetio potrebu da se malo od svega pročistim.<br /><br /> A pomoglo mi je i na drugom planu. Gubitak kilograma je takođe dobio dobar podstrek. U jednom postu prošle godine još sam pomenuo moju neverending bitku, moj Vaterlo, koji bijem od kad znam za sebe. Rešio sam bio da se stešem malo, i to malo pretvori se u malo više. Što i nije tako loše. Dakle, suma sumarum, sa 138 kg početne težine, koliko sam imao 1. Juna 2009. godine, kada sam krenuo sa dijetom, stigao sam na 90 kg, zaključno sa 24. Aprilom 2010. godine.<br /><br />48 jebenih i kroz znoj isćeđenih kilograma. I naravno, ne planiram tu da stanem. Još kojih petnaestak, posle kreće teži deo, ovo je bila zajebancija dosad. Posle kreće održavanje kilaže i doterivanje linije, ovo je sad samo test proba.<br /><br /> Nije bilo lako (kad vidim one kenjatore sa bedževima, dođe mi da ih pljunem), ali se isplatilo. Barem imam neki uspeh iza sebe u prethodnoj godini.<br /><br /> Kako se ja osećam povodom toga? JEBENO FANTASTIČNO. Posle više od deset godina preko sto kila, mogu reći da je fenomenalno i fantastično imati manje od toga.<br /><br />This is my EPIC WIN motherfuckers, let me hear about yours. Try me.<br /><br /><br /> Naravno, savete delim besplatno :D<br /><br />To be continued very soon...jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-4633506021734004602010-03-22T18:56:00.000-07:002010-03-22T19:07:56.811-07:00ВихорНема снова, ове ноћи тамне,<br />враћају се сећања на догађаје давне,<br />уносе немир у душу и ум,<br />стварају у глави неки чудан шум.<br /><br />Кроз тело нешто чудно струји,<br />као вихор у коси,<br />неки немир у душу уноси.<br /><br />Страх ме неки помало хвата,<br />од буке тишине,<br />од откуцаја сата,<br />од непознатих корака бата,<br />од злосутног, на небу црног јата.<br /><br />Облаци неки тамни небом плове,<br />као да несмотрене душе лове,<br />да их однесу негде далеко,<br />где их чека нешто,<br />или неко.<br /><br />А ноћ је и даље дуга,<br />не долази никако дан,<br />велика је у нама туга,<br />да кроз њу пловим сам.<br /><br />Али, у даљини, и свој тој црнини,<br />назирем нешто,<br />сјаји притајено, скривено и вешто,<br />облици се мењају, полако разазнајем контуре у тмини.<br /><br />Шта ли би то могло бити,<br />шта ли би се то од погледа хтело скрити,<br />шта то не жели да се јасно прикаже,<br />већ стално се скрива и лаже?<br /><br />Да ли је то месец, свитац или дан?<br /><br />Не, није од тога ништа.<br /><br />Само још један недосањан сан.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-43354607782975299382010-02-08T13:20:00.000-08:002010-02-08T13:49:17.625-08:00Show must go onХух, улетесмо у нову 2010. годину. Ја сам се нешто истриповао да сам почео да блогујем у Фебруару 2009.-е године, али заправо је то било 7. Јануара. Даклен, прешао сам прву годину путешествија. Мали јубилеј, али вредан. Ова два претходна месеца су била плодна за писаније, али авај, код мене увек мора неко срање да се деси. Неко ''озго'' ме је опасно узео на зуб, и решио да ме тотално разреши памети.<br /><br /> Таман реших пре неки дан да напишем нешто, кад оно неће иконица да одреагује на дупли клик на деску. Забрљавила се ''седмица'' тотално. Рекох, ај да се ресетујем, одбрљавиће се сигурно. Кад оно мунем, неће комп да постује. Врте се кулери, али нема писка никако.<br /><br /> Ја се нагнем да поглем шта се дешава, наслоним руку на кућиште, и моментално добијем афро уместо моје чирокане. Цело кућиште под напоном неким. Брже боље искључим кабал из напајања, узмем глинерицу у руке и имам шта да видим. Светли фаза, не светли нула, што је нормално, али светли и земља, што није нормално никако. Прошетам се по кући, и испостави се да ми је свуда уземљење под напоном, негде кратак спој у зиду се десио.<br /><br /> Нађем једну нормалну утичницу која још увек ради, и то у купатилу, она у коју укључујем фен. Рекох, одатле ћу продужни до моје собе, чисто комп да укључим.<br /><br /> Направим кабал продужни, намикерим све, укључим, ради комп нормално. Ај да одем до продавнице да узмем још неке потрепштине, оперем руке у клоњи, и кад сам излазио, затворим врата, прсне федер у брави и заглаве се врата. Мрдни лево, мрдни десно, ма ни да чују врата, као да си их заковао.<br /><br /> Е, тад ми паде мрак на очи. Каже ћале, дај да подупремо врата са даском па да их скинемо са шарки. Саћу ја да их скинем са шарки. Грунем ногом и развалим врата од клоње.<br /><br /> Сад ми је на вратима од клоње завеса, к'о у Хадерсфилду. Кад дођу гости морам да будем екстра пажљив при испуштању гасова, мало јачи ''пуцањ'' и завијори се завеса к'о застава на јарболу.<br /><br /> А тек да не помињем што сам прошле недеље отишао до Београда и у Младеновцу ми излетео амортизер на колима. Сва срећа па није скроз, па сам успео да се вратим кући.<br /><br />Ауто ми је и даље код мајстора, не може да нађе ту пишљиву чауру за амортизер, као да јебеног Ламборџинија возим, а не буђаву Самару.<br /><br /> Дефинитивно сам нешто погрешно урадио у претходном животу, дал' сам био стражар у неком конц логору, јебем ли га, али ми се нека срања тотално сулуда дешавају. Чак ми и буђави Фолаут 3 кује на свака 2 минута, никако да саставим сат времена нормалног играња.<br /><br /> Зато сам решио ове године да постим и да се причестим. Можда ће то нешто утицати да ме мало овај малер батали. И тераћу пост на води и хлебу, како би и требало. Дефинитивно сам решио да истерам то до краја, чисто да намирим савест.<br /><br /> Сад одох да пробам да се одморим мало, ваљда ми се неће десити никакво срање, типа да ми се сјебе кревет и сопствени душек да ме удави. Мада, какве сам ја среће, немојте да вас зачуди ако ми се наредних дана отвори налог на Фејсу за пензионере при последњим странама ''Вечерњих Новости''...jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-28478639291398282842009-12-30T15:58:00.000-08:002009-12-30T16:49:38.493-08:00Досвиданја камераде, ит воз најс ноинг јуХух, опет месец дана прође од како написах нешто. Овај пут сам имао инспирације, ал' неимадо' пара да уплатим нет. 'Бем ти капитализам и потрошачко друштво, кад пишљивих 'иљадутристадеведесет динара и нуланула пара не могу да оставим за интернет буђави. Али није било баш толико страшно. Цео опус Симпсонових је доста помогао да пребродим кризу, чак штавише, нисам је ни осетио. Имам нет на послу, ал' није то то, кад ти неко константно гледа преко рамена. Једноставно немам ту слободу да шврљам као што то радим код куће, а и мало је непристојно ''чановати'' кад има мале деце и њихових конзервативно-комунистички настројених родитеља (види га овај што ради овде, носи ''чирокану'' мора да је луд и глуп, немојте децо да случајно постанете као он, само ви тражите спас на пинкету и осталим патриотским телевизијама (беее девес' два)).<br /><br />Коначно сам се мало био опоравио од разних ситуација којима ме живот милује, кад ми опет Усуд овај о'зго опали једну шамарчину само такву. Наиме, напустио ме је мој мачак Ђоле. Мало се по комшилуку шетао, поткачио са неком комшијском мачком, и завршио са пробушеним плућним крилом. Јеботе, увек сам мислио да ће отићи некако славније, нпр. под колима нечијим или тако нешто. То ми је једини био потомак од старе мачке Мими (која је била легенда и шампион, а и скроз црна :) ). Прво маче, из прве њене туре, ћале и кева моји хтели да их бацимо све, ал' им нисам дао. Од пет комада само је он претекао. Вероватно зато што је био прво легло, био је мало врљав у главу. Ал' био је и даса само такав. Јбт, нисам ни мислио да ће ми то толико тешко пасти, али ме је баш било погодило. Још мислим да ће увече кад дођем да ме сачека испред капије и да се дерња као да није јео два дана, и да се мази само да се уштека за парче саламе или коју сардину. А никоме није давао да га мази сем мени, остале је гребао опасно.<br /><br />Ово ми је направило некакав вакум, једноставно ме је тотално испразнило. А навикао сам да имам неке живуљке стално око мене. Мислим, имам и пса, и волим и њега, али је мачор био доста дуже у фамилији.<br /><br />У последње време се нешто чудно дешава самном. Увече када легнем осећам неки обруч како ми се стеже око груди и неда ми да дишем. Не, није кабал од слушалица. Нешто је друго ту у питању, још не могу да одредим шта је, али притеже све јаче. И неки чудни лептирићи ми се у стомаку јављају, али не они лепи као када си заљубљен, неки другачији, много нервознији. Изгледа да мозак вапи са дружењем са гђицом Мери Џејн, али сам обећао себи да нећу више.<br /><br />Пре сам налазио неки вентил у писању, али ни то сада не помаже. Нека срџба и горка љутина се у мени скупила, а не знам како да је се отарасим, и плашим се да ћу се случајно на некоме недужноме истрести, а то ни најмање не желим.<br /><br />Долази и нова година, а мени се чини као да није. Једноставно, немам више оног чудног осећања радости и среће, постало ми је толико свеједно да ћу је највероватније преспавати.<br /><br />Полако истичу последњи сати ове године. Било је успона и падова, лепих и лоши ствари, али све у свему, ипак и није било тако лоше.<br /><br />Срећна вам свима Нова година и Божићни празници, и остајте здраво до следеће године :)jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-31051273785127140752009-10-22T14:56:00.000-07:002009-10-22T15:47:40.694-07:00Добро вече леминзи :)<a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhh-NsqS7gxU9F2UrUBEdqmz5cNld2DpTpVeIZiI1iKfpfEwtqzwLHHIie3SlU9oyAK_LDriNk2LBdkBAmrzUcVtvr05NFgc8pyCNzP55Ls1myGiWXF5eligcS1xuCJV1-p9jxRl3NZxbLN/s1600-h/cat-waits-for-bird.jpg"><img style="margin: 0pt 10px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer; width: 245px; height: 320px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhh-NsqS7gxU9F2UrUBEdqmz5cNld2DpTpVeIZiI1iKfpfEwtqzwLHHIie3SlU9oyAK_LDriNk2LBdkBAmrzUcVtvr05NFgc8pyCNzP55Ls1myGiWXF5eligcS1xuCJV1-p9jxRl3NZxbLN/s320/cat-waits-for-bird.