Хух, опет месец дана прође од како написах нешто. Овај пут сам имао инспирације, ал' неимадо' пара да уплатим нет. 'Бем ти капитализам и потрошачко друштво, кад пишљивих 'иљадутристадеведесет динара и нуланула пара не могу да оставим за интернет буђави. Али није било баш толико страшно. Цео опус Симпсонових је доста помогао да пребродим кризу, чак штавише, нисам је ни осетио. Имам нет на послу, ал' није то то, кад ти неко константно гледа преко рамена. Једноставно немам ту слободу да шврљам као што то радим код куће, а и мало је непристојно ''чановати'' кад има мале деце и њихових конзервативно-комунистички настројених родитеља (види га овај што ради овде, носи ''чирокану'' мора да је луд и глуп, немојте децо да случајно постанете као он, само ви тражите спас на пинкету и осталим патриотским телевизијама (беее девес' два)).
Коначно сам се мало био опоравио од разних ситуација којима ме живот милује, кад ми опет Усуд овај о'зго опали једну шамарчину само такву. Наиме, напустио ме је мој мачак Ђоле. Мало се по комшилуку шетао, поткачио са неком комшијском мачком, и завршио са пробушеним плућним крилом. Јеботе, увек сам мислио да ће отићи некако славније, нпр. под колима нечијим или тако нешто. То ми је једини био потомак од старе мачке Мими (која је била легенда и шампион, а и скроз црна :) ). Прво маче, из прве њене туре, ћале и кева моји хтели да их бацимо све, ал' им нисам дао. Од пет комада само је он претекао. Вероватно зато што је био прво легло, био је мало врљав у главу. Ал' био је и даса само такав. Јбт, нисам ни мислио да ће ми то толико тешко пасти, али ме је баш било погодило. Још мислим да ће увече кад дођем да ме сачека испред капије и да се дерња као да није јео два дана, и да се мази само да се уштека за парче саламе или коју сардину. А никоме није давао да га мази сем мени, остале је гребао опасно.
Ово ми је направило некакав вакум, једноставно ме је тотално испразнило. А навикао сам да имам неке живуљке стално око мене. Мислим, имам и пса, и волим и њега, али је мачор био доста дуже у фамилији.
У последње време се нешто чудно дешава самном. Увече када легнем осећам неки обруч како ми се стеже око груди и неда ми да дишем. Не, није кабал од слушалица. Нешто је друго ту у питању, још не могу да одредим шта је, али притеже све јаче. И неки чудни лептирићи ми се у стомаку јављају, али не они лепи као када си заљубљен, неки другачији, много нервознији. Изгледа да мозак вапи са дружењем са гђицом Мери Џејн, али сам обећао себи да нећу више.
Пре сам налазио неки вентил у писању, али ни то сада не помаже. Нека срџба и горка љутина се у мени скупила, а не знам како да је се отарасим, и плашим се да ћу се случајно на некоме недужноме истрести, а то ни најмање не желим.
Долази и нова година, а мени се чини као да није. Једноставно, немам више оног чудног осећања радости и среће, постало ми је толико свеједно да ћу је највероватније преспавати.
Полако истичу последњи сати ове године. Било је успона и падова, лепих и лоши ствари, али све у свему, ипак и није било тако лоше.
Срећна вам свима Нова година и Божићни празници, и остајте здраво до следеће године :)
Wednesday, December 30, 2009
Thursday, October 22, 2009
Добро вече леминзи :)
Одувек сам желео да поставим поједина питања, али нисам имао коме. Једноставно, оно мало радознало дете никада не престаје да буде радознало, барем код мене. Увек остане понеко питањце неодговорено, и поједине ствари недоречене.Мада, у данашње време, са све већом доступношћу широкопојасног интернета, и све већом присутношћу медија свих облика, већина питања бивају кад-тад одговорена.
Полако, али сигурно, бивамо удављени у информацијама. Већином су то неке непотребне и тривијалне ствари, и да би дошли до онога што нас занима морамо истрпети какофонију глупости около.
Вечерас нећу ништа да питам. Не желим. Једноставно, уживаћу у тишини ноћи, и пустити да ме покрије својим плаштом.
''For now, let's just bask in silence of victory, motherfucker'', да цитирам реченицу из једне игре, која баш онако описује моје тренутно стање ума. Јеботе. Баш се осећам као милион долара. Не знам због чега, али се једноставно тако екстатично осећам, да ме је скоро страх.
Руке ми се тресу, срце бије као шашаво, цео дрхтим, а није ми хладно. Мислим да ми се мозак дави у адреналину и ендорфину сада. Хах, сад би волео да ме неко веже за неку мању атомку, дигне на висину од 10 километара изнад ове наше, назови, републике и детонира, да мало ширим срећу и радос' около. Ако ништа друго, барем би био леп ватромет.
Додуше, раније вечерас сам био тако расположен. Сада већ прелазим у стање тоталног еквилибријума и транквилитета. Знате оне тренутке, када имате осећај да вам је цео свет на длану, и кад имате снаге да урадите било шта, али једноставно не желите, јер сте спокојни?
Одавно се нисам осећао овако смирено. Мало сам уморан, али опуштен. И не, нисам се дрогирао, ако неко пита. То ме је прошло одавно. Како су ми фалили ови тренутци раније ове године. Пре сам и чешће долазио у ово стање, али сада баш ретко, можда два пута годишње. Каква разлика, са обзиром да се константно осећам као последње псето.
Планирао сам вечерас да се мало бацим на Risen, али једноставно, неће душа. И тако сам цело вече провео са сестром гледајући Симпсонове. Баш смо се смејали, онако, од срца, а не пластично, као што сам почео све чешће да радим.
Ако хоћете да уништите човека, одузмите му храну и воду, и временом, нестаће га. Али, ако стварно хоћете да човека нестане, забраните му да се смеје, угушићете му дух, што је много пута горе од физичке смрти.
Баш ми фали једна стара екипа, са којом сам се увек смејао онако људски. Неки су ту, а као да нису. Неки више нису међу нама, али су увек ту око нас. Увек се осмехнем када се сетим наших теревенки. Времена иду даље, људи се мењају, долазе и одлазе, али добра сећања увек остају у топлини срца. Барем код мене.
Нисам ово све писао онако чисто да бих нешто нажврљао овде. Желим да се сетите кад сте последњи пут били опуштени, када сте последњи пут рекли некоме да га волите, да се сетите када сте се последњи пут искрено смејали од срца, када вам је последњи пут било опуштено и лепо са некиме у друштву, када сте се последњи пут играли са својим псом, мачком или медведом, зависно шта имате од љубимаца. Сетите се када сте последњи пут били заиста и искрено срећни.
Не задовољни, него срећни, огромна је разлика ту.
Сад полако почните да радите на томе да поново будете срећни.
Позовите људе до којима вам је стало и кажите им да их волите.
Помазите свога кућног љубимца.
Залијте ваше омиљено цвеће.
Пустите омиљену музику.
Уживајте.
Насмејте се.
И будите поново срећни.
:)
Monday, October 19, 2009
Punk is NOT dead, just relaxed for couple months
Хух, подоста се паучине нахватало овде. Није да нисам имао жеље да нешто напишем, него једноставно нисам хтео. Мислим, хтео сам да пишем, али сам услед сплета околности био у доста лошем расположењу. Само фали још један да рантује о свем срању које нас окружује. Хејтера је доста ионако, тако да се овај пут (а потрудићу се убудуће да тако буде) мање кењорим а више жуборим. Овај блог је требало да буде опис неких лудих ствари које су ми се догодиле у овом мом, назови, животу. Али, јеби га, некако успут се то изгубило, и почео сам да хејтујем около.
Али од данас окрећемо нови Лис'. Додуше, неће бити горак, као што је један други, али потрудићу се да буде са мирисом и укусом ваниле :)
Поред свих срања што ми се издешавало у међувремену, два су ми итекако тешко пала на душу.Прво, некако сам успео да се скоро отуђим од скоро свих које знам, не због компа, него због посла. Кућа, посао, кућа, посао...Мало постаде монотоно, али сам полако кренуо да се враћам у нормалу. Доста је било више. Друго, комшиница поред моје радње дала отказ, и самим тим сам изгубио иоле какав нормалан контакт са женским светом, сем оног ''Добар дан, изволите''. Јбг, шит хепенз. Али, живот иде даље.
Мада има и добрих вести. Успео сам у својој намери да истрајем у снижавању своје килаже. Дакле, кратко сумирање протеклих пар месеци:
- Децембар 2008. - реализација да сам постао ходајући трокрилни шифоњер, и да ми требају два шаторска крила да сашијем једне нормалне гаће. Килажа: 138. Урадио поводом тога: болео ме курац савршено.
- Јануар 2009. - сестра ми рекла да почињем да бивам као Моби Дик (Бели кит, за млађе нараштаје, гуглајте мало). Не популаран, него дебео као и он. Килажа: 138+. Урадио поводом тога: престао да конзумирам пепси и кока колу, баталио бели хлеб и хлеб уопште.
- Јун 2009. - није се баш ништа променило, али сам се осећао много боље и лакше. Решио да кренем опет са кетостатичном и аткинсоновом дијетом, трчање, склекови, трбушњаци и уопште физичка активност сваке врсте. Такође, знам да ће сада неки негодовати, али сам кренуо и са туром ''Animal cuts''-a, чисто да видим дал' је фора или има некаквог ефекта. Килажа: 138. Урадио поводом тога: кренуо са дијетом, умерена физичка активност (вежбе, трчање, одлазак на срање пешке, а не колима) и тура ''Животињских посекотина'' (мрзи ме да алт-шифтујем више :) )
- Октобар 2009. - И даље на дијети, спремам се за другу туру ''Animal cuts''-a, и наравно вежбам. Полако почињем да размишљам о одласку у теретану, ал' ми жао да дајем паре још увек за тако нешто. Држаћу се трбушњака још увек. Килажа: 105. Урадио поводом тога: Work in progress, please stand aside, wide load passing by.
Jеботе, колико се боље осећам. Мислим лакше физички, психички сам и даље кретен. Али, скоро сам стигао до рупе на каишу које сам користио док сам био у војсци. Ово је монументалан успех за мене. Мислим да нисам ништа боље урадио од овога до сада (вожење Ладе Самаре старе 18 година 170 км/х по ауто-путу није добро, била је то лудост коју никада више нећу да урадим. Икада. Коштало ме једне генералке и 2000 динара бензина за 10 км пута. А да не помињем да нисам прегледао кочнице пре тога...). Мада ово је само темпорално, планирам да још доведем своју физичку прилику у ред. Има времена, не жури ми се сада нигде.
Живот иде даље. Понекад ми је тешко да раскрчујем прашуме прошлости, али морам, да бих видео путељке будућности. Мада, неки моји демони ме још увек море, али сам успео да их смирим и уразумим и доведем на колико-толико нормалан ниво.
