Дође одређени период у животу људи када се свега заситимо. Све дође и прође, а и људи дођу и оду. Некада популарни трендови нестану, и појави се нешто ново, и занимљивије. А ми сами онда некако останемо заглављени понекад у неком периоду. Иако мислимо да је некад било лоше, ни сада није сјајно, али нећемо сада о томе.
Како је почело, тако се моје путешествије као сервисер компјутера и завршило. Дошла је и прошла и та светска криза, газди досадило да се цима за ситниш, и тако, напрасно, од Јануара 2012. престадох да се званично бавим радом у сервису. Наравно, незванично, ради се од куће, понекад, за ортаке и познанике.
Онда у Јулу 2012. запослих се у једној компанији, '''светској'', и могу рећи да је сасвим ок. Не сјајно, али задовољавајуће. Радило се, ради се, рмбачило се, рмбачи се и даље. Све је ишло по неком плану и програму, без већих трзавица (колико је то могуће у овој земљи).
А онда дође и она 2013. година. Преживесмо и тај смак света у Децембру 2012.-е, и све је и даље било као и пре. Међутим, не лези враже...
Март-Април-Мај: нешто сам се осећао лоше али ништа страшно, рачунао сам, стигао ме умор, од Јула 2012. нисам имао дужу паузу на послу од 5 дана, а тад смо радили као под бичем.
19. Јун 2013. - први дан боловања. Отприлике сам знао са чим имам посла, али сам чекао званичне резултате.
21.Јун 2013. Ординација Урологије КЦ Крагујевац, ординирајући лекар мало млађи од мог ћалета ми каже :''Semioma testis, са метастазама у лимфним чворовима у стомаку, није страшно, проценат излечења у твом случају (пацијент млађи од тридесет година) је поприлично висок''. ''Поприлично?'', упитах. ''Да, отприлике 90%''.
04. Јул 2013. предоперациона сала хирургије у КЦ КГ. Лежим на покретном столу са танким чаршавом преко мене, напољу 30+ степени, а ја се смрзавам. Анестезијски техничар прилази, пита ме јел' сам нервозан. ''Јел' би требало да будем?'
''Ма не, опусти се, биће све ок''.
''Јој, само немој то да ми кажеш, сви ми то јебено говоре последњих две недеље''.
Лик се само осмехну, и показа ми да испружим руку за постављање брауниле.
''Јел да бројим до десет или..''.
''Ништа неће да те боли, само ћеш да заспиииш''.
''Тај цитат из''Лепа Села, Лепо Горе' баш пре него што они изгибоше у оном тунелу ми није требао''. рекох.
''Јбг, омакло ми се'', рече техничар.
''Опуштено, и мени би'', и почесмо да се смејемо обојица.
И стварно, ништа ме није болело, само сам заспао.
30. Јул - 13. Август 2013. први циклус хемиотерапије. Мало мучнине, повремено пеглирање, али ништа опасно. ''Ово није тако страшно'', помислих. Јебо ме ђаво кад сам то и рекао себи..
20. Август - 09. Септембар 2013. други циклус ХТ. Много мучнине, много повраћања. Свест, скоро па не постојећа. Само неко сивило, и повремено јутарње сунце, пре него што нове боце са хемикалијама крену да капљу тог дана. Почео сам увелико да мршавим, главу сам обријао још на почетку првог циклуса, пре него што је и почела да опада ( у инат, боље ја да то урадим, пре него што оде сама). Нисам паничар, али нешто је кренуло да ме стеже преко груди. Сваки дан ми се чинио краћим, ноћи све дужим, а тај обруч око груди све тешњи. Рачунам, попустиће кад завршим други циклус.
23.Септембар 2013.
Први дан трећег циклуса ХТ, и надајући се најбољем, последњи.
Надао сам се да ће бити као пре, првих дан два ништа, а онда крене мучнина. Међутим, да ли је био кумулативни ефекат или шта, већ првог дана сам се откинуо од повраћања...мучнину више нисам ни осећао, то ми је постала свакодневица. Тако сам се извежбао, да сам могао да бацам пеглу да неко пуцне прстима.
Сво време себи константо говорим ''Диши, не престај, диши''..мозак не функционише, више сам зомби него човек.
24. Септембар 2013.
Мало лакше. ''Можда данас неће бити пов---БЛААРХГ''. Пих у пичку материну. ''Ћале, донеси други лавор, не могу више да устајем свака два минута''.
25. Септембар 2013.
Обруч се преко ноћи јавио, тихо, ненадано, и стегао. Као да имам тону на грудима. Немам снаге да дишем, а камоли да стојим. ''Удахни, издахни, удахни, издахни''. ''Још три дана, и завршили смо, само удахни, па издахни'',
26. Септембар 2013.