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5395549770009633666" border="0" /></a> Одувек сам желео да поставим поједина питања, али нисам имао коме. Једноставно, оно мало радознало дете никада не престаје да буде радознало, барем код мене. Увек остане понеко питањце неодговорено, и поједине ствари недоречене.<br /><br /> Мада, у данашње време, са све већом доступношћу широкопојасног интернета, и све већом присутношћу медија свих облика, већина питања бивају кад-тад одговорена.<br /><br /> Полако, али сигурно, бивамо удављени у информацијама. Већином су то неке непотребне и тривијалне ствари, и да би дошли до онога што нас занима морамо истрпети какофонију глупости около.<br /><br /> Вечерас нећу ништа да питам. Не желим. Једноставно, уживаћу у тишини ноћи, и пустити да ме покрије својим плаштом.<br /><br /> ''For now, let's just bask in silence of victory, motherfucker'', да цитирам реченицу из једне игре, која баш онако описује моје тренутно стање ума. Јеботе. Баш се осећам као милион долара. Не знам због чега, али се једноставно тако екстатично осећам, да ме је скоро страх.<br /><br /> Руке ми се тресу, срце бије као шашаво, цео дрхтим, а није ми хладно. Мислим да ми се мозак дави у адреналину и ендорфину сада. Хах, сад би волео да ме неко веже за неку мању атомку, дигне на висину од 10 километара изнад ове наше, назови, републике и детонира, да мало ширим срећу и радос' около. Ако ништа друго, барем би био леп ватромет.<br /><br /> Додуше, раније вечерас сам био тако расположен. Сада већ прелазим у стање тоталног еквилибријума и транквилитета. Знате оне тренутке, када имате осећај да вам је цео свет на длану, и кад имате снаге да урадите било шта, али једноставно не желите, јер сте спокојни?<br /><br /> Одавно се нисам осећао овако смирено. Мало сам уморан, али опуштен. И не, нисам се дрогирао, ако неко пита. То ме је прошло одавно. Како су ми фалили ови тренутци раније ове године. Пре сам и чешће долазио у ово стање, али сада баш ретко, можда два пута годишње. Каква разлика, са обзиром да се константно осећам као последње псето.<br /><br /> Планирао сам вечерас да се мало бацим на Risen, али једноставно, неће душа. И тако сам цело вече провео са сестром гледајући Симпсонове. Баш смо се смејали, онако, од срца, а не пластично, као што сам почео све чешће да радим.<br /><br /> Ако хоћете да уништите човека, одузмите му храну и воду, и временом, нестаће га. Али, ако стварно хоћете да човека нестане, забраните му да се смеје, угушићете му дух, што је много пута горе од физичке смрти.<br /><br /> Баш ми фали једна стара екипа, са којом сам се увек смејао онако људски. Неки су ту, а као да нису. Неки више нису међу нама, али су увек ту око нас. Увек се осмехнем када се сетим наших теревенки. Времена иду даље, људи се мењају, долазе и одлазе, али добра сећања увек остају у топлини срца. Барем код мене.<br /><br /> Нисам ово све писао онако чисто да бих нешто нажврљао овде. Желим да се сетите кад сте последњи пут били опуштени, када сте последњи пут рекли некоме да га волите, да се сетите када сте се последњи пут искрено смејали од срца, када вам је последњи пут било опуштено и лепо са некиме у друштву, када сте се последњи пут играли са својим псом, мачком или медведом, зависно шта имате од љубимаца. Сетите се када сте последњи пут били заиста и искрено срећни.<br /><br /> Не задовољни, него срећни, огромна је разлика ту.<br /><br /> Сад полако почните да радите на томе да поново будете срећни.<br /><br /> Позовите људе до којима вам је стало и кажите им да их волите.<br /><br /> Помазите свога кућног љубимца.<br /><br /> Залијте ваше омиљено цвеће.<br /><br /> Пустите омиљену музику.<br /><br /> Уживајте.<br /><br /> Насмејте се.<br /><br /> И будите поново срећни.<br /><br /> :)jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-80545380079704448132009-10-19T13:29:00.000-07:002009-10-19T14:47:40.633-07:00Punk is NOT dead, just relaxed for couple months<a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgFiawDQUood1NrmzQxic2QhwAAXbUoOYMzdhiKb2azX9Rf_JDhQfGH2OIZXnAVDO6NoUdvPsaUzl-9fNOncjmto6V7-BQ-1XCcKYbLvb4bo6y-kOfiPTF-3VkQmTbtpyvEjr-qyoQpaoXu/s1600-h/1255223608610.jpg"><img style="margin: 0pt 10px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer; width: 320px; height: 190px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgFiawDQUood1NrmzQxic2QhwAAXbUoOYMzdhiKb2azX9Rf_JDhQfGH2OIZXnAVDO6NoUdvPsaUzl-9fNOncjmto6V7-BQ-1XCcKYbLvb4bo6y-kOfiPTF-3VkQmTbtpyvEjr-qyoQpaoXu/s320/1255223608610.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5394413242772552482" border="0" /></a><br /> Хух, подоста се паучине нахватало овде. Није да нисам имао жеље да нешто напишем, него једноставно нисам хтео. Мислим, хтео сам да пишем, али сам услед сплета околности био у доста лошем расположењу. Само фали још један да рантује о свем срању које нас окружује. Хејтера је доста ионако, тако да се овај пут (а потрудићу се убудуће да тако буде) мање кењорим а више жуборим. Овај блог је требало да буде опис неких лудих ствари које су ми се догодиле у овом мом, назови, животу. Али, јеби га, некако успут се то изгубило, и почео сам да хејтујем около.<br /><br /> Али од данас окрећемо нови Лис'. Додуше, неће бити горак, као што је један други, али потрудићу се да буде са мирисом и укусом ваниле :)<br /><br /> Поред свих срања што ми се издешавало у међувремену, два су ми итекако тешко пала на душу.Прво, некако сам успео да се скоро отуђим од скоро свих које знам, не због компа, него због посла. Кућа, посао, кућа, посао...Мало постаде монотоно, али сам полако кренуо да се враћам у нормалу. Доста је било више. Друго, комшиница поред моје радње дала отказ, и самим тим сам изгубио иоле какав нормалан контакт са женским светом, сем оног ''Добар дан, изволите''. Јбг, шит хепенз. Али, живот иде даље.<br /><br /> Мада има и добрих вести. Успео сам у својој намери да истрајем у снижавању своје килаже. Дакле, кратко сумирање протеклих пар месеци:<br /><br /> - Децембар 2008. - реализација да сам постао ходајући трокрилни шифоњер, и да ми требају два шаторска крила да сашијем једне нормалне гаће. <span style="font-weight: bold;">Килажа: 138</span>. Урадио поводом тога: болео ме курац савршено.<br /><br />- Јануар 2009. - сестра ми рекла да почињем да бивам као Моби Дик (Бели кит, за млађе нараштаје, гуглајте мало). Не популаран, него дебео као и он. <span style="font-weight: bold;">Килажа: 138+</span>. Урадио поводом тога: престао да конзумирам пепси и кока колу, баталио бели хлеб и хлеб уопште.<br /><br />- Јун 2009. - није се баш ништа променило, али сам се осећао много боље и лакше. Решио да кренем опет са кетостатичном и аткинсоновом дијетом, трчање, склекови, трбушњаци и уопште физичка активност сваке врсте. Такође, знам да ће сада неки негодовати, али сам кренуо и са туром ''Animal cuts''-a, чисто да видим дал' је фора или има некаквог ефекта. <span style="font-weight: bold;">Килажа: 138</span>. Урадио поводом тога: кренуо са дијетом, умерена физичка активност (вежбе, трчање, одлазак на срање пешке, а не колима) и тура ''Животињских посекотина'' (мрзи ме да алт-шифтујем више :) )<br /><br />- Октобар 2009. - И даље на дијети, спремам се за другу туру ''Animal cuts''-a, и наравно вежбам. Полако почињем да размишљам о одласку у теретану, ал' ми жао да дајем паре још увек за тако нешто. Држаћу се трбушњака још увек. <span style="font-weight: bold;">Килажа: 105</span>. Урадио поводом тога: Work in progress, please stand aside, wide load passing by.<br /><br /> Jеботе, колико се боље осећам. Мислим лакше физички, психички сам и даље кретен. Али, скоро сам стигао до рупе на каишу које сам користио док сам био у војсци. Ово је монументалан успех за мене. Мислим да нисам ништа боље урадио од овога до сада (вожење Ладе Самаре старе 18 година 170 км/х по ауто-путу није добро, била је то лудост коју никада више нећу да урадим. Икада. Коштало ме једне генералке и 2000 динара бензина за 10 км пута. А да не помињем да нисам прегледао кочнице пре тога...). Мада ово је само темпорално, планирам да још доведем своју физичку прилику у ред. Има времена, не жури ми се сада нигде.<br /><br /> Живот иде даље. Понекад ми је тешко да раскрчујем прашуме прошлости, али морам, да бих видео путељке будућности. Мада, неки моји демони ме још увек море, али сам успео да их смирим и уразумим и доведем на колико-толико нормалан ниво.<br /><br /> После оволико дугог периода стагнирања, право је олакшање кад мало отвориш вентил, и олакшаш мисли. Од сада, обећавам, биће мало редовнијих јављања, јер сам коначно успео да ухватим неки такт. А сад ме извин'те, одох да олакшам бешику, пре него што добијем излив мокраће на мозак.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com4tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-7941600020170203782009-08-18T13:12:00.000-07:002009-08-18T13:42:20.457-07:00STOP: Одмор-timeПрође још једно лето (скоро). Дође и одмор, а пролете као да га није ни било. Ко би рекао, мислио сам да ћу барем мало више времена моћи да посветим себи (тј. игрању игара), али Боже мој, има још времена.<br /><br /> На одмору сам био од 3. Августа, и одма' тај дан сам се урољао као змај. Додуше, јес' да је био буразу од ујака други дан свадбе, ал' сам имао и разлога да се мало и ја опустим. А и нисам пио скоро 5 месеци, кад се све сабере (Бок те мазо). Некако сам остао жив и нормалан :)<br /><br /> Камо среће да сам имао кинте да одем негде да се брчнем, него нисам имао филера ни на Шумаричко језеро да одем. А и одмор није био баш одмор, нон-стоп сам по кући нешто млатио, те среди гаражу, те среди котларницу, те избаци неке кавезе старе...