После оволико дугог периода стагнирања, право је олакшање кад мало отвориш вентил, и олакшаш мисли. Од сада, обећавам, биће мало редовнијих јављања, јер сам коначно успео да ухватим неки такт. А сад ме извин'те, одох да олакшам бешику, пре него што добијем излив мокраће на мозак.
Tuesday, August 18, 2009
STOP: Одмор-time
Прође још једно лето (скоро). Дође и одмор, а пролете као да га није ни било. Ко би рекао, мислио сам да ћу барем мало више времена моћи да посветим себи (тј. игрању игара), али Боже мој, има још времена.
На одмору сам био од 3. Августа, и одма' тај дан сам се урољао као змај. Додуше, јес' да је био буразу од ујака други дан свадбе, ал' сам имао и разлога да се мало и ја опустим. А и нисам пио скоро 5 месеци, кад се све сабере (Бок те мазо). Некако сам остао жив и нормалан :)
Камо среће да сам имао кинте да одем негде да се брчнем, него нисам имао филера ни на Шумаричко језеро да одем. А и одмор није био баш одмор, нон-стоп сам по кући нешто млатио, те среди гаражу, те среди котларницу, те избаци неке кавезе старе...Сваки дан неки посао. Јебем ти, и кад се пресели у кућу, стално нешто има да се ради, док сам живео у стану, бар сам стално ладио около.
А и нека кишетина била ударила, нит' да радиш нешто, нит' да седиш у кући. Баш смор.
Дан по дан, и тај одмор прође. Две недеље, а као да је два дана. Таман сам се мало опустио, и кренуо да уживам, кад оно паламар. Набаци улар поново, и укруг. Кућа, посао, кућа, посао...А и нека депресија ме опет ухватила. Једна иста рутина сваки Божји дан. А да барем посла имам, па да ми време брже пролази, него ни то. По цео дан гледам снимке на јутубету као кретен неки. А комшиница из локала поред на одмору, па немам друштво за кафу (Јбг, шеф пије ону три-у-један, а ја турску, чемерушу)
Глава ме све чешће боли, и то онако дивљачки, јебем ли га шта ли је. Мораћу мало да баталим каву и пљуге, можда престане. А можда је зато што се на послу суздржавам од прдења, па гасови путују уз кичму и падају ми на памет неке усране идеје.
А време пролази полако. На моменат се уплашим, као да ће живот да ми пролети, и да нећу ништа паметно са њим урадити, да нећу стићи да упознам ону праву, да нећу стићи да се довољно исмејем са другарима, да нећу стићи да испијем довољно пива и испушим довољно пљуга, и да ће отићи као вода низ сливник и оставити ме као неког одртавелог пензоса у неком паркићу који седи на клупи и храни голубове, а заборавио је да обуче панталоне тог дана пре него што је изашао из стана. А онда зажмурим, и тада ме заболи глава, или ово што барем личи на њу.
И себе сам сморио, а камоли вас који погубисте време да прочитате ово. Одох да мало прошетам по Капиталној Пустари, можда дође до неког случајног сусрета, па нешто лепо произиђе из тога.
На одмору сам био од 3. Августа, и одма' тај дан сам се урољао као змај. Додуше, јес' да је био буразу од ујака други дан свадбе, ал' сам имао и разлога да се мало и ја опустим. А и нисам пио скоро 5 месеци, кад се све сабере (Бок те мазо). Некако сам остао жив и нормалан :)
Камо среће да сам имао кинте да одем негде да се брчнем, него нисам имао филера ни на Шумаричко језеро да одем. А и одмор није био баш одмор, нон-стоп сам по кући нешто млатио, те среди гаражу, те среди котларницу, те избаци неке кавезе старе...Сваки дан неки посао. Јебем ти, и кад се пресели у кућу, стално нешто има да се ради, док сам живео у стану, бар сам стално ладио около.
А и нека кишетина била ударила, нит' да радиш нешто, нит' да седиш у кући. Баш смор.
Дан по дан, и тај одмор прође. Две недеље, а као да је два дана. Таман сам се мало опустио, и кренуо да уживам, кад оно паламар. Набаци улар поново, и укруг. Кућа, посао, кућа, посао...А и нека депресија ме опет ухватила. Једна иста рутина сваки Божји дан. А да барем посла имам, па да ми време брже пролази, него ни то. По цео дан гледам снимке на јутубету као кретен неки. А комшиница из локала поред на одмору, па немам друштво за кафу (Јбг, шеф пије ону три-у-један, а ја турску, чемерушу)
Глава ме све чешће боли, и то онако дивљачки, јебем ли га шта ли је. Мораћу мало да баталим каву и пљуге, можда престане. А можда је зато што се на послу суздржавам од прдења, па гасови путују уз кичму и падају ми на памет неке усране идеје.
А време пролази полако. На моменат се уплашим, као да ће живот да ми пролети, и да нећу ништа паметно са њим урадити, да нећу стићи да упознам ону праву, да нећу стићи да се довољно исмејем са другарима, да нећу стићи да испијем довољно пива и испушим довољно пљуга, и да ће отићи као вода низ сливник и оставити ме као неког одртавелог пензоса у неком паркићу који седи на клупи и храни голубове, а заборавио је да обуче панталоне тог дана пре него што је изашао из стана. А онда зажмурим, и тада ме заболи глава, или ово што барем личи на њу.
И себе сам сморио, а камоли вас који погубисте време да прочитате ово. Одох да мало прошетам по Капиталној Пустари, можда дође до неког случајног сусрета, па нешто лепо произиђе из тога.
Wednesday, July 29, 2009
''Радоване, претерано сереш''
Опет сам направио подужу паузу, и извињавам се на томе. Једноставно, никако да ухватим мало времена да напишем нешто, још мање да се посветим себи мало. Да ми је неко рекао ово пре две године, како би му се слатко насмејао у лице. Ал' би се притом и зајебао за медаљу.
Највише ми је времена одузела транзиција, са старог компа на нови. Никако нисам стигао све о једном трошку да одрадим, него таман једно средим, кад исплива још море ствари. Таман упаковао све у кућиште, стиже нов кулер. Растурај све и пакуј поново. Таман све укнапим, стиже ново кућиште. Опет игранка. Средим све комплет, ал' не лези враже, црче ми Пионир 110Д. А јес' и истрајао доста. 2 године и преко 3000 дискова изрезао, а прочитао сигурно 2 пута више. Распекљавај све из почетка, па састављај. Смучило ми се у једном моменту, и замало што не продадох све и купих Сони тројку.
И коначно сам све упаковао онако како ми се свиђа, а и да није хаос и лепо да пири унутар новог NZXT Zero 2 кућишта. Сад још само лин да придигнем, ал' то кад будем отишао на одмор, што се надам да ће бити од следећег Понедељка. Јбг, јес' само петнаест дана, али велика већина што ради код приватника не добије ни толко. Таман да се мало наспавам, и ауто колко-толко доведем у ред.
Полако сам и себе да доводим у ред. За који дан ће бити 70 дана од како не пијем газиране сокове, и 60 дана како сам на дијети. За протекли период сам успео да спустим килажу близу прве десетице после стотке. Још мало, па ћу се спустити испод троцифрене ознаке.
Али, то доноси и неке нежељене појаве. Као, на пример, нема алкохола. Баш ми у ове вреле дане фали једна благо ознојена, полулитарска, благо замагљена, са мало пене и мехурића, као таштина душа хладна кригла точеног Лашког. Нисам неки пивопија, нити нешто претерано волим пиво (ја сам више особа за ''Вранац'' и шприцер), али би ми та кригла баш легла, онако, к'о будали шамар.
И пошто сам сад тренутно у тој фази не пијења, морам признати да су ми суботње вечери постале баш монотоне. Одем на језеро са друштвом, они цугају вопи, а ја к'о пензос неки пијем киселу воду. Већ сам толико отупео, да ми је све свеједно. Уопштено ми је све постало некако досадно, нема зезова, нити брљављења кад се убијеш као звечка.
Чак сам престао да се обазирем и на дркоше около. Пре сам се опасно нервирао, али сад у овој летаргији се чак и не трудим ни да их шибам погледом. Свратим на пумпу пре неко вече да доспем плин, пошто сам ишао на пут, беше око девет увече. Није ни касно, још увек гужва, стајем на пумпу, гасим ауто и чекам пумпаџију да дође. Лик седи још једно пет минута у башти кафића на пумпи са неком женском, која као да је испала из последњег филма са Ронијем Џеремијем. И седео би још сигурно да нисам легао на сирену. Јес' да је ружно, ал' сваки пут кад дођем иста песма. Мораш пајсером да их извлачиш из рупчаге коју зову кафић, да би ти наточио плин. Батице, ако ти се не ради, лепо дај отказ, па седи после са фуфама колико ти се 'оће. Још поче да ми дрви како им се газда љути кад свирају муштерије. Држао би молебан још двајес минута да му нисам рекао да позове газду да му објасним што свирам, јер ми је пун курац његових лењих радника које мрзи да дигну гузицу и да ураде посао за који су плаћени.
Да се разумемо, ја сам лично велика ленчуга. Али кад ми муштерија уђе у радњу, одмах остављам други посао или клопу или гледање клипова на јутубету и услужим човека. Брате, ако си плаћен за посао, уради га, па се после зајебавај до миле воље, а не да се издркаваш како ти се дигне. Потпуно разумем да је то тежак посао, напољу си нон стоп, по цео дан си на ногама, какво год време било, и гомила кретена као што сам ја ти дође у току дана, али неки ред мора да постоји. Прво одради, па после цео дан јаја лади, то је мој мото.
А на локалне истриповане ликове и ликуше, што мисле да су у'ватили Бога за муда, нећу ни да помињем. Јес' да пишем као што они говоре, бољи начин не постоји да се то искаже. Као што пре неки дан једна 'таква' паркира скутер испред радње, сва важна силази, улази у радњу и оставља врата отворена. Извини, јел' можеш да затвориш врата, јер ово није обор него продавница компјутерске опреме. Она забезекнута ме гледа. А и клима ради нон-стоп, па да се не греје радња.. Јао извини, нисам видела. Па сестро, напољу је 36+ у хладовини, а у радњи 23 степена. И пингвин би осетио, а камоли женско чељаде. Ах, да, имаш на кожи 14 кила пудера, ти ћеш да преживиш и ако нуклеарка прсне код 'Гета' (кафић који је преко пута радње где сам запослен). Тишина, налево круг, и излази из радње без текста. Тај дан сам био пун неког хејта, сва срећа па би Субота и радисмо до три, иначе би фешта настала.
Јбг, понашам се као кретенчина некада, али кадкад само тако и мораш.
Дефинитивно ми треба мало алкохола да се повратим. Предуго стагнирам и утиче лоше на мене. Али полако, следећи месец ће донети таман довољно повода за пијанчење. Прво свадба код брата од ујака, па потом рођендан. А и одмор иде, ни ту прилику не треба пропустити. Богу фала, па је барем алкохола довољно на сваком ћошку код нас, па барем о томе не треба бринути.