Богу се нисам молио, јер сам разочаран у Њега. '
''Како се осећаш?'' пита ме докторка. Немам снаге да одговорим. То јест, причам, али ме она не чује. По њеном изразу лица видим колико је сати.
''Слушај, морам ово да ти кажем. Ако сад циклус прекинеш, мораш опет да примаш сва три из почетка. Издржи. Иначе, сигурно нећеш истрајати још три циклуса, са обзиром у каквом си стању сада''. Окрете се према медицинској сестри ( за које иначе имам само речи хвале, нема бољих и пожртвованијих створења у целом КЦ Крагујевац од сестара које раде у Дневној Болници Центра за Радиологију и Онкологију КЦ-а), и рече тихо ''узми му крв за анализу, стави на хитно и одмах ме зови чим стигне резултат, и кажи ***** нека буде у близини, јер је у веома лошем стању''.
Мислио сам да ће ме бити страх. Или да ћу бити бесан. Заправо, од кад сам сазнао шта је проблем био, нисам се ни једном запитао ''Зашто ја?''. Једноставно, нисам један од тих. Ја примим ударац, и настављам да гурам тврдоглаво даље, увек напред.
И онда поче да пада мрак. У ствари, више је било као нека магла, као рано јутро средином Децембра, кад се спусти прљав ваздух преко Крагујевца од многих димњака из околине.
Нешто ме је притисло преко груди, као наковањ да имам. Хтео бих да га померим, али немам снаге руке да подигнем. У свој тој магли, чујем два гласа.
Један,мој, који непрестано понавља, ''Удахни, издахни, пауза, удахни, издахни, пауза, удахни, издахни''.
И неки други. Непознат. Али у исто време звучи као неко веома близак. Не говори ништа, али разумем шта ми покушава рећи. И тај глас ме страховито притиска преко груди. Константно, без милости, скоро па као са смешком. Покушавам да му се одупрем, али тишина која стиже од њега је све више заглушујућа, и у једном моменту не чујем више свој ритам.
Отварам очи, и видим да сам кући у свом кревету. Ћале седи поред мене у фотељи и слаже пасијанс на компу. 'Како ти је?'', пита. ''Исто...него, кад смо дошли кући?''.
''Има сат времена скоро...једва си стајао на ногама. Не сећаш се?''
''Не...задње што се сећам да ми је сестра узела крв за тест, и то је то''.
''Нису ми ништа рекли, само да ти је терапија за данас готова, и да полако идеш кући да легнеш''.
''Ок...одремаћу мало''.
''Хоћеш да једеш нешто?''
''Не, дај ми само мало воде, нешто сам жедан.''
27. Септембар 2013.
Целу ноћ нисам ока склопио. Нешто од мучнине, а понајвише од тога што како затворим очи, ја потонем у ону маглуштину, и глас почиње да ме издаје. Изгубим ритам, тргнем се, и погледам кроз прозор. Напољу тишина. Смогнем снаге и устанем, одшкринем прозор мало, и у моменту ме удари свежина. Олакшање. Мозак ми се мало избистри.
Сати полако пролазе, ја чекам девет ујутру да одем да примим последњу туру.
Болница. Исти људи. Сестре насмејане, доктори озбиљни, неки пацијенти трурни, неки радосни.
Пролазим између њих као авет, нисам више сигуран шта је јава, а шта не. Довучем се некако до дневне болнице, отварам врата, и чекам сестру да ме смести.
''Како си данас?'' пита.
Немам снаге да одговорим, само трепћем.
Биди и она да једва стојим, и показује ми кревет до прозора.
''Може овде?''упита.
''Може''.
Изненадих себе. И уплаших се, по први пут од када сам се разболео. Исти онај глас, непознати, а познат.Ја, а нисам ја.
Прва боца, раствор глукозе.
Друга боца, још увек све ок.
Трећа боца...и обруч око груди поче да стеже. Тек на моменте чујем себе ''Удахни, издахни, удахни, издахни''. На махове само.
Одједном, осетих нешто топло на образу. И још једном. Отворим очи полако, и видим медицинску сестру како стоји поред мене.
''Ту си?''пита.
Климнем главом.
''Одговори''.
''Ту сам још увек''.
''Добро, само проверавам.'' насмеја се, и намигну ми.
Сат времена касније, устадох, и изађох из собе.
'''Видимо се у Понедељак, не заборави, долазиш да примиш Блео, и после тога си слободан до наредног Понедељка''. рече.
''Кад да дођем?'' питах.
''Око 10, може?'' упита ме.
''Наравно''. рекох.
''Видимо се'' рече она.
Видимо се.