Сваки дан неки посао. Јебем ти, и кад се пресели у кућу, стално нешто има да се ради, док сам живео у стану, бар сам стално ладио около.<br /><br /> А и нека кишетина била ударила, нит' да радиш нешто, нит' да седиш у кући. Баш смор.<br /><br /> Дан по дан, и тај одмор прође. Две недеље, а као да је два дана. Таман сам се мало опустио, и кренуо да уживам, кад оно паламар. Набаци улар поново, и укруг. Кућа, посао, кућа, посао...А и нека депресија ме опет ухватила. Једна иста рутина сваки Божји дан. А да барем посла имам, па да ми време брже пролази, него ни то. По цео дан гледам снимке на јутубету као кретен неки. А комшиница из локала поред на одмору, па немам друштво за кафу (Јбг, шеф пије ону три-у-један, а ја турску, чемерушу)<br /><br /> Глава ме све чешће боли, и то онако дивљачки, јебем ли га шта ли је. Мораћу мало да баталим каву и пљуге, можда престане. А можда је зато што се на послу суздржавам од прдења, па гасови путују уз кичму и падају ми на памет неке усране идеје.<br /><br /> А време пролази полако. На моменат се уплашим, као да ће живот да ми пролети, и да нећу ништа паметно са њим урадити, да нећу стићи да упознам ону праву, да нећу стићи да се довољно исмејем са другарима, да нећу стићи да испијем довољно пива и испушим довољно пљуга, и да ће отићи као вода низ сливник и оставити ме као неког одртавелог пензоса у неком паркићу који седи на клупи и храни голубове, а заборавио је да обуче панталоне тог дана пре него што је изашао из стана. А онда зажмурим, и тада ме заболи глава, или ово што барем личи на њу.<br /><br /> И себе сам сморио, а камоли вас који погубисте време да прочитате ово. Одох да мало прошетам по Капиталној Пустари, можда дође до неког случајног сусрета, па нешто лепо произиђе из тога.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-15825496665821617872009-07-29T13:32:00.000-07:002009-07-29T14:54:27.401-07:00''Радоване, претерано сереш''Опет сам направио подужу паузу, и извињавам се на томе. Једноставно, никако да ухватим мало времена да напишем нешто, још мање да се посветим себи мало. Да ми је неко рекао ово пре две године, како би му се слатко насмејао у лице. Ал' би се притом и зајебао за медаљу.<br /><br /> Највише ми је времена одузела транзиција, са старог компа на нови. Никако нисам стигао све о једном трошку да одрадим, него таман једно средим, кад исплива још море ствари. Таман упаковао све у кућиште, стиже нов кулер. Растурај све и пакуј поново. Таман све укнапим, стиже ново кућиште. Опет игранка. Средим све комплет, ал' не лези враже, црче ми Пионир 110Д. А јес' и истрајао доста. 2 године и преко 3000 дискова изрезао, а прочитао сигурно 2 пута више. Распекљавај све из почетка, па састављај. Смучило ми се у једном моменту, и замало што не продадох све и купих Сони тројку.<br /><br /> И коначно сам све упаковао онако како ми се свиђа, а и да није хаос и лепо да пири унутар новог NZXT Zero 2 кућишта. Сад још само лин да придигнем, ал' то кад будем отишао на одмор, што се надам да ће бити од следећег Понедељка. Јбг, јес' само петнаест дана, али велика већина што ради код приватника не добије ни толко. Таман да се мало наспавам, и ауто колко-толко доведем у ред.<br /><br /> Полако сам и себе да доводим у ред. За који дан ће бити 70 дана од како не пијем газиране сокове, и 60 дана како сам на дијети. За протекли период сам успео да спустим килажу близу прве десетице после стотке. Још мало, па ћу се спустити испод троцифрене ознаке.<br /><br /> Али, то доноси и неке нежељене појаве. Као, на пример, нема алкохола. Баш ми у ове вреле дане фали једна благо ознојена, полулитарска, благо замагљена, са мало пене и мехурића, као таштина душа хладна кригла точеног Лашког. Нисам неки пивопија, нити нешто претерано волим пиво (ја сам више особа за ''Вранац'' и шприцер), али би ми та кригла баш легла, онако, к'о будали шамар.<br /><br /> И пошто сам сад тренутно у тој фази не пијења, морам признати да су ми суботње вечери постале баш монотоне. Одем на језеро са друштвом, они цугају вопи, а ја к'о пензос неки пијем киселу воду. Већ сам толико отупео, да ми је све свеједно. Уопштено ми је све постало некако досадно, нема зезова, нити брљављења кад се убијеш као звечка.<br /><br /> Чак сам престао да се обазирем и на дркоше около. Пре сам се опасно нервирао, али сад у овој летаргији се чак и не трудим ни да их шибам погледом. Свратим на пумпу пре неко вече да доспем плин, пошто сам ишао на пут, беше око девет увече. Није ни касно, још увек гужва, стајем на пумпу, гасим ауто и чекам пумпаџију да дође. Лик седи још једно пет минута у башти кафића на пумпи са неком женском, која као да је испала из последњег филма са Ронијем Џеремијем. И седео би још сигурно да нисам легао на сирену. Јес' да је ружно, ал' сваки пут кад дођем иста песма. Мораш пајсером да их извлачиш из рупчаге коју зову кафић, да би ти наточио плин. Батице, ако ти се не ради, лепо дај отказ, па седи после са фуфама колико ти се 'оће. Још поче да ми дрви како им се газда љути кад свирају муштерије. Држао би молебан још двајес минута да му нисам рекао да позове газду да му објасним што свирам, јер ми је пун курац његових лењих радника које мрзи да дигну гузицу и да ураде посао за који су плаћени.<br /><br /> Да се разумемо, ја сам лично велика ленчуга. Али кад ми муштерија уђе у радњу, одмах остављам други посао или клопу или гледање клипова на јутубету и услужим човека. Брате, ако си плаћен за посао, уради га, па се после зајебавај до миле воље, а не да се издркаваш како ти се дигне. Потпуно разумем да је то тежак посао, напољу си нон стоп, по цео дан си на ногама, какво год време било, и гомила кретена као што сам ја ти дође у току дана, али неки ред мора да постоји. Прво одради, па после цео дан јаја лади, то је мој мото.<br /><br /> А на локалне истриповане ликове и ликуше, што мисле да су у'ватили Бога за муда, нећу ни да помињем. Јес' да пишем као што они говоре, бољи начин не постоји да се то искаже. Као што пре неки дан једна 'таква' паркира скутер испред радње, сва важна силази, улази у радњу и оставља врата отворена. Извини, јел' можеш да затвориш врата, јер ово није обор него продавница компјутерске опреме. Она забезекнута ме гледа. А и клима ради нон-стоп, па да се не греје радња.. Јао извини, нисам видела. Па сестро, напољу је 36+ у хладовини, а у радњи 23 степена. И пингвин би осетио, а камоли женско чељаде. Ах, да, имаш на кожи 14 кила пудера, ти ћеш да преживиш и ако нуклеарка прсне код 'Гета' (кафић који је преко пута радње где сам запослен). Тишина, налево круг, и излази из радње без текста. Тај дан сам био пун неког хејта, сва срећа па би Субота и радисмо до три, иначе би фешта настала.<br />Јбг, понашам се као кретенчина некада, али кадкад само тако и мораш.<br /><br /> Дефинитивно ми треба мало алкохола да се повратим. Предуго стагнирам и утиче лоше на мене. Али полако, следећи месец ће донети таман довољно повода за пијанчење. Прво свадба код брата од ујака, па потом рођендан. А и одмор иде, ни ту прилику не треба пропустити. Богу фала, па је барем алкохола довољно на сваком ћошку код нас, па барем о томе не треба бринути.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-16022086426893683932009-07-18T17:02:00.000-07:002009-07-18T17:47:35.043-07:00The answer my friend, is blowin' in the windПонекад се човек засити свега. Потребна је промена, мада се мало људи одлучи за промене, јер их се превише плаши. Навикну се временом, постане рутина, и онда се тешко одлуче за промену тога. Барем се промена нисам плашио, али рутине јесам. И полако почиње да се дешава. Устани ујутру, кафа, пљуга, посао, кућа, нет, устани ујутру...Баш постаје заморно. Мозак ми се улењио и учаурио, па ми понекад буде тешко и да се изразим како треба.<br /><br /> Данас сам после дуже времена сео у свој ауто и превалио неки већи пут. Мислим, 40-ак километара и није нешто, али с' обзиром да протеклих недељу две нисам прешао ни 20, и ово је нешто. Прво ме зезао акумулатор нешто, па ми после паук покупи ауто, а тек да не помињем што ми је регистрација истекла 3. Јула.<br /><br /> Чим сам мало одмакао од града, преста врућинчина. Пут празан, и ауто као да зна да сам ја за воланом, како пипнем гас тако лети. Ваљда се и он ужелео пута, пошто је протекле две недеље више таворио у гаражи, него што је вожен био. А и мени се возило нешто, да мало осетим пут и мирис бензина.<br /><br /> Никада нисам ишао на пут да бих негде стигао. Мислим јесам, али ми је већу драж престављало само путовање, него стизање на одредиште. Јесте ми лепо што сам стигао без проблема, али ми некако буде жао, као да се пребрзо завршило. И онда, у једном моменту, затекнем себе како једва чекам повратак, само да бих могао да уживам у путу.<br /><br /> Само због једне ствари ми је жао, а то је што никада нећу имати кинте да набавим неки добар мотор, по могућству чопер, и да мало прокрстарим светом. Да спавам под ведрим небом, покривам се звездама, и сликам пределе мислима.<br /><br /> А и сам пут је био мало другачијег повода. Био сам код деде на гробу, пошто протеклих пар недеља нисам стигао да одем.<br /><br /> Док сам стигао до гробља беше негде око седам сати увече, а смрачило се напољу и почео неки ветар да дува. Чудан је осећај када си сам на гробљу, и једини звук што чујеш је шум лишћа и крцкање грана. А одсјај свеће дају неку тужну ноту свему томе. Једном сам чуо негде да не ваља стављати свеће да горе саме, него увек једну поред друге, јер свећа је душа и светлост, и лакше је када су на окупу, даље ће се видети, и дуже једна другу чувати, а најтеже је души када је сама.