Највише ми је времена одузела транзиција, са старог компа на нови. Никако нисам стигао све о једном трошку да одрадим, него таман једно средим, кад исплива још море ствари. Таман упаковао све у кућиште, стиже нов кулер. Растурај све и пакуј поново. Таман све укнапим, стиже ново кућиште. Опет игранка. Средим све комплет, ал' не лези враже, црче ми Пионир 110Д. А јес' и истрајао доста. 2 године и преко 3000 дискова изрезао, а прочитао сигурно 2 пута више. Распекљавај све из почетка, па састављај. Смучило ми се у једном моменту, и замало што не продадох све и купих Сони тројку.
И коначно сам све упаковао онако како ми се свиђа, а и да није хаос и лепо да пири унутар новог NZXT Zero 2 кућишта. Сад још само лин да придигнем, ал' то кад будем отишао на одмор, што се надам да ће бити од следећег Понедељка. Јбг, јес' само петнаест дана, али велика већина што ради код приватника не добије ни толко. Таман да се мало наспавам, и ауто колко-толко доведем у ред.
Полако сам и себе да доводим у ред. За који дан ће бити 70 дана од како не пијем газиране сокове, и 60 дана како сам на дијети. За протекли период сам успео да спустим килажу близу прве десетице после стотке. Још мало, па ћу се спустити испод троцифрене ознаке.
Али, то доноси и неке нежељене појаве. Као, на пример, нема алкохола. Баш ми у ове вреле дане фали једна благо ознојена, полулитарска, благо замагљена, са мало пене и мехурића, као таштина душа хладна кригла точеног Лашког. Нисам неки пивопија, нити нешто претерано волим пиво (ја сам више особа за ''Вранац'' и шприцер), али би ми та кригла баш легла, онако, к'о будали шамар.
И пошто сам сад тренутно у тој фази не пијења, морам признати да су ми суботње вечери постале баш монотоне. Одем на језеро са друштвом, они цугају вопи, а ја к'о пензос неки пијем киселу воду. Већ сам толико отупео, да ми је све свеједно. Уопштено ми је све постало некако досадно, нема зезова, нити брљављења кад се убијеш као звечка.
Чак сам престао да се обазирем и на дркоше около. Пре сам се опасно нервирао, али сад у овој летаргији се чак и не трудим ни да их шибам погледом. Свратим на пумпу пре неко вече да доспем плин, пошто сам ишао на пут, беше око девет увече. Није ни касно, још увек гужва, стајем на пумпу, гасим ауто и чекам пумпаџију да дође. Лик седи још једно пет минута у башти кафића на пумпи са неком женском, која као да је испала из последњег филма са Ронијем Џеремијем. И седео би још сигурно да нисам легао на сирену. Јес' да је ружно, ал' сваки пут кад дођем иста песма. Мораш пајсером да их извлачиш из рупчаге коју зову кафић, да би ти наточио плин. Батице, ако ти се не ради, лепо дај отказ, па седи после са фуфама колико ти се 'оће. Још поче да ми дрви како им се газда љути кад свирају муштерије. Држао би молебан још двајес минута да му нисам рекао да позове газду да му објасним што свирам, јер ми је пун курац његових лењих радника које мрзи да дигну гузицу и да ураде посао за који су плаћени.
Да се разумемо, ја сам лично велика ленчуга. Али кад ми муштерија уђе у радњу, одмах остављам други посао или клопу или гледање клипова на јутубету и услужим човека. Брате, ако си плаћен за посао, уради га, па се после зајебавај до миле воље, а не да се издркаваш како ти се дигне. Потпуно разумем да је то тежак посао, напољу си нон стоп, по цео дан си на ногама, какво год време било, и гомила кретена као што сам ја ти дође у току дана, али неки ред мора да постоји. Прво одради, па после цео дан јаја лади, то је мој мото.
А на локалне истриповане ликове и ликуше, што мисле да су у'ватили Бога за муда, нећу ни да помињем. Јес' да пишем као што они говоре, бољи начин не постоји да се то искаже. Као што пре неки дан једна 'таква' паркира скутер испред радње, сва важна силази, улази у радњу и оставља врата отворена. Извини, јел' можеш да затвориш врата, јер ово није обор него продавница компјутерске опреме. Она забезекнута ме гледа. А и клима ради нон-стоп, па да се не греје радња.. Јао извини, нисам видела. Па сестро, напољу је 36+ у хладовини, а у радњи 23 степена. И пингвин би осетио, а камоли женско чељаде. Ах, да, имаш на кожи 14 кила пудера, ти ћеш да преживиш и ако нуклеарка прсне код 'Гета' (кафић који је преко пута радње где сам запослен). Тишина, налево круг, и излази из радње без текста. Тај дан сам био пун неког хејта, сва срећа па би Субота и радисмо до три, иначе би фешта настала.
Јбг, понашам се као кретенчина некада, али кадкад само тако и мораш.
Дефинитивно ми треба мало алкохола да се повратим. Предуго стагнирам и утиче лоше на мене. Али полако, следећи месец ће донети таман довољно повода за пијанчење. Прво свадба код брата од ујака, па потом рођендан. А и одмор иде, ни ту прилику не треба пропустити. Богу фала, па је барем алкохола довољно на сваком ћошку код нас, па барем о томе не треба бринути.
Saturday, July 18, 2009
The answer my friend, is blowin' in the wind
Понекад се човек засити свега. Потребна је промена, мада се мало људи одлучи за промене, јер их се превише плаши. Навикну се временом, постане рутина, и онда се тешко одлуче за промену тога. Барем се промена нисам плашио, али рутине јесам. И полако почиње да се дешава. Устани ујутру, кафа, пљуга, посао, кућа, нет, устани ујутру...Баш постаје заморно. Мозак ми се улењио и учаурио, па ми понекад буде тешко и да се изразим како треба.
Данас сам после дуже времена сео у свој ауто и превалио неки већи пут. Мислим, 40-ак километара и није нешто, али с' обзиром да протеклих недељу две нисам прешао ни 20, и ово је нешто. Прво ме зезао акумулатор нешто, па ми после паук покупи ауто, а тек да не помињем што ми је регистрација истекла 3. Јула.
Чим сам мало одмакао од града, преста врућинчина. Пут празан, и ауто као да зна да сам ја за воланом, како пипнем гас тако лети. Ваљда се и он ужелео пута, пошто је протекле две недеље више таворио у гаражи, него што је вожен био. А и мени се возило нешто, да мало осетим пут и мирис бензина.
Никада нисам ишао на пут да бих негде стигао. Мислим јесам, али ми је већу драж престављало само путовање, него стизање на одредиште. Јесте ми лепо што сам стигао без проблема, али ми некако буде жао, као да се пребрзо завршило. И онда, у једном моменту, затекнем себе како једва чекам повратак, само да бих могао да уживам у путу.
Само због једне ствари ми је жао, а то је што никада нећу имати кинте да набавим неки добар мотор, по могућству чопер, и да мало прокрстарим светом. Да спавам под ведрим небом, покривам се звездама, и сликам пределе мислима.
А и сам пут је био мало другачијег повода. Био сам код деде на гробу, пошто протеклих пар недеља нисам стигао да одем.
Док сам стигао до гробља беше негде око седам сати увече, а смрачило се напољу и почео неки ветар да дува. Чудан је осећај када си сам на гробљу, и једини звук што чујеш је шум лишћа и крцкање грана. А одсјај свеће дају неку тужну ноту свему томе. Једном сам чуо негде да не ваља стављати свеће да горе саме, него увек једну поред друге, јер свећа је душа и светлост, и лакше је када су на окупу, даље ће се видети, и дуже једна другу чувати, а најтеже је души када је сама.
Пошто је већ почињало да се смркава, а и ветар је кренуо све јаче да дува, кретох назад.
Небо је постало скоро цело црно, али не од мрака, него од облака. И у целој тој црнини, само један огроман бели облак, у коме је непрестано севало и варничило, без престанка, као да је сва светлост и енергија овог света само у њему остала. Како ми се није журило, паркирах се крај пута на једном брдашцету, и стадох да уживам у овом чуду природе. Баш дуго нисам видео овако нешто, и би ми жао да само прођем поред тога, а да барем не осмотрим добро, кад већ немам могућности да другачије ухватим тај моменат.
А унутар облака, само ври, без прекида, све јаче и јаче. Никада ме није било страх од грмљавине и муња, тако да сам могао да се потпуно опустим и уживам. Ко зна докле бих остао, да ме не трже звоњава телефона, и кевино питање хоћу ли скорије кући, пошто ваљда најавили неку олују, па се брине...Тешко се одлучих да кренем назад, јер ми се баш није враћало назад у овај пакао града.
Није ми се журило кући, возих полако и натенане, таман да се опустим довољно да могу да истински уживам у вожњи, и да ми нико не звоца и збори мудрости над главом. Има пар деоница где возим брзо, али то је чисто да себи удовољим мало. Ауто-пут јесте добар за брзу вожњу, али није уживање кад знаш да смеш да га гариш јуначки. А и не представља неки изазов, нема кривина, кочења, само педала и јуриш.
А ветар дуваше баш онако дивљачки, видех по дрвећу около, које повијало баш добрано. Мало, мало, па као да ми неко заљуља ауто, колико је јак ветар био. И није више било врућина, таман да се ужива у вожњи. Фалила ми је једино нека музика, али ништа страшно.
Више волим да слушам квартет цилиндара у тим моментима.
Полако пристижем у град, и јара почиње да бива све јача. Ноћ се више и не види, нити небо, од силног одсјаја светала из града. Повратак у реалност и свакодневицу. Ако ништа друго, барем сам успео да одвојим тренутак времена и да мало напуним батерије, онако, за своју душу. Ко зна када ће се указати следећа прилика, али за до тада, сасвим довољно.
Данас сам после дуже времена сео у свој ауто и превалио неки већи пут. Мислим, 40-ак километара и није нешто, али с' обзиром да протеклих недељу две нисам прешао ни 20, и ово је нешто. Прво ме зезао акумулатор нешто, па ми после паук покупи ауто, а тек да не помињем што ми је регистрација истекла 3. Јула.
Чим сам мало одмакао од града, преста врућинчина. Пут празан, и ауто као да зна да сам ја за воланом, како пипнем гас тако лети. Ваљда се и он ужелео пута, пошто је протекле две недеље више таворио у гаражи, него што је вожен био. А и мени се возило нешто, да мало осетим пут и мирис бензина.
Никада нисам ишао на пут да бих негде стигао. Мислим јесам, али ми је већу драж престављало само путовање, него стизање на одредиште. Јесте ми лепо што сам стигао без проблема, али ми некако буде жао, као да се пребрзо завршило. И онда, у једном моменту, затекнем себе како једва чекам повратак, само да бих могао да уживам у путу.
Само због једне ствари ми је жао, а то је што никада нећу имати кинте да набавим неки добар мотор, по могућству чопер, и да мало прокрстарим светом. Да спавам под ведрим небом, покривам се звездама, и сликам пределе мислима.
А и сам пут је био мало другачијег повода. Био сам код деде на гробу, пошто протеклих пар недеља нисам стигао да одем.
Док сам стигао до гробља беше негде око седам сати увече, а смрачило се напољу и почео неки ветар да дува. Чудан је осећај када си сам на гробљу, и једини звук што чујеш је шум лишћа и крцкање грана. А одсјај свеће дају неку тужну ноту свему томе. Једном сам чуо негде да не ваља стављати свеће да горе саме, него увек једну поред друге, јер свећа је душа и светлост, и лакше је када су на окупу, даље ће се видети, и дуже једна другу чувати, а најтеже је души када је сама.
Пошто је већ почињало да се смркава, а и ветар је кренуо све јаче да дува, кретох назад.
Небо је постало скоро цело црно, али не од мрака, него од облака. И у целој тој црнини, само један огроман бели облак, у коме је непрестано севало и варничило, без престанка, као да је сва светлост и енергија овог света само у њему остала. Како ми се није журило, паркирах се крај пута на једном брдашцету, и стадох да уживам у овом чуду природе. Баш дуго нисам видео овако нешто, и би ми жао да само прођем поред тога, а да барем не осмотрим добро, кад већ немам могућности да другачије ухватим тај моменат.
А унутар облака, само ври, без прекида, све јаче и јаче. Никада ме није било страх од грмљавине и муња, тако да сам могао да се потпуно опустим и уживам. Ко зна докле бих остао, да ме не трже звоњава телефона, и кевино питање хоћу ли скорије кући, пошто ваљда најавили неку олују, па се брине...Тешко се одлучих да кренем назад, јер ми се баш није враћало назад у овај пакао града.
Није ми се журило кући, возих полако и натенане, таман да се опустим довољно да могу да истински уживам у вожњи, и да ми нико не звоца и збори мудрости над главом. Има пар деоница где возим брзо, али то је чисто да себи удовољим мало. Ауто-пут јесте добар за брзу вожњу, али није уживање кад знаш да смеш да га гариш јуначки. А и не представља неки изазов, нема кривина, кочења, само педала и јуриш.
А ветар дуваше баш онако дивљачки, видех по дрвећу около, које повијало баш добрано. Мало, мало, па као да ми неко заљуља ауто, колико је јак ветар био. И није више било врућина, таман да се ужива у вожњи. Фалила ми је једино нека музика, али ништа страшно.
Више волим да слушам квартет цилиндара у тим моментима.
Полако пристижем у град, и јара почиње да бива све јача. Ноћ се више и не види, нити небо, од силног одсјаја светала из града. Повратак у реалност и свакодневицу. Ако ништа друго, барем сам успео да одвојим тренутак времена и да мало напуним батерије, онако, за своју душу. Ко зна када ће се указати следећа прилика, али за до тада, сасвим довољно.
Thursday, July 9, 2009
Рановечерња булажњења
Хтедох вечерас да пишем нешто паметно, али ми не долази ни једна добра идеја. О политики не желим да размишљам, нит' ме интересује, па реших мало да тракељам као по обичају. Мада, ових предтходих пар дана је било и више него занимљиво.
Целе недеље радим сам, јер ми је шеф на одмору. Петак сам некако прегурао, Суботу не осетим никад, јер и не размишљам о послу него о викенду. Дође Понедељак, ту и некако претекох, али сам у Уторак већ хтео да уједам. Полако ме стиже умор, и први пут после ко зна колико времена сам почео да лежем пре два увече. Као на клинац, целе прошле недеље је посао био онако, танак, да се изразим, а у Понедељак као да је неко рекао: ''Јурииш''. Јбт, први пут од како сам почео да радим, да не могу да постигнем све. Било је и пре гужве и хаварије, али ми сад некако другачије. Дал' зато што сам сам, па размишљам на три фронта, или је нешто друго, не умем да кажем. Само знам да сам свако вече све уморнији, што физички, што психички, можда мало више ово друго. Није неко некад рекао да је најтеже са људима радити, комп кад ме изнервира, ишчупам му само кабал од напајања, па га оставим док се ја мало охладим, а људе баш и не могу преко уста да одаламим, мада сам пар пута био на самој ивици, стварно не знам како сам се суздржао.
На страну што радим дуже, коначно сам нашао вољу да кренем са неком физичком активношћу сем трбушњака и склекова. Кренуо сам да трчим. Први пут после скоро годину дана. Колико год ми је било мрско, некако се боље осећам након трчања, у психо смислу. А у мирисном нећу ни да помињем. Одем после посла, издивљам се и испразним. Да помаже, то стоји, а и напредак се види :)
Сасвим случајно, пре пар дана, на форуму налетех на један видео клип, у коме неки Ирци дивљају по неким вукојебинама са бајсевима. Пажњу ми није задржао сам видео, који далеко од осталог ђубрета које се врти на ТвојојЦевки.ком, него музика која је ишла током самог видео клипа. Испостави се да је то релативно млада група из Лос Анђелеса, основана давне 1997. године. Више инфоа на њиховом званичном сајту. Обично немам живаца да мењам врсту музике дуго времена, али сам се на ово навукао као веверица на лешнике.
Све у свему, кад се погледа, овај период је доста био напоран, барем за мене. До сада није био случај, али се први пут осећам истински уморним од посла. Толико, да жељно ишчекујем одмор. Иако нећу нигде ићи ван града, језеро је ту, друштво а и лепо време као створено за распаљивање роштиља у неком шумарку.
Целе недеље радим сам, јер ми је шеф на одмору. Петак сам некако прегурао, Суботу не осетим никад, јер и не размишљам о послу него о викенду. Дође Понедељак, ту и некако претекох, али сам у Уторак већ хтео да уједам. Полако ме стиже умор, и први пут после ко зна колико времена сам почео да лежем пре два увече. Као на клинац, целе прошле недеље је посао био онако, танак, да се изразим, а у Понедељак као да је неко рекао: ''Јурииш''. Јбт, први пут од како сам почео да радим, да не могу да постигнем све. Било је и пре гужве и хаварије, али ми сад некако другачије. Дал' зато што сам сам, па размишљам на три фронта, или је нешто друго, не умем да кажем. Само знам да сам свако вече све уморнији, што физички, што психички, можда мало више ово друго. Није неко некад рекао да је најтеже са људима радити, комп кад ме изнервира, ишчупам му само кабал од напајања, па га оставим док се ја мало охладим, а људе баш и не могу преко уста да одаламим, мада сам пар пута био на самој ивици, стварно не знам како сам се суздржао.
На страну што радим дуже, коначно сам нашао вољу да кренем са неком физичком активношћу сем трбушњака и склекова. Кренуо сам да трчим. Први пут после скоро годину дана. Колико год ми је било мрско, некако се боље осећам након трчања, у психо смислу. А у мирисном нећу ни да помињем. Одем после посла, издивљам се и испразним. Да помаже, то стоји, а и напредак се види :)
Сасвим случајно, пре пар дана, на форуму налетех на један видео клип, у коме неки Ирци дивљају по неким вукојебинама са бајсевима. Пажњу ми није задржао сам видео, који далеко од осталог ђубрета које се врти на ТвојојЦевки.ком, него музика која је ишла током самог видео клипа. Испостави се да је то релативно млада група из Лос Анђелеса, основана давне 1997. године. Више инфоа на њиховом званичном сајту. Обично немам живаца да мењам врсту музике дуго времена, али сам се на ово навукао као веверица на лешнике.
Све у свему, кад се погледа, овај период је доста био напоран, барем за мене. До сада није био случај, али се први пут осећам истински уморним од посла. Толико, да жељно ишчекујем одмор. Иако нећу нигде ићи ван града, језеро је ту, друштво а и лепо време као створено за распаљивање роштиља у неком шумарку.
Friday, July 3, 2009
Пресек стања
Овај текст можете прочитати код мог пријатеља Уркета, на његовим легендарним ''Записима''.
Wednesday, July 1, 2009
Престројавање
Најтеже је суочити се са очигледним. Ја сам то увек покушавао да избегнем, али изгледа да се понекад то не може избећи. Увек сам се приклањао лакшем начину и тражио кривину. Али за поједине ствари не постоји лакши начин, ствар која ће преко ноћи учинити да постанете бољи, паметнији или згоднији. За прва два ми никада није био проблем, хвала Богу, моја кева није родила дебила, па да будем неки затуцани брђанин. Али зато последње са списка богме јесте.
Од како сам дошао из ВС и престао са скоро свим физичким активностима, тако се вратила и килажа. Пре армије сам се обично котирао око стотке, плус којих десет килограма више. У армији, сплетом околности и што због болести и активности, спао сам на 92, што је било врх за човека који је последњих 10 година само добијао на килажи.
Е онда се заврши армија, и оде све у пизду материну.
Прво што сам се завукао у кућу и нисам мрдао гузицом скоро цело лето. Само спавај, једи и седај за комп. Јбг, јесам био ненаспаван и уморан, али то се надокнадило у првих пар дана од доласка, све преко је била лењост. Мислио сам да се није нешто значајно променило у мом физичком изгледу, али сам се зајебао за медаљу.
Провалио сам тек кад је дошла зима. Ја извадим јашу из ормана, истресем прашину и огрнем. Видим ја, затеже нешто преко леђа, ал' опет, како да не затеже, кад је стара скоро 6 година. Кренем да зашнирам, ал' мунем. Нема живе силе. Или ићи зашниран и без могућности да удахнем нормално, или ићи не зашниран и смрзнути се као пичка, питање је сад. Ја као и до сада, одаберем лакшу опцију, с' обзиром да ми хладноћа никада није представљала проблем.
И онда ме је, што кажу, ударило. Отишао сам на једну прославу са другарима са хуба, наравно клопа, шикање и све остале зезанције што иду у комплету са тим. Испуцало се скоро стотину слика, и на једној угледам ја себе, ширине просечног гардеробера из Форма Идеале. У Бог те јебо.
То је било пре скоро осам месеци. Тада сам се котирао, по слободној процени, негде око сточетрдесетог подеока на сточној ваги, јер она за нормалне људе иде до стотријес.
Наредна четири месеца наравно да нисам ништа урадио по том питању, јер ме болело уво шта ко прича иза леђа. Е, ал' кад нисам могао да станем у омиљене панталоне, забринуо сам се. Направио сам план и решио да га истерам до краја, па макар ме коштало к'о Светог Петра кајгана.
Прва ставка - баталити газирано. Не сваки газирани напитак, али Пепси под број један. Јбг, нисам нешто љубимац Кока-Коле, али сам зато убијао пакет Пепсија у три дана. Буквално. Ко ме познаје лично, зна да је то жива истина.