<br /><br /> Пошто је већ почињало да се смркава, а и ветар је кренуо све јаче да дува, кретох назад.<br /><br /> Небо је постало скоро цело црно, али не од мрака, него од облака. И у целој тој црнини, само један огроман бели облак, у коме је непрестано севало и варничило, без престанка, као да је сва светлост и енергија овог света само у њему остала. Како ми се није журило, паркирах се крај пута на једном брдашцету, и стадох да уживам у овом чуду природе. Баш дуго нисам видео овако нешто, и би ми жао да само прођем поред тога, а да барем не осмотрим добро, кад већ немам могућности да другачије ухватим тај моменат.<br /><br /> А унутар облака, само ври, без прекида, све јаче и јаче. Никада ме није било страх од грмљавине и муња, тако да сам могао да се потпуно опустим и уживам. Ко зна докле бих остао, да ме не трже звоњава телефона, и кевино питање хоћу ли скорије кући, пошто ваљда најавили неку олују, па се брине...Тешко се одлучих да кренем назад, јер ми се баш није враћало назад у овај пакао града.<br /><br /> Није ми се журило кући, возих полако и натенане, таман да се опустим довољно да могу да истински уживам у вожњи, и да ми нико не звоца и збори мудрости над главом. Има пар деоница где возим брзо, али то је чисто да себи удовољим мало. Ауто-пут јесте добар за брзу вожњу, али није уживање кад знаш да смеш да га гариш јуначки. А и не представља неки изазов, нема кривина, кочења, само педала и јуриш.<br /><br /> А ветар дуваше баш онако дивљачки, видех по дрвећу около, које повијало баш добрано. Мало, мало, па као да ми неко заљуља ауто, колико је јак ветар био. И није више било врућина, таман да се ужива у вожњи. Фалила ми је једино нека музика, али ништа страшно.<br />Више волим да слушам квартет цилиндара у тим моментима.<br /><br /> Полако пристижем у град, и јара почиње да бива све јача. Ноћ се више и не види, нити небо, од силног одсјаја светала из града. Повратак у реалност и свакодневицу. Ако ништа друго, барем сам успео да одвојим тренутак времена и да мало напуним батерије, онако, за своју душу. Ко зна када ће се указати следећа прилика, али за до тада, сасвим довољно.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com3tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-73103505778765001022009-07-09T12:32:00.001-07:002009-07-09T14:35:18.657-07:00Рановечерња булажњењаХтедох вечерас да пишем нешто паметно, али ми не долази ни једна добра идеја. О политики не желим да размишљам, нит' ме интересује, па реших мало да тракељам као по обичају. Мада, ових предтходих пар дана је било и више него занимљиво.<br /><br />Целе недеље радим сам, јер ми је шеф на одмору. Петак сам некако прегурао, Суботу не осетим никад, јер и не размишљам о послу него о викенду. Дође Понедељак, ту и некако претекох, али сам у Уторак већ хтео да уједам. Полако ме стиже умор, и први пут после ко зна колико времена сам почео да лежем пре два увече. Као на клинац, целе прошле недеље је посао био онако, танак, да се изразим, а у Понедељак као да је неко рекао: ''Јурииш''. Јбт, први пут од како сам почео да радим, да не могу да постигнем све. Било је и пре гужве и хаварије, али ми сад некако другачије. Дал' зато што сам сам, па размишљам на три фронта, или је нешто друго, не умем да кажем. Само знам да сам свако вече све уморнији, што физички, што психички, можда мало више ово друго. Није неко некад рекао да је најтеже са људима радити, комп кад ме изнервира, ишчупам му само кабал од напајања, па га оставим док се ја мало охладим, а људе баш и не могу преко уста да одаламим, мада сам пар пута био на самој ивици, стварно не знам како сам се суздржао.<br /><br />На страну што радим дуже, коначно сам нашао вољу да кренем са неком физичком активношћу сем трбушњака и склекова. Кренуо сам да трчим. Први пут после скоро годину дана. Колико год ми је било мрско, некако се боље осећам након трчања, у психо смислу. А у мирисном нећу ни да помињем. Одем после посла, издивљам се и испразним. Да помаже, то стоји, а и напредак се види :)<br /><br />Сасвим случајно, пре пар дана, на форуму налетех на један видео клип, у коме неки Ирци дивљају по неким вукојебинама са бајсевима. Пажњу ми није задржао сам видео, који далеко од осталог ђубрета које се врти на ТвојојЦевки.ком, него музика која је ишла током самог видео клипа. Испостави се да је то релативно млада група из Лос Анђелеса, основана давне 1997. године. Више инфоа на њиховом <a href="http://www.floggingmolly.com/">званичном сајту</a>. Обично немам живаца да мењам врсту музике дуго времена, али сам се на ово навукао као веверица на лешнике.<br /><br /> Све у свему, кад се погледа, овај период је доста био напоран, барем за мене. До сада није био случај, али се први пут осећам истински уморним од посла. Толико, да жељно ишчекујем одмор. Иако нећу нигде ићи ван града, језеро је ту, друштво а и лепо време као створено за распаљивање роштиља у неком шумарку.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-2923104960592463152009-07-03T14:24:00.000-07:002009-07-03T15:27:10.588-07:00Пресек стањаОвај текст можете прочитати код мог пријатеља Уркета, на његовим легендарним ''<a href="http://blog.urosevic.net/">Записима</a>''.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-55217983409403304452009-07-01T13:24:00.000-07:002009-07-01T17:08:42.615-07:00ПрестројавањеНајтеже је суочити се са очигледним. Ја сам то увек покушавао да избегнем, али изгледа да се понекад то не може избећи. Увек сам се приклањао лакшем начину и тражио кривину. Али за поједине ствари не постоји лакши начин, ствар која ће преко ноћи учинити да постанете бољи, паметнији или згоднији. За прва два ми никада није био проблем, хвала Богу, моја кева није родила дебила, па да будем неки затуцани брђанин. Али зато последње са списка богме јесте.<br /><br /> Од како сам дошао из ВС и престао са скоро свим физичким активностима, тако се вратила и килажа. Пре армије сам се обично котирао око стотке, плус којих десет килограма више. У армији, сплетом околности и што због болести и активности, спао сам на 92, што је било врх за човека који је последњих 10 година само добијао на килажи.<br /><br /> Е онда се заврши армија, и оде све у пизду материну.<br /><br /> Прво што сам се завукао у кућу и нисам мрдао гузицом скоро цело лето. Само спавај, једи и седај за комп. Јбг, јесам био ненаспаван и уморан, али то се надокнадило у првих пар дана од доласка, све преко је била лењост. Мислио сам да се није нешто значајно променило у мом физичком изгледу, али сам се зајебао за медаљу.<br /><br /> Провалио сам тек кад је дошла зима. Ја извадим јашу из ормана, истресем прашину и огрнем. Видим ја, затеже нешто преко леђа, ал' опет, како да не затеже, кад је стара скоро 6 година. Кренем да зашнирам, ал' мунем. Нема живе силе. Или ићи зашниран и без могућности да удахнем нормално, или ићи не зашниран и смрзнути се као пичка, питање је сад. Ја као и до сада, одаберем лакшу опцију, с' обзиром да ми хладноћа никада није представљала проблем.<br /><br /> И онда ме је, што кажу, ударило. Отишао сам на једну прославу са другарима са <a href="http://kghub.net/">хуба</a>, наравно клопа, шикање и све остале зезанције што иду у комплету са тим. Испуцало се скоро стотину слика, и на једној угледам ја себе, ширине просечног гардеробера из Форма Идеале. У Бог те јебо.<br /><br /> То је било пре скоро осам месеци. Тада сам се котирао, по слободној процени, негде око сточетрдесетог подеока на сточној ваги, јер она за нормалне људе иде до стотријес.<br /><br /> Наредна четири месеца наравно да нисам ништа урадио по том питању, јер ме болело уво шта ко прича иза леђа. Е, ал' кад нисам могао да станем у омиљене панталоне, забринуо сам се. Направио сам план и решио да га истерам до краја, па макар ме коштало к'о Светог Петра кајгана.<br /><br /> Прва ставка - баталити газирано. Не сваки газирани напитак, али Пепси под број један. Јбг, нисам нешто љубимац Кока-Коле, али сам зато убијао пакет Пепсија у три дана. Буквално. Ко ме познаје лично, зна да је то жива истина.<br /><br /> Друга ставка - баталити 'леба. Нема шансе да се скине ни један грам, докле год се товиш са хлебом. Зајебато, али се да учинити.<br /><br /> Трећа ставка - баталити мало виљушку и прећи на кашику. На нож никако, јер то је још горе него виљушка.<br /><br /> Четврта ставка - почети поново са ходањем. Од како сам ауто купио, и на срање не идем пешке.<br /><br /> Слаткише нисам поменуо уопште. Сад сви скачу, ниси се угојио од сланог него од слаткиша. Само има један мали детаљ. Ја слатко уопште не конзумирам, у било каквом облику (сем Пепсија, којег сам баталио), чак и кафу пијем искључиво чемерушу. Једноставно, не волим слатко. Ако ми се грицка нешто, ја купим пистаће. Или Флипси колутиће са сиром. Или Баке Ролс са укусом сланине (који у комбинацији са Фантом има хаварија добар укус, пробајте, ја се случајно зајебо и узео Фанту и Баке Ролс са сланином, неку бољу гриц-комбинацију никада нисам пробао)....<br /><br /> Прво сам се два месеца лечио од сокова. Баталио Пепси и прешао на густи. За дивно чудо, Лавита коктел од ананаса има екстра укус, и лако се заборавља било који други напитак. То је било пре 3 месеца равно. Пре 2 месеца сам прешао на препечен хлеб. Јесте препечен, али опет гоји, али додуше, доста мање него класичан. Пре 1 месеца сам опет кренуо да радим трбушњаке, склекове избегавам, мени не треба да се раширим у раменима, фала Богу па ме има, него да се стешем око струка. Од пре 4 дана сам званично и на дијети. Аткинсоновој. Знам да није здрава, али је то једини начин за мене. Већ сам једном пробао, и за 42 дана сам скинуо 21 килограм. Али то је било пре 5 година...