Друга ставка - баталити 'леба. Нема шансе да се скине ни један грам, докле год се товиш са хлебом. Зајебато, али се да учинити.
Трећа ставка - баталити мало виљушку и прећи на кашику. На нож никако, јер то је још горе него виљушка.
Четврта ставка - почети поново са ходањем. Од како сам ауто купио, и на срање не идем пешке.
Слаткише нисам поменуо уопште. Сад сви скачу, ниси се угојио од сланог него од слаткиша. Само има један мали детаљ. Ја слатко уопште не конзумирам, у било каквом облику (сем Пепсија, којег сам баталио), чак и кафу пијем искључиво чемерушу. Једноставно, не волим слатко. Ако ми се грицка нешто, ја купим пистаће. Или Флипси колутиће са сиром. Или Баке Ролс са укусом сланине (који у комбинацији са Фантом има хаварија добар укус, пробајте, ја се случајно зајебо и узео Фанту и Баке Ролс са сланином, неку бољу гриц-комбинацију никада нисам пробао)....
Прво сам се два месеца лечио од сокова. Баталио Пепси и прешао на густи. За дивно чудо, Лавита коктел од ананаса има екстра укус, и лако се заборавља било који други напитак. То је било пре 3 месеца равно. Пре 2 месеца сам прешао на препечен хлеб. Јесте препечен, али опет гоји, али додуше, доста мање него класичан. Пре 1 месеца сам опет кренуо да радим трбушњаке, склекове избегавам, мени не треба да се раширим у раменима, фала Богу па ме има, него да се стешем око струка. Од пре 4 дана сам званично и на дијети. Аткинсоновој. Знам да није здрава, али је то једини начин за мене. Већ сам једном пробао, и за 42 дана сам скинуо 21 килограм. Али то је било пре 5 година...
Јесте заебато, али се труд већ види. Данас сам установио да сам се померио за једну рупу мање на каишу. Што је, у принципу, епски успех за моју лењу гузичетину. Имам још 6 рупа да стигнем, али као што каже онај лик из филма ''Кад порастем бићу Кенгур'': ''Имам ја времена..'', и дефинитивно сам решио да истрајем.
Ако у нечему желиш да успеш, довољна је само воља и жеља, остало долази само од себе. Ништа није немогуће...сем шпорета од дрвета и чамца од сунђера.
Од како сам дошао из ВС и престао са скоро свим физичким активностима, тако се вратила и килажа. Пре армије сам се обично котирао око стотке, плус којих десет килограма више. У армији, сплетом околности и што због болести и активности, спао сам на 92, што је било врх за човека који је последњих 10 година само добијао на килажи.
Е онда се заврши армија, и оде све у пизду материну.
Прво што сам се завукао у кућу и нисам мрдао гузицом скоро цело лето. Само спавај, једи и седај за комп. Јбг, јесам био ненаспаван и уморан, али то се надокнадило у првих пар дана од доласка, све преко је била лењост. Мислио сам да се није нешто значајно променило у мом физичком изгледу, али сам се зајебао за медаљу.
Провалио сам тек кад је дошла зима. Ја извадим јашу из ормана, истресем прашину и огрнем. Видим ја, затеже нешто преко леђа, ал' опет, како да не затеже, кад је стара скоро 6 година. Кренем да зашнирам, ал' мунем. Нема живе силе. Или ићи зашниран и без могућности да удахнем нормално, или ићи не зашниран и смрзнути се као пичка, питање је сад. Ја као и до сада, одаберем лакшу опцију, с' обзиром да ми хладноћа никада није представљала проблем.
И онда ме је, што кажу, ударило. Отишао сам на једну прославу са другарима са хуба, наравно клопа, шикање и све остале зезанције што иду у комплету са тим. Испуцало се скоро стотину слика, и на једној угледам ја себе, ширине просечног гардеробера из Форма Идеале. У Бог те јебо.
То је било пре скоро осам месеци. Тада сам се котирао, по слободној процени, негде око сточетрдесетог подеока на сточној ваги, јер она за нормалне људе иде до стотријес.
Наредна четири месеца наравно да нисам ништа урадио по том питању, јер ме болело уво шта ко прича иза леђа. Е, ал' кад нисам могао да станем у омиљене панталоне, забринуо сам се. Направио сам план и решио да га истерам до краја, па макар ме коштало к'о Светог Петра кајгана.
Прва ставка - баталити газирано. Не сваки газирани напитак, али Пепси под број један. Јбг, нисам нешто љубимац Кока-Коле, али сам зато убијао пакет Пепсија у три дана. Буквално. Ко ме познаје лично, зна да је то жива истина.
Друга ставка - баталити 'леба. Нема шансе да се скине ни један грам, докле год се товиш са хлебом. Зајебато, али се да учинити.
Трећа ставка - баталити мало виљушку и прећи на кашику. На нож никако, јер то је још горе него виљушка.
Четврта ставка - почети поново са ходањем. Од како сам ауто купио, и на срање не идем пешке.
Слаткише нисам поменуо уопште. Сад сви скачу, ниси се угојио од сланог него од слаткиша. Само има један мали детаљ. Ја слатко уопште не конзумирам, у било каквом облику (сем Пепсија, којег сам баталио), чак и кафу пијем искључиво чемерушу. Једноставно, не волим слатко. Ако ми се грицка нешто, ја купим пистаће. Или Флипси колутиће са сиром. Или Баке Ролс са укусом сланине (који у комбинацији са Фантом има хаварија добар укус, пробајте, ја се случајно зајебо и узео Фанту и Баке Ролс са сланином, неку бољу гриц-комбинацију никада нисам пробао)....
Прво сам се два месеца лечио од сокова. Баталио Пепси и прешао на густи. За дивно чудо, Лавита коктел од ананаса има екстра укус, и лако се заборавља било који други напитак. То је било пре 3 месеца равно. Пре 2 месеца сам прешао на препечен хлеб. Јесте препечен, али опет гоји, али додуше, доста мање него класичан. Пре 1 месеца сам опет кренуо да радим трбушњаке, склекове избегавам, мени не треба да се раширим у раменима, фала Богу па ме има, него да се стешем око струка. Од пре 4 дана сам званично и на дијети. Аткинсоновој. Знам да није здрава, али је то једини начин за мене. Већ сам једном пробао, и за 42 дана сам скинуо 21 килограм. Али то је било пре 5 година...
Јесте заебато, али се труд већ види. Данас сам установио да сам се померио за једну рупу мање на каишу. Што је, у принципу, епски успех за моју лењу гузичетину. Имам још 6 рупа да стигнем, али као што каже онај лик из филма ''Кад порастем бићу Кенгур'': ''Имам ја времена..'', и дефинитивно сам решио да истрајем.
Ако у нечему желиш да успеш, довољна је само воља и жеља, остало долази само од себе. Ништа није немогуће...сем шпорета од дрвета и чамца од сунђера.
Monday, June 29, 2009
Путешествије Прво: од Крагујевца до Бикини Ботомса пт.2
Кретосмо пут Београда, негде око 10:30 пре подне. Ништа страшно, са само 45 минута кашњења, типично за мене. До Београда стигосмо релативно брзо, са спорадичним труцкањима иза којекаквих камиона, и можда два-три јебавања све по списку неуким возачима.
Пристижемо у Бг негде око 11:45, и улећемо у хаос на ауто-путу кроз нашу Главну Кућу. Ту изгубисмо још пар десетина минута и пар метара живаца. Таман изађох са ауто-пута, мало пре Газеле, и улетосмо у још већи хаос. На страну што сам омашио скретање у Краљице Наталије и замало се погубио по Београду, све у свему снашли смо се. Тј да Урке не познаје крај преко пута паркиралишта Зелени Венац, зло би било. Упадосмо на паркинг и ту се потркасмо са једним ликом зарад места за паркирање.
Сместих своје превозно средство, позакључавасмо врата и прозоре и кретосмо ка Калемегдану, где нас је очекивала братија са форума. Мало смо се прошетали од Зеленог Венца до Калиша, али није фрка, таман смо се мало расхладили.
Када смо се коначно саставили са друштванцетом, кретосмо пут кафане :) Већ је све било организовано у оближњем естаблишменту, познатијем као СУР ''ПАРК'', и морам да искористим прилику да похвалим домаћине из Београда на доброј организацији.
Сместисмо се, и поче прича. Цуг по цуг, пљуга по пљуга, и крете смеј и зезање. Време пролази брзо, а кад си у добром друштву још брже. Наручисмо и неку клопицу, ал' су порције биле, по мојој мери, мале, мора да су им били млади керови.
Полако се ближио крај нашем скупу, а и шеф Сале :) нам рече да имају неку свадбу ваљда, па ни наше инсистирање да смо гости са младине стране није помогло да останемо дуже у кафани. Додуше, можда смо им дојадили са константним наручивањем пива и осталих потрепштина, јебига, прича се, а грло се суши од приче...
Пошто убеђивање није помогло, решисмо да се мало прошетамо, и евентуално цугнемо још коју. Уследи промена локације и стигосмо у паркић пун 'мина', керова и младог света...
(фотографисао Александар Урошевић)
Уништисмо још пар граната, фирме ''Апатинска Пивара'', модел ''Јелен'', снаге две килотоне.Ја сам ту салву прескочио, ипак сам требао да нас довезем у једном комаду и по могућству целе назад у Крагујевац, а и глава почела да ме боли, као да ''Осми путник'' креће да изађе из ње.
Кад се растависмо од пиве, испоздрављасмо се и кретосмо пут гараже да покупимо ауто. Сва срећа, па је било пар Београђана са нама ( јелте, ипак смо у Београду :) ) па нађосмо ауто некако. Мало је фалило да буде сцена са краја ''Два сата квалитетног програма'' и потуцања по Бегеу са драњем ''Куме, 'де нам је ауутооо?''...
Повезосмо и пар другара донекле и кретосмо пут Крагујевца, назад у свакодневицу...
(фотографисао Фрешко)
На крају стигосмо без проблема назад, додуше мало уморни и изгужвани, али најважније, са лепим искуством, добрим успоменама, и доста нових пријатеља. Поздрав за све који су присуствовали овом скупу, и хвала још једаред за незабораван и феноменалан дан.
Пристижемо у Бг негде око 11:45, и улећемо у хаос на ауто-путу кроз нашу Главну Кућу. Ту изгубисмо још пар десетина минута и пар метара живаца. Таман изађох са ауто-пута, мало пре Газеле, и улетосмо у још већи хаос. На страну што сам омашио скретање у Краљице Наталије и замало се погубио по Београду, све у свему снашли смо се. Тј да Урке не познаје крај преко пута паркиралишта Зелени Венац, зло би било. Упадосмо на паркинг и ту се потркасмо са једним ликом зарад места за паркирање.
Сместих своје превозно средство, позакључавасмо врата и прозоре и кретосмо ка Калемегдану, где нас је очекивала братија са форума. Мало смо се прошетали од Зеленог Венца до Калиша, али није фрка, таман смо се мало расхладили.
(фотографисао Александар Царевић )
Када смо се коначно саставили са друштванцетом, кретосмо пут кафане :) Већ је све било организовано у оближњем естаблишменту, познатијем као СУР ''ПАРК'', и морам да искористим прилику да похвалим домаћине из Београда на доброј организацији.
Сместисмо се, и поче прича. Цуг по цуг, пљуга по пљуга, и крете смеј и зезање. Време пролази брзо, а кад си у добром друштву још брже. Наручисмо и неку клопицу, ал' су порције биле, по мојој мери, мале, мора да су им били млади керови.
Полако се ближио крај нашем скупу, а и шеф Сале :) нам рече да имају неку свадбу ваљда, па ни наше инсистирање да смо гости са младине стране није помогло да останемо дуже у кафани. Додуше, можда смо им дојадили са константним наручивањем пива и осталих потрепштина, јебига, прича се, а грло се суши од приче...
Пошто убеђивање није помогло, решисмо да се мало прошетамо, и евентуално цугнемо још коју. Уследи промена локације и стигосмо у паркић пун 'мина', керова и младог света...
(фотографисао Александар Урошевић)
Уништисмо још пар граната, фирме ''Апатинска Пивара'', модел ''Јелен'', снаге две килотоне.Ја сам ту салву прескочио, ипак сам требао да нас довезем у једном комаду и по могућству целе назад у Крагујевац, а и глава почела да ме боли, као да ''Осми путник'' креће да изађе из ње.
Кад се растависмо од пиве, испоздрављасмо се и кретосмо пут гараже да покупимо ауто. Сва срећа, па је било пар Београђана са нама ( јелте, ипак смо у Београду :) ) па нађосмо ауто некако. Мало је фалило да буде сцена са краја ''Два сата квалитетног програма'' и потуцања по Бегеу са драњем ''Куме, 'де нам је ауутооо?''...
Повезосмо и пар другара донекле и кретосмо пут Крагујевца, назад у свакодневицу...
(фотографисао Фрешко)
На крају стигосмо без проблема назад, додуше мало уморни и изгужвани, али најважније, са лепим искуством, добрим успоменама, и доста нових пријатеља. Поздрав за све који су присуствовали овом скупу, и хвала још једаред за незабораван и феноменалан дан.
Sunday, June 28, 2009
Путешествије Прво: од Крагујевца до Бикини Ботомса пт.1
Коначно да се саставим са мозгом и напишем нешто паменто. Додуше, код мене се може чути све и свашта, али паметно ништа. На ћирилицу сам прешао чисто да мало уђем у штос, због једног другог писанија, али о томе неки други пут..
Елем, 27. Јуна лета Господњег 2009-ог. мој пријатељ и блогер Урке и ја запутисмо се путем Београда, да присуствујемо једном фином скупу. У питању је био скуп форума СК. Договор је био да кренемо у 09:45, али не лези враже...
Навио сам ја сат у 09:00, и сат је и звонио, ал' класично, `ајд још пет минута...И пет минута се претвори у 38 минута. Ја устанем, на брзака се тушнем, убацим залогај два у кљун и педала. Свратим у драгстор да купим пљуге, киселу воду и уплатим креду, кад оно гужва, као за лебац '91 године. Неки млади господин испред мене се узјогунио што му касирка вратила 2 новчанице од по 50 динара уместо једне од сто. Кад ми је у погледу прочитао да сам спреман да га депилирам упаљачем полако, само је зграбио паре и побегао...
Станем на пумпу да наточим плин, нека гужва, лику испред мене неће ауто да упали, а нека будала иза мене легла на сирену. Таман кад сам кренуо да откачим појас и да изађем из кола и да овом мајмуну иза мене набијем сирену у гузицу да свири до јутра, упали овај испред мене и оде. Излазим из кола, кажем пумпаџији да пуни до краја, кад опет овај са сиреном. Мислим се у себи, сад ћу да ти јебем матер милосну, крећем према њему, и видим лик разваљен од алкохола/хеклера/траве или можда од свега тога заједно. Молим Бога само да не омаши педалу од кочнице, није лепо да извлачим човека кроз прозор. Мада извукао бих га и кроз отвор од прскалице за шофершајбну, ако ми да довољно јак разлог.
Сва срећа што се смирио док сам ушао да платим (да то је једна од ових нових пумпи, где морате да изађете из возила својег да бисте платили што вас одеру за нафту/плин/бензин, замисли, молим те, пада киша из неба и земље, а мораш да изађеш да платиш, а заклона нигде. Класично да те понизи до самог краја, да се осетиш као последње говно. Могу слободно слоган да ставе, ево ја ћу да им смислим један : ''Хвала што смо вас одрали до голе коже, ај сад довуците гузицу до касе да платите. Платили сте, а сад, одјебите.'' И симпатичан исечак Апуа из Симпсохових, Thank you, come again. ) иначе би фешта била да је почео да свира опет. Кретох да се пробијам кроз град, гужва као да Тито долази са све Насером у комплету.
Стигнем некако до Уркетовог пребивалишта, без већих губитака у живцима са моје стране и губитака у популацији града Крагујевца ( штета, мора да су доручковали ''Чипси лајт'' то јутро, пошто су веома лако прескакали пола улице кад пипнем сирену). Кад се мој сапутник сместио колко-толко удобно (ипак је ово руско возило, где се отпорност судара са тенком ипак више цени неголи дал' ће вам остати све цело у организму и ван њега, кад изађете после сто километара из дотичног), кретосмо на наше епско путешествије.
Stay tuned, наставак следи...првом приликом...
Елем, 27. Јуна лета Господњег 2009-ог. мој пријатељ и блогер Урке и ја запутисмо се путем Београда, да присуствујемо једном фином скупу. У питању је био скуп форума СК. Договор је био да кренемо у 09:45, али не лези враже...
Навио сам ја сат у 09:00, и сат је и звонио, ал' класично, `ајд још пет минута...И пет минута се претвори у 38 минута. Ја устанем, на брзака се тушнем, убацим залогај два у кљун и педала. Свратим у драгстор да купим пљуге, киселу воду и уплатим креду, кад оно гужва, као за лебац '91 године. Неки млади господин испред мене се узјогунио што му касирка вратила 2 новчанице од по 50 динара уместо једне од сто. Кад ми је у погледу прочитао да сам спреман да га депилирам упаљачем полако, само је зграбио паре и побегао...
Станем на пумпу да наточим плин, нека гужва, лику испред мене неће ауто да упали, а нека будала иза мене легла на сирену. Таман кад сам кренуо да откачим појас и да изађем из кола и да овом мајмуну иза мене набијем сирену у гузицу да свири до јутра, упали овај испред мене и оде. Излазим из кола, кажем пумпаџији да пуни до краја, кад опет овај са сиреном. Мислим се у себи, сад ћу да ти јебем матер милосну, крећем према њему, и видим лик разваљен од алкохола/хеклера/траве или можда од свега тога заједно. Молим Бога само да не омаши педалу од кочнице, није лепо да извлачим човека кроз прозор. Мада извукао бих га и кроз отвор од прскалице за шофершајбну, ако ми да довољно јак разлог.
Сва срећа што се смирио док сам ушао да платим (да то је једна од ових нових пумпи, где морате да изађете из возила својег да бисте платили што вас одеру за нафту/плин/бензин, замисли, молим те, пада киша из неба и земље, а мораш да изађеш да платиш, а заклона нигде. Класично да те понизи до самог краја, да се осетиш као последње говно. Могу слободно слоган да ставе, ево ја ћу да им смислим један : ''Хвала што смо вас одрали до голе коже, ај сад довуците гузицу до касе да платите. Платили сте, а сад, одјебите.'' И симпатичан исечак Апуа из Симпсохових, Thank you, come again. ) иначе би фешта била да је почео да свира опет. Кретох да се пробијам кроз град, гужва као да Тито долази са све Насером у комплету.
Стигнем некако до Уркетовог пребивалишта, без већих губитака у живцима са моје стране и губитака у популацији града Крагујевца ( штета, мора да су доручковали ''Чипси лајт'' то јутро, пошто су веома лако прескакали пола улице кад пипнем сирену). Кад се мој сапутник сместио колко-толко удобно (ипак је ово руско возило, где се отпорност судара са тенком ипак више цени неголи дал' ће вам остати све цело у организму и ван њега, кад изађете после сто километара из дотичног), кретосмо на наше епско путешествије.
Stay tuned, наставак следи...првом приликом...
Tuesday, June 16, 2009
37'
Huh, prođe 2 nedelje od kako sam napisao nešto. Sad bi neki umetnik rekao, visoke spoljne temperature utiču nepovoljno na raspored mojih emocija protkanih kroz moja dela, svako delo bi mi ispalo neočekivano lošeg kvaliteta zbog nepovoljnih biometeroloških-emocionalnih naboja...Jbg, samo šteta što ja nisam umetnik. Mrzelo me da smestim guzicu u usijanu fotelju i da mi se postava zalepi za dupe, pa da je dva sata posle izvlačim iz guzice. Jes' da mi komp radi 24/7, ali to je zboh hub-a i torenta. Ni Lin nisam butovao skoro nedelju dana, žao mi da prekidam winning streak dobrog protoka sa torenta...
Najaviše večeras za Kragujevac kao neku kišu. Ja dođoh sa posla, pa rekoh da pograbuljam travu iz dvorišta ( 4 metra kvadratna zelenila okovanih betonom) što sam pokosio još u nedelju. Pograbuljao, pa rekoh, ček malo da polijem, čisto da se ne osuši trava, kad moj komšija me pita što polivam kad će kiša večeras. Koja bre kiša, nema oblaka u krugu od trista kilometara od Kragujevca...Kao nemoj da trošiš vodu, bla, bla, a ja ga upita što poliva onda svaki dan beton ispred kuće i pere kola na svaka dva sata. Sad sam polio tranjak, pa sledeći put će da bude kad padne kiša, a kola sam očistio snegom u decembru..Ućuta se riba, i pobeže mi sa videla, taman kad sam 'teo da mu propisno pobrojim familiju zbog građevinskih radova koji počinju da se odvijaju od 7 ujutru. Ali, biće dana za megdana...a i ako ne bude, pokenjaću mu se u poštansko sanduče...
Tek počeo Jun, a već udarila vrućinčina. Kako li će biti za mesec-dva, kad se zvezda približi, ne smem ni da pomislim. Danas sam po najvećoj žegi išao do suda da pokupim jedan komp. Džabe što sam kola uštekao u hladovinu, kad ispred suda sve kao na dlanu. Kad sam ušao u auto da ostavim komp, zamal' što me šlog nije strefio. 1000 stepeni, a z101 nema klimu ni kao misaonu imenicu. A još ni grejanje ne mogu da isključim, sjebala se klapnica...Bukvalno sam izgubio 5 kg za 15 minuta vožnje, sve na pore izašlo. Pripade mi teško posle, ceo dan sam se oporavljao od tog toplotnog udara. Još mi zuji u ušima pomalo, al' pretekao sam.