<br /><br /> Јесте заебато, али се труд већ види. Данас сам установио да сам се померио за једну рупу мање на каишу. Што је, у принципу, епски успех за моју лењу гузичетину. Имам још 6 рупа да стигнем, али као што каже онај лик из филма ''Кад порастем бићу Кенгур'': ''Имам ја времена..'', и дефинитивно сам решио да истрајем.<br /><br /> Ако у нечему желиш да успеш, довољна је само воља и жеља, остало долази само од себе. Ништа није немогуће...сем шпорета од дрвета и чамца од сунђера.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com3tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-20237797205601871132009-06-29T12:38:00.000-07:002009-06-29T16:02:26.727-07:00Путешествије Прво: од Крагујевца до Бикини Ботомса пт.2Кретосмо пут Београда, негде око 10:30 пре подне. Ништа страшно, са само 45 минута кашњења, типично за мене. До Београда стигосмо релативно брзо, са спорадичним труцкањима иза којекаквих камиона, и можда два-три јебавања све по списку неуким возачима.<br /><br />Пристижемо у Бг негде око 11:45, и улећемо у хаос на ауто-путу кроз нашу Главну Кућу. Ту изгубисмо још пар десетина минута и пар метара живаца. Таман изађох са ауто-пута, мало пре Газеле, и улетосмо у још већи хаос. На страну што сам омашио скретање у Краљице Наталије и замало се погубио по Београду, све у свему снашли смо се. Тј да Урке не познаје крај преко пута паркиралишта Зелени Венац, зло би било. Упадосмо на паркинг и ту се потркасмо са једним ликом зарад места за паркирање.<br /><br />Сместих своје превозно средство, позакључавасмо врата и прозоре и кретосмо ка Калемегдану, где нас је очекивала братија са форума. Мало смо се прошетали од Зеленог Венца до Калиша, али није фрка, таман смо се мало расхладили.<a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="http://www.aleksandarc.net/sk/content/bin/images/large/_DSC0760.jpg"><img style="margin: 0pt 10px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer; width: 700px; height: 466px;" src="http://www.aleksandarc.net/sk/content/bin/images/large/_DSC0760.jpg" alt="" border="0" /></a><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><div style="text-align: left;"> (фотографисао <a href="http://www.myspace.com/aleksandarc">Александар Царевић</a> )<br /></div><br />Када смо се коначно саставили са друштванцетом, кретосмо пут кафане :) Већ је све било организовано у оближњем естаблишменту, познатијем као СУР ''ПАРК'', и морам да искористим прилику да похвалим домаћине из Београда на доброј организацији.<br /><br />Сместисмо се, и поче прича. Цуг по цуг, пљуга по пљуга, и крете смеј и зезање. Време пролази брзо, а кад си у добром друштву још брже. Наручисмо и неку клопицу, ал' су порције биле, по мојој мери, мале, мора да су им били млади керови.<br /><br />Полако се ближио крај нашем скупу, а и шеф Сале :) нам рече да имају неку свадбу ваљда, па ни наше инсистирање да смо гости са младине стране није помогло да останемо дуже у кафани. Додуше, можда смо им дојадили са константним наручивањем пива и осталих потрепштина, јебига, прича се, а грло се суши од приче...<br /><br />Пошто убеђивање није помогло, решисмо да се мало прошетамо, и евентуално цугнемо још коју. Уследи промена локације и стигосмо у паркић пун 'мина', керова и младог света...<br /><br /><a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="http://i266.photobucket.com/albums/ii244/urkekg/Svet%20kompjutera/SKF%20okup%20jun%202009/19desetljutihskforumasa.jpg"><img style="margin: 0pt 10px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer; width: 800px; height: 533px;" src="http://i266.photobucket.com/albums/ii244/urkekg/Svet%20kompjutera/SKF%20okup%20jun%202009/19desetljutihskforumasa.jpg" alt="" border="0" /></a><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br />(фотографисао <a href="http://blog.urosevic.net/">Александар Урошевић</a>)<br /><br />Уништисмо још пар граната, фирме ''Апатинска Пивара'', модел ''Јелен'', снаге две килотоне.Ја сам ту салву прескочио, ипак сам требао да нас довезем у једном комаду и по могућству целе назад у Крагујевац, а и глава почела да ме боли, као да ''Осми путник'' креће да изађе из ње.<br /><br />Кад се растависмо од пиве, испоздрављасмо се и кретосмо пут гараже да покупимо ауто. Сва срећа, па је било пар Београђана са нама ( јелте, ипак смо у Београду :) ) па нађосмо ауто некако. Мало је фалило да буде сцена са краја ''Два сата квалитетног програма'' и потуцања по Бегеу са драњем ''Куме, 'де нам је ауутооо?''...<br /><br />Повезосмо и пар другара донекле и кретосмо пут Крагујевца, назад у свакодневицу...<br /><a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="http://img199.imageshack.us/img199/857/img7672f.jpg"><img style="margin: 0pt 10px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer; width: 800px; height: 600px;" src="http://img199.imageshack.us/img199/857/img7672f.jpg" alt="" border="0" /></a><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br />(фотографисао <a href="http://www.csc.net/">Фрешко</a>)<br /><br />На крају стигосмо без проблема назад, додуше мало уморни и изгужвани, али најважније, са лепим искуством, добрим успоменама, и доста нових пријатеља. Поздрав за све који су присуствовали овом скупу, и хвала још једаред за незабораван и феноменалан дан.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com3tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-57225391427600682382009-06-28T16:58:00.000-07:002009-06-28T18:08:40.915-07:00Путешествије Прво: од Крагујевца до Бикини Ботомса пт.1Коначно да се саставим са мозгом и напишем нешто паменто. Додуше, код мене се може чути све и свашта, али паметно ништа. На ћирилицу сам прешао чисто да мало уђем у штос, због једног другог писанија, али о томе неки други пут..<br /><br /> Елем, 27. Јуна лета Господњег 2009-ог. мој пријатељ и блогер <a href="http://blog.urosevic.net/">Урке</a> и ја запутисмо се путем Београда, да присуствујемо једном фином скупу. У питању је био скуп <a href="http://www.sk.rs/forum/index.php">форума СК</a>. Договор је био да кренемо у 09:45, али не лези враже...<br /><br /> Навио сам ја сат у 09:00, и сат је и звонио, ал' класично, `ајд још пет минута...И пет минута се претвори у 38 минута. Ја устанем, на брзака се тушнем, убацим залогај два у кљун и педала. Свратим у драгстор да купим пљуге, киселу воду и уплатим креду, кад оно гужва, као за лебац '91 године. Неки млади господин испред мене се узјогунио што му касирка вратила 2 новчанице од по 50 динара уместо једне од сто. Кад ми је у погледу прочитао да сам спреман да га депилирам упаљачем полако, само је зграбио паре и побегао...<br /><br /> Станем на пумпу да наточим плин, нека гужва, лику испред мене неће ауто да упали, а нека будала иза мене легла на сирену. Таман кад сам кренуо да откачим појас и да изађем из кола и да овом мајмуну иза мене набијем сирену у гузицу да свири до јутра, упали овај испред мене и оде. Излазим из кола, кажем пумпаџији да пуни до краја, кад опет овај са сиреном. Мислим се у себи, сад ћу да ти јебем матер милосну, крећем према њему, и видим лик разваљен од алкохола/хеклера/траве или можда од свега тога заједно. Молим Бога само да не омаши педалу од кочнице, није лепо да извлачим човека кроз прозор. Мада извукао бих га и кроз отвор од прскалице за шофершајбну, ако ми да довољно јак разлог.<br /><br /> Сва срећа што се смирио док сам ушао да платим (да то је једна од ових нових пумпи, где морате да изађете из возила својег да бисте платили што вас одеру за нафту/плин/бензин, замисли, молим те, пада киша из неба и земље, а мораш да изађеш да платиш, а заклона нигде. Класично да те понизи до самог краја, да се осетиш као последње говно. Могу слободно слоган да ставе, ево ја ћу да им смислим један : ''Хвала што смо вас одрали до голе коже, ај сад довуците гузицу до касе да платите. Платили сте, а сад, одјебите.'' И симпатичан исечак Апуа из Симпсохових, Thank you, come again. ) иначе би фешта била да је почео да свира опет. Кретох да се пробијам кроз град, гужва као да Тито долази са све Насером у комплету.<br /><br /> Стигнем некако до Уркетовог пребивалишта, без већих губитака у живцима са моје стране и губитака у популацији града Крагујевца ( штета, мора да су доручковали ''Чипси лајт'' то јутро, пошто су веома лако прескакали пола улице кад пипнем сирену). Кад се мој сапутник сместио колко-толко удобно (ипак је ово руско возило, где се отпорност судара са тенком ипак више цени неголи дал' ће вам остати све цело у организму и ван њега, кад изађете после сто километара из дотичног), кретосмо на наше епско путешествије.<br /><br /> Stay tuned, наставак следи...првом приликом...jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com3tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-38221794158094434082009-06-16T16:11:00.000-07:002009-06-16T17:06:16.957-07:0037'Huh, prođe 2 nedelje od kako sam napisao nešto. Sad bi neki umetnik rekao, visoke spoljne temperature utiču nepovoljno na raspored mojih emocija protkanih kroz moja dela, svako delo bi mi ispalo neočekivano lošeg kvaliteta zbog nepovoljnih biometeroloških-emocionalnih naboja...Jbg, samo šteta što ja nisam umetnik. Mrzelo me da smestim guzicu u usijanu fotelju i da mi se postava zalepi za dupe, pa da je dva sata posle izvlačim iz guzice. Jes' da mi komp radi 24/7, ali to je zboh hub-a i torenta. Ni Lin nisam butovao skoro nedelju dana, žao mi da prekidam winning streak dobrog protoka sa torenta...