Htedoh malo da napravim promaju, otvorio prozor, ulazna vrata od kuće, al' ono nešto zatajilo..Daj, Bože, odvrni malo taj ventil, pogušismo se od vreline ovde. Znam da nas navikavaš na pakao polako, al' možeš malo i da nas razladiš malo, ionako ćemo da se pržimo ihahaj.
No nema promaje večeras. Čujem tamo negde u večeri, neki gorštak proslavlja sinu ili ćerki neki rođendan, trešti neka narodnjaština samo tako. Sad mi žao što ne digoh onu Crnu Strelu, kad mi se ukazala prilika u vojsci dok sam bio. A negde levo od moje trenutne pozicije, jedno-dve kuće otprilike, neki mladi bračni par izvršava poboljšanje nataliteta Srbije. Mlada neiskusna, a i muž izgleda, stenju k'o da vade motor od Samare na ruke. Daj kume, ugradiću ti klimu, samo zatvori taj prozor u pizdu materinu više, em praviš zazubice narodu okolo, em pola sata stenješ kao da si mesec dana zatvor imao, pa ti naletela tvrda tura...
Zaebate su ove vrele letnje noći. Nit' možeš da spavaš normalno, nit' možeš da radiš nešto jer ti se spava, i tako u krug. A sati i pljuge idu li idu. Jedva čekam da dođe zima i da padne sneg, pa da se skinem u gaće i valjam po dvorištu, da ako mi bude malo lakše..Draža mi je zima, kad dođe leto i upekne zvezda, skineš se do kože i nema dalje. A zimi, ako ti je hladno, molim, obučeš se više i rešena stvar.
Batalio sam da čitam dnevnu štampu već par dana, i mnogo se lepše osećam. Bacim pogled na hroniku ponekad, čisto da vidim koliko nas manje ima. Sad sam u tranziciji, ali ne u Jevropu nego na i7. Čekam tako da stignu delovi, i kao da Godoa čekam. Strpljen, spašen, kaže poslovica. Nadam se da će stići dok smo još mladi.
Kao nešto zahladnelo malo. Sad je prilika koju ne treba ispustiti, da zaspiš dok ne počne da prži ponovo. Ako ovako nastavi, lepo iznosim ja viseću ležaljku u dvorište i vezujem za jabuku i milina. Da se naspavam kao čovek. Samo da ne očepi neka olujčina u toku noći, pa ne zvekne neki grom u jabuku. No neće biti štete, jedna budala manje, ionako ih je sve više svakoga dana...
Najaviše večeras za Kragujevac kao neku kišu. Ja dođoh sa posla, pa rekoh da pograbuljam travu iz dvorišta ( 4 metra kvadratna zelenila okovanih betonom) što sam pokosio još u nedelju. Pograbuljao, pa rekoh, ček malo da polijem, čisto da se ne osuši trava, kad moj komšija me pita što polivam kad će kiša večeras. Koja bre kiša, nema oblaka u krugu od trista kilometara od Kragujevca...Kao nemoj da trošiš vodu, bla, bla, a ja ga upita što poliva onda svaki dan beton ispred kuće i pere kola na svaka dva sata. Sad sam polio tranjak, pa sledeći put će da bude kad padne kiša, a kola sam očistio snegom u decembru..Ućuta se riba, i pobeže mi sa videla, taman kad sam 'teo da mu propisno pobrojim familiju zbog građevinskih radova koji počinju da se odvijaju od 7 ujutru. Ali, biće dana za megdana...a i ako ne bude, pokenjaću mu se u poštansko sanduče...
Tek počeo Jun, a već udarila vrućinčina. Kako li će biti za mesec-dva, kad se zvezda približi, ne smem ni da pomislim. Danas sam po najvećoj žegi išao do suda da pokupim jedan komp. Džabe što sam kola uštekao u hladovinu, kad ispred suda sve kao na dlanu. Kad sam ušao u auto da ostavim komp, zamal' što me šlog nije strefio. 1000 stepeni, a z101 nema klimu ni kao misaonu imenicu. A još ni grejanje ne mogu da isključim, sjebala se klapnica...Bukvalno sam izgubio 5 kg za 15 minuta vožnje, sve na pore izašlo. Pripade mi teško posle, ceo dan sam se oporavljao od tog toplotnog udara. Još mi zuji u ušima pomalo, al' pretekao sam.
Htedoh malo da napravim promaju, otvorio prozor, ulazna vrata od kuće, al' ono nešto zatajilo..Daj, Bože, odvrni malo taj ventil, pogušismo se od vreline ovde. Znam da nas navikavaš na pakao polako, al' možeš malo i da nas razladiš malo, ionako ćemo da se pržimo ihahaj.
No nema promaje večeras. Čujem tamo negde u večeri, neki gorštak proslavlja sinu ili ćerki neki rođendan, trešti neka narodnjaština samo tako. Sad mi žao što ne digoh onu Crnu Strelu, kad mi se ukazala prilika u vojsci dok sam bio. A negde levo od moje trenutne pozicije, jedno-dve kuće otprilike, neki mladi bračni par izvršava poboljšanje nataliteta Srbije. Mlada neiskusna, a i muž izgleda, stenju k'o da vade motor od Samare na ruke. Daj kume, ugradiću ti klimu, samo zatvori taj prozor u pizdu materinu više, em praviš zazubice narodu okolo, em pola sata stenješ kao da si mesec dana zatvor imao, pa ti naletela tvrda tura...
Zaebate su ove vrele letnje noći. Nit' možeš da spavaš normalno, nit' možeš da radiš nešto jer ti se spava, i tako u krug. A sati i pljuge idu li idu. Jedva čekam da dođe zima i da padne sneg, pa da se skinem u gaće i valjam po dvorištu, da ako mi bude malo lakše..Draža mi je zima, kad dođe leto i upekne zvezda, skineš se do kože i nema dalje. A zimi, ako ti je hladno, molim, obučeš se više i rešena stvar.
Batalio sam da čitam dnevnu štampu već par dana, i mnogo se lepše osećam. Bacim pogled na hroniku ponekad, čisto da vidim koliko nas manje ima. Sad sam u tranziciji, ali ne u Jevropu nego na i7. Čekam tako da stignu delovi, i kao da Godoa čekam. Strpljen, spašen, kaže poslovica. Nadam se da će stići dok smo još mladi.
Kao nešto zahladnelo malo. Sad je prilika koju ne treba ispustiti, da zaspiš dok ne počne da prži ponovo. Ako ovako nastavi, lepo iznosim ja viseću ležaljku u dvorište i vezujem za jabuku i milina. Da se naspavam kao čovek. Samo da ne očepi neka olujčina u toku noći, pa ne zvekne neki grom u jabuku. No neće biti štete, jedna budala manje, ionako ih je sve više svakoga dana...
Wednesday, June 3, 2009
Noobiša
Ovaj potez planiram već duže vreme. Dal' nisam imao hrabrosti ili volje ( pre će biti ovo drugo), nemam pojma, ali sinoć sam konačno smogao volje da i to odradim. Koliko god mrzeo promene, čak i najtvrdoglaviji mora popustiti, ukoliko ne želi da ga proguta vreme. I lepo se ja naoružao sa dve pakle pljuga, dva litra LaVita koktela od ananasa, mobilno-prenosnim MP3 uređajem da sviri na uvce i odmetnuo u nepoznato...
Prethodno sam naravno, pribavio sve potrepštine u vidu poslednjeg distroa Ubuntu-a 9.04, narezao na disak, Windows 7 sa legalnim serijskim brojem i ostalim sitnišima. Drugi put u tri meseca da radim veliku tranziciju, doduše to kod mene ide dosta brže nego ovo sa Evropom. Udahnem duboko, ubacim Win 7 u drajv i igranka poče. Iznenadio sam se da je sve prošlo bez problema, jer kod mene uvek važi Marfijem zakon i to u pojačanoj formi, što znači, ako će nešto da pođe po zlu, kod mene će da ode sve u tri lepe pizde materine...Nešto me htelo sinoć i instalira mi se Windows Ziben berez problema, odradih mu neka osnovna podešavanja i spremih se za onaj teži deo posla.
Ubacim Ubuntu u rezalo, i krene igranka opet. Sa obzirom na to da sam u svetu linuksa totalni noob, spremio sam se na to da ću morati dva puta da reinstaliram Windows jer ću sigurno zajebati nešto u procesu instalacije lina i napraviti totalni karambol. Međutim, opet me krenulo. Prođe sve bez problema, a da me pita neko da mu objasnim kako sam to izveo, ne bih znao da mu kažem. Tako je i na poslu. Ako nešto popravim, ja pojma nemam kako sam to uspeo da izvedem, al' niko i ne pravi pitanje sve dok je posao odradjen.
Jbt, da sam znao da me ovako 'oće, trebao sam da uplatim neku kladionicu, kupim tiket za loto, bingo i Milana Tarota...Mogao sam i do grada da odem, ko zna, možda bih i upoznao neku normalnu koja redovno brije noge i koristi anti-perspirant ispod pazuha...
Čak sam uspeo sve da sredim nešto malo posle ponoći. Ostala su još neka sitna crevca da se podese, al' nisam imao živaca više da se bakćem. Unišao u lin, aktivirao torent, i pustio da kotrlja polako. Sad sledi period privikavanja, i to poduži bogme. Nije lako starog konja novim trikovima naučiti. Pogotovo ako je godinama navikao na gluposti i saživeo se sa time. Bah, bio sam i u gorim situacijama od ove, no snaći ću se nekako, uvek mi uspe.
Informatika utiče na sve, to je neminovno. Baš sam danas imao jedan jak primer. Dolazi gospođa u svojim srednjim šezdesetim kod mene u radnju. Penzioner. Hoće da kupi komp. Penzija osam hiljada dinara, koji je inače minimalac za dobijanje kredita. Već ima jedan kredit od hiljadu dinara mesečno. Sa ovim kreditom za komp to iznosi sve ukupno dve hiljade i trista dinara mesečnog zaduženja, na penziju od osam hiljada. Kaže treba joj komp za kucanje i tako te stvari, a bukvalno nema 'leba da jede. To ne razumem nikako. Mislim, i ja sam ekstremno tvrdoglav i uvek ako mi se nešto hoće ili tad ili nikad. Obilo mi se o glavu hiljadu puta i još hiljadu puta će, ali ne vredi budali dokazivati, kad sama ne može da shvati. Ali imam neku meru, znam maksimum koji mogu da pružim i granicu preko koje jednostavno ne mogu. Hobi i posao su mi ista stvar, ali kad je hobi u pitanju, umem da se obuzdam ako je potrebno.