<br /><br /> Najaviše večeras za Kragujevac kao neku kišu. Ja dođoh sa posla, pa rekoh da pograbuljam travu iz dvorišta ( 4 metra kvadratna zelenila okovanih betonom) što sam pokosio još u nedelju. Pograbuljao, pa rekoh, ček malo da polijem, čisto da se ne osuši trava, kad moj komšija me pita što polivam kad će kiša večeras. Koja bre kiša, nema oblaka u krugu od trista kilometara od Kragujevca...Kao nemoj da trošiš vodu, bla, bla, a ja ga upita što poliva onda svaki dan beton ispred kuće i pere kola na svaka dva sata. Sad sam polio tranjak, pa sledeći put će da bude kad padne kiša, a kola sam očistio snegom u decembru..Ućuta se riba, i pobeže mi sa videla, taman kad sam 'teo da mu propisno pobrojim familiju zbog građevinskih radova koji počinju da se odvijaju od 7 ujutru. Ali, biće dana za megdana...a i ako ne bude, pokenjaću mu se u poštansko sanduče...<br /><br /> Tek počeo Jun, a već udarila vrućinčina. Kako li će biti za mesec-dva, kad se zvezda približi, ne smem ni da pomislim. Danas sam po najvećoj žegi išao do suda da pokupim jedan komp. Džabe što sam kola uštekao u hladovinu, kad ispred suda sve kao na dlanu. Kad sam ušao u auto da ostavim komp, zamal' što me šlog nije strefio. 1000 stepeni, a z101 nema klimu ni kao misaonu imenicu. A još ni grejanje ne mogu da isključim, sjebala se klapnica...Bukvalno sam izgubio 5 kg za 15 minuta vožnje, sve na pore izašlo. Pripade mi teško posle, ceo dan sam se oporavljao od tog toplotnog udara. Još mi zuji u ušima pomalo, al' pretekao sam.<br /><br /> Htedoh malo da napravim promaju, otvorio prozor, ulazna vrata od kuće, al' ono nešto zatajilo..Daj, Bože, odvrni malo taj ventil, pogušismo se od vreline ovde. Znam da nas navikavaš na pakao polako, al' možeš malo i da nas razladiš malo, ionako ćemo da se pržimo ihahaj.<br /><br /> No nema promaje večeras. Čujem tamo negde u večeri, neki gorštak proslavlja sinu ili ćerki neki rođendan, trešti neka narodnjaština samo tako. Sad mi žao što ne digoh onu Crnu Strelu, kad mi se ukazala prilika u vojsci dok sam bio. A negde levo od moje trenutne pozicije, jedno-dve kuće otprilike, neki mladi bračni par izvršava poboljšanje nataliteta Srbije. Mlada neiskusna, a i muž izgleda, stenju k'o da vade motor od Samare na ruke. Daj kume, ugradiću ti klimu, samo zatvori taj prozor u pizdu materinu više, em praviš zazubice narodu okolo, em pola sata stenješ kao da si mesec dana zatvor imao, pa ti naletela tvrda tura...<br /><br /> Zaebate su ove vrele letnje noći. Nit' možeš da spavaš normalno, nit' možeš da radiš nešto jer ti se spava, i tako u krug. A sati i pljuge idu li idu. Jedva čekam da dođe zima i da padne sneg, pa da se skinem u gaće i valjam po dvorištu, da ako mi bude malo lakše..Draža mi je zima, kad dođe leto i upekne zvezda, skineš se do kože i nema dalje. A zimi, ako ti je hladno, molim, obučeš se više i rešena stvar.<br /><br /> Batalio sam da čitam dnevnu štampu već par dana, i mnogo se lepše osećam. Bacim pogled na hroniku ponekad, čisto da vidim koliko nas manje ima. Sad sam u tranziciji, ali ne u Jevropu nego na i7. Čekam tako da stignu delovi, i kao da Godoa čekam. Strpljen, spašen, kaže poslovica. Nadam se da će stići dok smo još mladi.<br /><br /> Kao nešto zahladnelo malo. Sad je prilika koju ne treba ispustiti, da zaspiš dok ne počne da prži ponovo. Ako ovako nastavi, lepo iznosim ja viseću ležaljku u dvorište i vezujem za jabuku i milina. Da se naspavam kao čovek. Samo da ne očepi neka olujčina u toku noći, pa ne zvekne neki grom u jabuku. No neće biti štete, jedna budala manje, ionako ih je sve više svakoga dana...jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-52007648026523188832009-06-03T16:13:00.000-07:002009-06-03T17:56:51.257-07:00NoobišaOvaj potez planiram već duže vreme. Dal' nisam imao hrabrosti ili volje ( pre će biti ovo drugo), nemam pojma, ali sinoć sam konačno smogao volje da i to odradim. Koliko god mrzeo promene, čak i najtvrdoglaviji mora popustiti, ukoliko ne želi da ga proguta vreme. I lepo se ja naoružao sa dve pakle pljuga, dva litra LaVita koktela od ananasa, mobilno-prenosnim MP3 uređajem da sviri na uvce i odmetnuo u nepoznato...<br /><br /> Prethodno sam naravno, pribavio sve potrepštine u vidu poslednjeg distroa Ubuntu-a 9.04, narezao na disak, Windows 7 sa legalnim serijskim brojem i ostalim sitnišima. Drugi put u tri meseca da radim veliku tranziciju, doduše to kod mene ide dosta brže nego ovo sa Evropom. Udahnem duboko, ubacim Win 7 u drajv i igranka poče. Iznenadio sam se da je sve prošlo bez problema, jer kod mene uvek važi Marfijem zakon i to u pojačanoj formi, što znači, ako će nešto da pođe po zlu, kod mene će da ode sve u tri lepe pizde materine...Nešto me htelo sinoć i instalira mi se Windows Ziben berez problema, odradih mu neka osnovna podešavanja i spremih se za onaj teži deo posla.<br /><br /> Ubacim Ubuntu u rezalo, i krene igranka opet. Sa obzirom na to da sam u svetu linuksa totalni noob, spremio sam se na to da ću morati dva puta da reinstaliram Windows jer ću sigurno zajebati nešto u procesu instalacije lina i napraviti totalni karambol. Međutim, opet me krenulo. Prođe sve bez problema, a da me pita neko da mu objasnim kako sam to izveo, ne bih znao da mu kažem. Tako je i na poslu. Ako nešto popravim, ja pojma nemam kako sam to uspeo da izvedem, al' niko i ne pravi pitanje sve dok je posao odradjen.<br /><br /> Jbt, da sam znao da me ovako 'oće, trebao sam da uplatim neku kladionicu, kupim tiket za loto, bingo i Milana Tarota...Mogao sam i do grada da odem, ko zna, možda bih i upoznao neku normalnu koja redovno brije noge i koristi anti-perspirant ispod pazuha...<br /><br /> Čak sam uspeo sve da sredim nešto malo posle ponoći. Ostala su još neka sitna crevca da se podese, al' nisam imao živaca više da se bakćem. Unišao u lin, aktivirao torent, i pustio da kotrlja polako. Sad sledi period privikavanja, i to poduži bogme. Nije lako starog konja novim trikovima naučiti. Pogotovo ako je godinama navikao na gluposti i saživeo se sa time. Bah, bio sam i u gorim situacijama od ove, no snaći ću se nekako, uvek mi uspe.<br /><br /> Informatika utiče na sve, to je neminovno. Baš sam danas imao jedan jak primer. Dolazi gospođa u svojim srednjim šezdesetim kod mene u radnju. Penzioner. Hoće da kupi komp. Penzija osam hiljada dinara, koji je inače minimalac za dobijanje kredita. Već ima jedan kredit od hiljadu dinara mesečno. Sa ovim kreditom za komp to iznosi sve ukupno dve hiljade i trista dinara mesečnog zaduženja, na penziju od osam hiljada. Kaže treba joj komp za kucanje i tako te stvari, a bukvalno nema 'leba da jede. To ne razumem nikako. Mislim, i ja sam ekstremno tvrdoglav i uvek ako mi se nešto hoće ili tad ili nikad. Obilo mi se o glavu hiljadu puta i još hiljadu puta će, ali ne vredi budali dokazivati, kad sama ne može da shvati. Ali imam neku meru, znam maksimum koji mogu da pružim i granicu preko koje jednostavno ne mogu. Hobi i posao su mi ista stvar, ali kad je hobi u pitanju, umem da se obuzdam ako je potrebno.<br /><br /> I što je još jače od svega, gospođa kaže da ne sme da kaže majci da uzima još jedan kredit. Tad kad nisam umro od smeha nikada neću. Samo Bog zna kako sam se suzdržao da se ne nasmejem.<br />Žao mi je takvih ljudi. Žao mi je što nemaju da kupe, a hteli bi. I dobro znam kakav je osećaj kad ti nešto za dlaku izmakne iz ruke, nešto čemu si se mnogo nadao, za šta si se mučio i grcao. Verujem da ogroman deo ljudi u ovoj zemlji to zna dobro. Ponekad mi stvarno dođe da sve batalim, i odem na neku planinčinu samo sa sekirom u ruci, i da se nikada više ne vratim i nikoga ne vidim. I sve češće mi u poslednje vreme ta ideja pada napamet. Samo šuma, planina, ti i tišina.<br /><br /> Lepo bi to bilo. Ali šteta što se nikada neće ispuniti, nego će se ceo vek svesti na robovanje i životarenje. Hvala Bogu, pa ponekad odem u pivnicu sa odabranim društvom da se malo opustim i mozak bacim u ćoše. To mislim da je i jedina stvar koja me drži i dalje normalnim. Tako mi se zalomilo ovaj put, nadam se da će sledećeg puta Onaj gore imati malo više smisla za humor.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com3tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-66005177348874620202009-05-26T03:59:00.000-07:002009-05-26T04:45:41.296-07:00Dnevni šetačPolako otvaram oči. Prvo što mi pogled hvata je krajičak oblaka, i komadić neba.Još uvek mi se muti pogled, kao i svaki put kad se budim. Još uvek prolaze slike i zvuci, kao kolaž. Nisam siguran šta je java, a šta san. Pojedini likovi stoje ispred mene iako znam da nisu stvarni, ali ih skoro da ih mogu opipati. Neki su nas davno napustili, i zbog kojih mi je žao što nisu tu, fali mi njihovo prisustvo, njihove reči, smeh i suze. Neki što su još uvek sa nama su takođe tu, samo malo drugačiji, nekako čistiji i lepši. Pokušavam da im kažem da se raziđu, ali mi nešto ne ide. Da li ne mogu ili ne želim, ne znam ni sam. Pokušavam da kažem nešto, ali usta ostaju nema. Ili reči nemaju tu snagu, da razveju snove.<br /><br /> Ustajem. Dodir vrelog stopala sa hladnim podom me momentalno osvešćuje, potpuno i naglo, skoro bolno. Na sat ne gledam, ionako kasnim, a i vreme mi nije bitno danas. Polako skupljam ovozemaljske stvari. Nađoh odeću, obuću, ali i dalje mi nešto fali. Preturam po sobi, zagledam po kutijama, a ne znam ni sam šta tražim. Onda zastadoh ispred ogledala na trenutak, i kvrcnu mi u glavi: 'Ah, tu sam'. Dobro je, ponekad ne uspem da se pronađem. Takvi dani su uvek naporni, jer ova ljuštura ne ume da se baš čuva tako dobro kad nisam u blizini.<br /><br /> Polako zatežem pertle, i trudim se da ih spakujem tako da me ne žuljaju. Nasuprot mojoj pojavi, volim da prošetam ponekad. Da malo prostruji krv i da osetim otkucaje srca dok pokušava da isprati moj pogled u daljinu ka konačnom cilju. Duboko udahnem i otvaram vrata. Svetlo me zaslepljuje i vrućina zapahnjuje na trenutak, i posle toga je sve mirno.<br /><br /> Dolazim na posao. U radnji prijatna hladovina. Šef odlazi da završi nešto, i ja ostajem sam. Gasim radio, postavljam nižu temperaturu na klimi, i uzimam prvi srk kafe. Blago zujanje kompjutera u pozadini sa ponekim zvukom spolja dopušta mi da potpuno uživam. Potpuna nirvana. Ali moj um je nešto nemiran danas, skače sa sećanja na sećanje, brzo, ponekad ne mogu da ga ispratim. A i ne trudim se nešto baš. Možda mu treba da se i on malo izduva. Pokušavam da uradim nešto, ali mi ne ide. Možda se ne trudim dovoljno, a možda se trudim i previše. Ko će ga znati.<br /><br /> Zatvaram oči polako, i tonem. Ne trudim se da razmišljam o bilo čemu. Međutim, iz mira me prenu tiho pištanje. Bip, bip, bip, bip, bip...Mašina se buni, traži moju pomoć da prebrodi krizu. Polako ustajem i krećem, i nirvana prestaje...Do sledeće prilike...jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-33681956043081436882009-05-25T15:36:00.000-07:002009-05-25T16:42:33.768-07:00Djevojke u ljetnjim haljinama volimOpet uhvatih sebe kako nešto radim noću. Opet pišem blog noću. Hvala Bogu, pa nije vrućina. To je jedan od razloga zbog kojih ne volim leto. Ne možeš kao čovek ni da se naspavaš od vrućine. Ništa gore ne postoji nego kad mi se čaršav zalepi oko tela. Mrzim taj osećaj, kao da te balsamuju živog, samo bez usijanog žarača u nosu.<br /><br /> Kad dođoh sa posla reših da popravim kevi neki ventilator, nešto zaglavljuje. Kretoh da ga rasturim na sitne činioce, kad mi iskliznu šrafciger iz ruke od znoja. Videh da neće na dobro da izađe, pa reših da ostavim to za malo hladnije sate. Definitivno ima da napravim neko sranje ako budem radio nešto po vrućini.<br /><br /> Sad kad je malo zahladnelo, i kad mi se ovaj moj čip ispod skalpa malo razladio, sedoh da napišem nešto pametno, mada me nešto neće večeras. Koliko god se trudio, samo neke gluposti mi padaju napamet. Ali opet, ovo je ipak mesto gde mogu svome jeziku da pustim na volju i da me boli briga dal' će ko da se uvredi ili da mi zameri. Stoga...vežite pojaseve, polećemo....<br /><br /> Završih sa poslom danas kao po običaju, i zapalim do ortaka da ga sačekam da zatvori radnju, isto kao po običaju. Posle klasične razmene neuspeha na današnjim radnim zadacima, rešismo da malo iskuliramo na stepeništu ispred njegove radnje, i razgledamo mlađan i lep svet što cirkuliše tuda. Završili se časovi, razmilela se dečurlija iz srednjih škola, samo štrikaju niz ulicu.<br /><br /> Gledam pojedine pojedinke, i strašno mi raste libido :). Sad će odma' da skoče svi, svinjo, stoko, šovinisto, feministo, geju (wtf bre?)...Danas ništa ne smeš da kažeš, a da se neko ne nađe uvređen i ozlojeđen. Svi su mi kao nešto fini, kulturni, a ovamo kao ne bi rado sa parom napupelih devetnaestogodišnjakinja iznajmili sobičak u nekom motelčetu i igrali igre bez granica dok ne svane rujna zora. Da se ne lažemo, volim bre kad vidim neku malu, lepu, sa sisama kao zrele dinje i guzom kao jabuka, prosto mi je drago i milo što sam tako nešto video, i odmah zaboravim, na trenutak, sva sranja koja su mi se izdešavala tog dana i koja će tek da me stignu.<br /><br /> Žene ne treba gledati samo kao seksualni objekat, ali ponekad mi je sasvim dovoljno samo i to. Ipak ponekad prorade instikti i zaborave se svi maniri, pa se izbečiš kao vukodlak u nastajanju i zaigraju ti muskuli na vratu. Srce krene da lupa ludački, mislim, iz grudi će izleteti, a i mislim da ga i ona što prolazi čuje.<br /><br /> Kosa dužine do polovine leđa, boja mešavine lišća u jesen i pomorandzine kore, sa nekim čudnim odsjajem, čelo visoko, belo, kao deo oblaka da je tu smešten, oči jako zelene, sa malim suncem u njima...Ruke nežne, tanke, kad te dodirne kao malo mače kad te pipne repom, mešavina milovanja i nežnog povetarca..Strah me je duže od par sekundi gledati, da je ne isprljam pogledom...Usne boje trešnje koja tek počinje da zri, blago rumene, jasnih crta, iako tu prestaje granica realnog i počinje dodir snova...Počinje da me hvata neka drthavica, svako vlakno u mom telu vibrira kao ludo...Vreme kao da je prestalo da teče, i čini mi se da taj momenat traje večno, dok polako prolazi pored mene..Telo kao da je vajao neki starogrčki skulptor, nigde ničega previše, ni premalo, skladno, skoro perfektno...Čini mi se da će mi pluća eksplodirati, koliko dugo držim dah...Polako prolazi rukom kroz kosu, i svaka vlas se ocrtava na njenoj beloj koži, i od svake se odbija jedan zrak sunca, zasenjujući sve okolo...Polako je pratim pogledom, dok odlazi lagano...Palim cigaretu, i vučem jedan jak dim, dok nikotin počinje svoje opijajuće dejstvo, polako dolazim sebi, i trudim se da što bolje zapamtim ovaj trenutak...jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-69625931194196450682009-05-22T16:52:00.000-07:002009-05-22T17:27:46.950-07:00InsomniaOd kako sam počeo da blogujem, ni jedan post nisam napisao u neko normalno vreme, sve nešto u sitne sate, k'o vampir. Će da pomisle ljudi da sam neki čudak ( k'o da se ja brinem mnogo za tudje mišljenje) ili ne daj Bože sektaš, pa žvrljam samo noću. Već vidim sutradan kad krenem na posao, sa podočnjacima do kolena i majicom starom tri dana, kako klinac iz komšiluka ostavlja loptu i beži kod keve u skute, dok ona sa komšinicom šapće: 'Eno ga onaj, po celu noć samo kljuca u ono čudo, izgleda da se drogira, viš' kaki je bled ki smrt'...<br /><br /> Nekako mi je najlakše da piskaram noću, dolaze mi ideje tad vrlo lagano, dok sam preko dana non-stop u blokadi. Jes' da imam ovih dana slobodnog vremena na pretek dok sam na poslu, ali tad ne mogu da se koncetrišem. Kad mi neko uđe u servis i pita me nešto nevezano za posao koji trenutno radim, ja ga gledam k'o tele u šarena vrata..Još sad trenutno ovako začupaveo zbog situacije iz dva-tri bloga ranije, stvarno izgledam kao stvoren za izbegavanje.<br /><br /> Noćas je jedna od onih noći, kad nemaš mira nikako. Napolju mrtva tišina, ni cvrčaka, ni noćnih ptica, jednom rečju, totalni ekvilibrijum. Tada najviše volim da ugasim komp, svetlo, telefon, i sve ostalo što može da proizvede neki zvuk, otvorim prozor širom, pogledam u tamu i udahnem duboko ( sad bi moj ludi 'ja' rekao: 'otvorim prozor širom, pogledam u tamu, i prdnem kao zmaj, da se zatrese ceo komšiluk i zazveči staklarija kod babe na spratu' ). Volim da stojim tako, podseća me na neka ranija vremena, kada su neke stvari bile mnogo prostije za razumeti. Sad je sve iskomplikovano i zamršeno do te mere da bi i Sheogorath poludeo.<br /><br /> A i ova vrućinčina me ubija u pojam. Da imam sredstava i veza, odavno bi batalio sve ovo, i otišao u Laponiju, da radim kao serviser kod Deda Mraza u proizvodnoj hali. Ništa posebno ne bih tražio, sem eventualno srednje jake mašine, sa gomilom hdd-ova od terabajta radi arhiviranja kompletnog interneta. Net jačeg protoka mi ne bi trebao, jer se 'gore' za kesicu negro bombona dobija 16 mbit adsl. Al' ne radi mi keva niti ćale u opštini, tako da mi ostaje samo da za 'iljadu dinara kupim onaj cinculator na buvljaku i molim Boga da mi ne napravi kratak spoj u kućevnoj instalaciji i spali komp i jedinu kariku koja me drži da ne flipnem totalno...<br /><br /> Sve ovo ne bi bio problem, da se u naredna tri dana ne moram provlačiti kroz familijarno-sociološki flak. Sutra najaviše trideset i kusur stepeni Celzijusovih, a ja idem na slavu. U Beograd. Direktno posle posla. U tri sata. Dva sata vožnje sa kevom, ćaletom, sestrom i babom u kolima bez klime i na plin, radi sastajanja sa familijom. Već zamišljam scenu: 'Uspori bre kad ti kažem, ima milicije ovde, 'oćeš da ti uzmu dozvolu? Daj, bre kevo, rek'o sam ti sto puta, kad ja vozim nemoj da mi držiš predavanja, imaš tu Ženu blic u polici, što mi stoji kad nestane guz-papira, pa čitaj i smiruj živce'..Mogu samo da zamislim kad budem stigao na slavu, tek će to biti fešta. Trudim se da ne razmišljam o tome. Sutra, tj danas, za nekih 5 sati kada budem ustajao, najbolji početak dana će biti kao iskrcavanje u Normandiji: '30 seconds. Clear the ramp. God be with you'.<br /><br /> Vreme mi je da probam da uhvatim koji sat sna, i hrabrost za sutra. God help me.jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-27166017116120580082009-05-20T15:23:00.000-07:002009-05-20T15:53:30.623-07:00CvrčakEvo, konačno se smilovah da sednem i napišem nešto. Danima nisam imao inspiracije, niti volje, da sedim za kompom, dok napolju roštilja ovo naše milo Sunašce. Jednostavno, ne mogu da funkcionišem kad je vrućina. Saće odma' da skoče svi u glas: 'Pa to je zato što imaš sto i kusur kila!''... Da, da, u pravu ste. Moj kobas ste u pravu. Nedam, bre, da mi iko soli pamet da je to do toga. Ja nisam mogao da funkcionišem normalno ni kad sam imao osamdeset, ako je napolju bilo više od 28'. Svi se trude da ti nametnu neko njihovo mišljenje o zdravlju i lepoti, al' neka ih. Meni ne smeta mojih stodvajes' kila i uspešno se nosim sa njima ohoho. Smanji 'leba, nemo' da ješ' uveče... Što se mene tiče, slobodno pasite travu i trčkarajte, ja travu konzumiram isključivo u obliku cigareta, cigara, tompusa... U stvari, kome smeta, nek' okrene glavu, jebe mi se.<br /><br /> Stvarno je počeo strah da me hvata. Od kako je krenula ova vrućinčina, tako je posao krenuo da manjka u obimu. Nije me strah od toga da ću ostati bez posla, to je normalna stvar u životu svakog čoveka, nego od drugih stvari. Elem, počeo sam intezivno da čitam dnevne novosti u poslednje vreme, baš u korelaciji sa dva-tri reda iznad. I hvata me strah od onoga što se događa u ovoj zemlji našoj, a i šire. Ubistva, krađe, silovanja, saobraćajke, požari...Definitivno, polako i sigurno odlazimo u kurac. Stvarno se ponekad zamislim nad pitanjem gde živim. I to je momenat kad me uhvati strah. Ovde da stvaram porodicu, i da podižem decu? Da mi se žena kreše sa komšijom dok rmbačim za 25000 mesečno? Da mi se sin šiša na tarzanku i nosi roze majice? Da mi ćerka puši kurac nekom liku u nekom govnjavom wc-u srednje škole, dok njegovih 5 drugara to snima mobilnim telefonom? Da treba da razmišljam noću kad mi deca odu u grad dal' će neko da ih zgazi besnim kolima koje je dobio na poklon zajedno sa vozačkom dozvolom, dal' će neka kretenčina pijana i nadrogirana da ih išutira ili siluje ili isprebija? Dal' će neko da mi upadne u toku noći na gajbu i da me zakolje zarad pišljivih 200 evra i EI Niš-ovog televizora starog 20 godina?<br /><br /> Mislim da neće moći ove noći. Svaka čast svim hrabrim ljudima u ovoj zemlji koji su rešili da stvore porodicu. Svaka čast pojedincima iz Kragujevca koji se maksimalno trude da svoju decu izvedu na pravi put, njihovo najveće dostignuće biće ako im deca postanu ljudi, pošteni i normalni kao što su i oni sami. Svaka čast i svim ostalima u ovoj zemlji koji su to već uspeli da urade. Ja trenutno nemam nameru da takvu stvar pokušam da izvedem.<br /><br /> Možda će se pojedini samo nasmejati kad budu ovo pročitali, ali zapitajte se da li ste i sami spremni na tako što. Ja barem još uvek nisam. Niti ću biti u skorije vreme. Ko zna, možda jednog dana, na nekom drugom mestu..jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com6tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-68380070618535711672009-05-05T14:26:00.000-07:002009-05-05T15:17:17.205-07:00Pogled unazad<span style="font-family: arial;font-size:100%;" > </span><span style="font-size:100%;"><span style="font-family: arial;"> Prođe ceo mesec od kada nisam nešto napisao. Iskreno, nisam imao ideja (lažem), a i nisam imao net. Tj, nisam <span style="font-family: arial;">imao pare da uplatim net. Budućnosti u Srbiji eve nas, kad nemam ni pišljivih 'iljaduipo dinara da uplatim net. Imao sam net na poslu, al' ne mogu da pišem tekst i da svaka dva minuta ustajem kad me neko cima. Ja i onako nisam baš najčistiji u glavi, samo bi mi još i to trebalo, izgledao bi kao da sam pao sa Marsa (doduše ovako izgledam kao da sam pao sa planete De(m)belije, al' šta da se radi.).<br /> <br /> S' obzirom kako sam mislio da ću skrenuti posle nedelju dana (lud nemoš' da poludi) zbog akutnog nedostatka neta, dobro sam podneo to uskraćivanje. Sad bi neki amer sa reklame za neki proizvod za mršavljenje rekao da se sve može uz pomoć jake volje. Jaka volja, moj kurac, kad nemam pare da uplatim net. Moš' da voljaš do ujutru ako nemaš 1390+750 kombo u dzepu, novčaniku, slamarici...Nego sva je sreća pa sam na vreme bekapovao dobrani deo interneta oličen u igrama, filmovima i ostalim legalnim sadržajima. Da se razumemo odmah, nisam ja ništa ukrao, samo nisam ništa platio, a ionako su to sve samo demo verzije, čisto da se proba :D<br /><br /> Čini mi se da od kako sam došao iz armije pre skoro godinu dana, da više ne mogu da kontrolišem brzinu oticanja mog vremena u nepovrat. Nekako mi se činilo da sam tamo imao potpunu kontrolu nad time, i da mi je vreme prolazilo onako kako sam bio raspoložen. Ako sam bio raspoložen, proticalo je brzo, ako sam neraspoložen sporije, ako sam na požarstvu na -11' sa snegom, činilo mi se da je nekako vreme stajalo, kao i protok moje krvi u donjem delu tela i 'južnijim' ekstremitetima...Iskreno počeo sam bio polako da se gubim, i da gubim granicu između realnog i virtuelnog sveta. Dani igranja Fallouta 3 su uzeli svoj danak. A bogme i dobar deo mog vremena. Počeo sam da razmišljam kolki bi demidz pravio onaj malj što mi stoji u garaži, ako dođe do kojekavih sukoba sa komšilukom oko poslednjeg neozračenog kila 'leba u lokalnom 'Super Duper Martu'...<br /><br /> A onda me je u stvarnost ubrzanim tokom vratio jedan nemili događaj u užoj familiji. U Nedelju 12. Aprila sam se sa dedom dogovarao kako ću da ga odvezem u selo za dve nedelje i da mu pomognem da završimo postolje za viseći rezervoar za vodu, pošto je bunar kod kuće presušio. U Ponedeljak 13. Aprila sam ga odvezao u KBC kod očnog da mu urade operaciju laserom, jer počele godine da utiču na oči. U Utorak 22. Aprila kad sam došao kući sa posla, keva mi je rekla da je deda umro. Umro je mirno i dostojanstveno, kako je i živeo. Nije mnogo stvari iza sebe ostavio materijalnih, ali je ostavio ćerku i dvoje unučadi, večno zahvalnih. Nikada od njega nisam tražio ništa, a zauzvrat sam dobio dosta ljubavi i pažnje. Bolji poklon od nikoga nisam mogao dobiti.<br /><br /> Mislim da mi još uvek nije doprlo do kraja svesti sve to. Sve se odigralo previše jebeno brzo, a glupi propisi u urgentnom centru mi nisu dozvolili da mu poslednji put stegnem ruku. Glupo, zar ne? Mislio sam uvek da ću imati tu šansu da se oprostim od njega ljudski, al' je Usud hteo drugačije. Toliko stvari ostade nedorečeno i nezavršeno...Jbg, to će mi uvek ostati u glavi. A i u grudima. Mali kamičak, al' je uvek tu, sa još gomilom drugih.<br /><br /> Ne znam, ali sam se sa takvim stvarima uvek nekako najbolje snalazio kad sam sam. Dal' sam navikao, ili previše otupeo, ne znam ni sam. Stisnem se, progutam, i nestane teskoba. Treba to iz sebe izbaciti, ali sad nije vreme. Niti imam snage da sad tako nešto uradim. Kad je čovek dovoljno dugo sam, na sve navikne. Ko zna, možda je i tako bolje. Nekome je suđeno da celog veka bude sam, da ostale razonodi i uveseljava. A treba se stisnuti i prebroditi noć kad se spusti zavesa i raziđe publika.<br /></span></span></span>jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-87678558940554620702009-03-17T17:01:00.000-07:002009-03-17T17:40:47.927-07:00Obzorje<span style="font-style: italic;"> Još uvek napolju je tama,<br /> i u tami neka duša je sama,<br /> čujem joj jecaj, prvo blizu,<br /> a onda daleko,<br /> kao da plače neko.<br /><br /> Da li plače zato što je sama,<br /> ne bih znao reći.<br /><br /> Da li to plače ona, ili ja,<br /> ili možda neko treći.<br /><br /> Uvek se u najtamnije doba noći javi,<br /> i uvek rez na duši ostavi,<br /> svaki put sve dublji i veći,<br /> i to vreme ne ume da zaleči.<br /><br /> Najače se čuje pred kraj noći,<br /> kad tama počinje da gubi svoje moći,<br /> i onda polako nestane,<br /> kad sunce iza brega grane.<br /><br /> Uvek se pitam ko bi to mogao biti,<br /> ali najlakše je od drugih skriti,<br /> najviše hrabrosti prema sebi treba imati,<br /> i naći trenutak prigodan kada treba priznati.<br /><br /> I kad se probudim, nisam siguran dal' je to bilo san il' java,<br /> ali se tada jecaja nema,<br /> ostao je samo na jastuku trag,<br /> gde usahla suza drema.<br /><br /><br /></span>jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com4tag:blogger.com,1999:blog-4091541070975365469.post-69765752308426134252009-03-16T14:41:00.000-07:002009-03-16T15:13:32.915-07:00Remedy for my soulProteklih nedelju dve sam bio non-stop u nekoj gužvi. Stalno neka frka-panika, k'o da će svet da se sruši. Dolaze ljudi, kukaju kako im trebaju mašine gotove za juče. A ja non-stop kao da sam drogiran, samo gledam kako mi sve polako izmiče van kontrole. I posao, i vreme, i novac. Danas mi se baš desilo da nisam stigao da ubacim punjač od notebook-a u pakovanje. Skinuo lap sa police, updateovao antivir, i spakovao sve nazad. Sem punjača. Kako da i ne zaboravim, kad sam u isto vreme pakovao taj lap, instalirao drivere na drugom, pravio Apic za 64-bitnu Vistu, i objašnjavao dečku na praksi u servisu kako se čisti pasta sa Athlona 2400+. Jebi ga i ja se zabagovao. U jednom momentu sam 'teo sve da oteram u tri lepe pizde materine, da se spakujem i odem kući.<br /> <br /> Ajd pregrmeh i nekako i današnji dan. Odem do frizera da mi od guzice napravi lice, i to prođe relativno bezbolno. Inače, već poslednjih godinu i po se šišam na jednom mestu, mali salon na uglu Karađorđeve i Kneza Miloša. Ko zna gde je, ne treba mu pričati dalje. Oni što ne znaju, neka potraže, momci odlično šišaju. Primetih da mi je kosa u zadnje vreme nešto postala talasasta, al' sam nedoumicu otklonio kad sam se šišnuo večeras. Ispostavi se da mi je glava talasasta, a kosa ravna.... A i nisu ni skupi.<br /><br /> Taman stigoh kući, da ubacim u kljun nešto bez ugljenih hidrata, kad munem, nema niš' gotovo. Ajd bar da sperem ove dlačice silne, kad munem x2, nema tople vode. Dok se zagreje voda, da napišem blog, munem x3, Vista BSOD-uje svaka 2 minuta k'o brljiva. Bili metnem te na neomašćen kurac, kad i napisa ovo izbagovano sranje, i metnem i sebe na još veći, onaj od crnca dokolenca, neomašćen kurac, kad i instalira ovo sranje. Vista is going to die tonite, u potpisu Windows XP+SP2 64 bit edition. Jbg, antologija Alfreda Hičkoka će morati da sačeka par dana, dok se ne sastavim sa novim sistemom, i ne skupim pare za net.<br /><br /> Ali pre nego što krenem u putešestvije u kojem će se pola mojih fajlova i živaca pogubiti, moram da se pripremim. Jedna flaša minakve, pola termosa sveže skuvane donkafe i paklo pljuga.Imam još dvanaest sati pre nego što odem na posao, noć je, a ja nosim cvikere za sunce :D.<br /><br /> I naravno Blackbird u izvedbi sjajnog vokalnog umetnika Boby McFerrin ( hvala kolezi-blogeru Ketchua na ovome predivnom otkriću ) na mobilno-prenosnom mp3 uređaju da svirucka u uvce, dok se hardovi prazne.<br /><br /> Ostajte mi zdravo, do sledeće prilike, da zajedno jezdimo šesetčetvorobitnim prostranstvom naše lijepe..Kulturoo, eve me...jozvanhttp://www.blogger.com/profile/14057168410530861400noreply@blogger.com5