I što je još jače od svega, gospođa kaže da ne sme da kaže majci da uzima još jedan kredit. Tad kad nisam umro od smeha nikada neću. Samo Bog zna kako sam se suzdržao da se ne nasmejem.
Žao mi je takvih ljudi. Žao mi je što nemaju da kupe, a hteli bi. I dobro znam kakav je osećaj kad ti nešto za dlaku izmakne iz ruke, nešto čemu si se mnogo nadao, za šta si se mučio i grcao. Verujem da ogroman deo ljudi u ovoj zemlji to zna dobro. Ponekad mi stvarno dođe da sve batalim, i odem na neku planinčinu samo sa sekirom u ruci, i da se nikada više ne vratim i nikoga ne vidim. I sve češće mi u poslednje vreme ta ideja pada napamet. Samo šuma, planina, ti i tišina.
Lepo bi to bilo. Ali šteta što se nikada neće ispuniti, nego će se ceo vek svesti na robovanje i životarenje. Hvala Bogu, pa ponekad odem u pivnicu sa odabranim društvom da se malo opustim i mozak bacim u ćoše. To mislim da je i jedina stvar koja me drži i dalje normalnim. Tako mi se zalomilo ovaj put, nadam se da će sledećeg puta Onaj gore imati malo više smisla za humor.
Prethodno sam naravno, pribavio sve potrepštine u vidu poslednjeg distroa Ubuntu-a 9.04, narezao na disak, Windows 7 sa legalnim serijskim brojem i ostalim sitnišima. Drugi put u tri meseca da radim veliku tranziciju, doduše to kod mene ide dosta brže nego ovo sa Evropom. Udahnem duboko, ubacim Win 7 u drajv i igranka poče. Iznenadio sam se da je sve prošlo bez problema, jer kod mene uvek važi Marfijem zakon i to u pojačanoj formi, što znači, ako će nešto da pođe po zlu, kod mene će da ode sve u tri lepe pizde materine...Nešto me htelo sinoć i instalira mi se Windows Ziben berez problema, odradih mu neka osnovna podešavanja i spremih se za onaj teži deo posla.
Ubacim Ubuntu u rezalo, i krene igranka opet. Sa obzirom na to da sam u svetu linuksa totalni noob, spremio sam se na to da ću morati dva puta da reinstaliram Windows jer ću sigurno zajebati nešto u procesu instalacije lina i napraviti totalni karambol. Međutim, opet me krenulo. Prođe sve bez problema, a da me pita neko da mu objasnim kako sam to izveo, ne bih znao da mu kažem. Tako je i na poslu. Ako nešto popravim, ja pojma nemam kako sam to uspeo da izvedem, al' niko i ne pravi pitanje sve dok je posao odradjen.
Jbt, da sam znao da me ovako 'oće, trebao sam da uplatim neku kladionicu, kupim tiket za loto, bingo i Milana Tarota...Mogao sam i do grada da odem, ko zna, možda bih i upoznao neku normalnu koja redovno brije noge i koristi anti-perspirant ispod pazuha...
Čak sam uspeo sve da sredim nešto malo posle ponoći. Ostala su još neka sitna crevca da se podese, al' nisam imao živaca više da se bakćem. Unišao u lin, aktivirao torent, i pustio da kotrlja polako. Sad sledi period privikavanja, i to poduži bogme. Nije lako starog konja novim trikovima naučiti. Pogotovo ako je godinama navikao na gluposti i saživeo se sa time. Bah, bio sam i u gorim situacijama od ove, no snaći ću se nekako, uvek mi uspe.
Informatika utiče na sve, to je neminovno. Baš sam danas imao jedan jak primer. Dolazi gospođa u svojim srednjim šezdesetim kod mene u radnju. Penzioner. Hoće da kupi komp. Penzija osam hiljada dinara, koji je inače minimalac za dobijanje kredita. Već ima jedan kredit od hiljadu dinara mesečno. Sa ovim kreditom za komp to iznosi sve ukupno dve hiljade i trista dinara mesečnog zaduženja, na penziju od osam hiljada. Kaže treba joj komp za kucanje i tako te stvari, a bukvalno nema 'leba da jede. To ne razumem nikako. Mislim, i ja sam ekstremno tvrdoglav i uvek ako mi se nešto hoće ili tad ili nikad. Obilo mi se o glavu hiljadu puta i još hiljadu puta će, ali ne vredi budali dokazivati, kad sama ne može da shvati. Ali imam neku meru, znam maksimum koji mogu da pružim i granicu preko koje jednostavno ne mogu. Hobi i posao su mi ista stvar, ali kad je hobi u pitanju, umem da se obuzdam ako je potrebno.
I što je još jače od svega, gospođa kaže da ne sme da kaže majci da uzima još jedan kredit. Tad kad nisam umro od smeha nikada neću. Samo Bog zna kako sam se suzdržao da se ne nasmejem.
Žao mi je takvih ljudi. Žao mi je što nemaju da kupe, a hteli bi. I dobro znam kakav je osećaj kad ti nešto za dlaku izmakne iz ruke, nešto čemu si se mnogo nadao, za šta si se mučio i grcao. Verujem da ogroman deo ljudi u ovoj zemlji to zna dobro. Ponekad mi stvarno dođe da sve batalim, i odem na neku planinčinu samo sa sekirom u ruci, i da se nikada više ne vratim i nikoga ne vidim. I sve češće mi u poslednje vreme ta ideja pada napamet. Samo šuma, planina, ti i tišina.
Lepo bi to bilo. Ali šteta što se nikada neće ispuniti, nego će se ceo vek svesti na robovanje i životarenje. Hvala Bogu, pa ponekad odem u pivnicu sa odabranim društvom da se malo opustim i mozak bacim u ćoše. To mislim da je i jedina stvar koja me drži i dalje normalnim. Tako mi se zalomilo ovaj put, nadam se da će sledećeg puta Onaj gore imati malo više smisla za humor.
Tuesday, May 26, 2009
Dnevni šetač
Polako otvaram oči. Prvo što mi pogled hvata je krajičak oblaka, i komadić neba.Još uvek mi se muti pogled, kao i svaki put kad se budim. Još uvek prolaze slike i zvuci, kao kolaž. Nisam siguran šta je java, a šta san. Pojedini likovi stoje ispred mene iako znam da nisu stvarni, ali ih skoro da ih mogu opipati. Neki su nas davno napustili, i zbog kojih mi je žao što nisu tu, fali mi njihovo prisustvo, njihove reči, smeh i suze. Neki što su još uvek sa nama su takođe tu, samo malo drugačiji, nekako čistiji i lepši. Pokušavam da im kažem da se raziđu, ali mi nešto ne ide. Da li ne mogu ili ne želim, ne znam ni sam. Pokušavam da kažem nešto, ali usta ostaju nema. Ili reči nemaju tu snagu, da razveju snove.
Ustajem. Dodir vrelog stopala sa hladnim podom me momentalno osvešćuje, potpuno i naglo, skoro bolno. Na sat ne gledam, ionako kasnim, a i vreme mi nije bitno danas. Polako skupljam ovozemaljske stvari. Nađoh odeću, obuću, ali i dalje mi nešto fali. Preturam po sobi, zagledam po kutijama, a ne znam ni sam šta tražim. Onda zastadoh ispred ogledala na trenutak, i kvrcnu mi u glavi: 'Ah, tu sam'. Dobro je, ponekad ne uspem da se pronađem. Takvi dani su uvek naporni, jer ova ljuštura ne ume da se baš čuva tako dobro kad nisam u blizini.
Polako zatežem pertle, i trudim se da ih spakujem tako da me ne žuljaju. Nasuprot mojoj pojavi, volim da prošetam ponekad. Da malo prostruji krv i da osetim otkucaje srca dok pokušava da isprati moj pogled u daljinu ka konačnom cilju. Duboko udahnem i otvaram vrata. Svetlo me zaslepljuje i vrućina zapahnjuje na trenutak, i posle toga je sve mirno.
Dolazim na posao. U radnji prijatna hladovina. Šef odlazi da završi nešto, i ja ostajem sam. Gasim radio, postavljam nižu temperaturu na klimi, i uzimam prvi srk kafe. Blago zujanje kompjutera u pozadini sa ponekim zvukom spolja dopušta mi da potpuno uživam. Potpuna nirvana. Ali moj um je nešto nemiran danas, skače sa sećanja na sećanje, brzo, ponekad ne mogu da ga ispratim. A i ne trudim se nešto baš. Možda mu treba da se i on malo izduva. Pokušavam da uradim nešto, ali mi ne ide. Možda se ne trudim dovoljno, a možda se trudim i previše. Ko će ga znati.
Zatvaram oči polako, i tonem. Ne trudim se da razmišljam o bilo čemu. Međutim, iz mira me prenu tiho pištanje. Bip, bip, bip, bip, bip...Mašina se buni, traži moju pomoć da prebrodi krizu. Polako ustajem i krećem, i nirvana prestaje...Do sledeće prilike...
Ustajem. Dodir vrelog stopala sa hladnim podom me momentalno osvešćuje, potpuno i naglo, skoro bolno. Na sat ne gledam, ionako kasnim, a i vreme mi nije bitno danas. Polako skupljam ovozemaljske stvari. Nađoh odeću, obuću, ali i dalje mi nešto fali. Preturam po sobi, zagledam po kutijama, a ne znam ni sam šta tražim. Onda zastadoh ispred ogledala na trenutak, i kvrcnu mi u glavi: 'Ah, tu sam'. Dobro je, ponekad ne uspem da se pronađem. Takvi dani su uvek naporni, jer ova ljuštura ne ume da se baš čuva tako dobro kad nisam u blizini.
Polako zatežem pertle, i trudim se da ih spakujem tako da me ne žuljaju. Nasuprot mojoj pojavi, volim da prošetam ponekad. Da malo prostruji krv i da osetim otkucaje srca dok pokušava da isprati moj pogled u daljinu ka konačnom cilju. Duboko udahnem i otvaram vrata. Svetlo me zaslepljuje i vrućina zapahnjuje na trenutak, i posle toga je sve mirno.
Dolazim na posao. U radnji prijatna hladovina. Šef odlazi da završi nešto, i ja ostajem sam. Gasim radio, postavljam nižu temperaturu na klimi, i uzimam prvi srk kafe. Blago zujanje kompjutera u pozadini sa ponekim zvukom spolja dopušta mi da potpuno uživam. Potpuna nirvana. Ali moj um je nešto nemiran danas, skače sa sećanja na sećanje, brzo, ponekad ne mogu da ga ispratim. A i ne trudim se nešto baš. Možda mu treba da se i on malo izduva. Pokušavam da uradim nešto, ali mi ne ide. Možda se ne trudim dovoljno, a možda se trudim i previše. Ko će ga znati.
Zatvaram oči polako, i tonem. Ne trudim se da razmišljam o bilo čemu. Međutim, iz mira me prenu tiho pištanje. Bip, bip, bip, bip, bip...Mašina se buni, traži moju pomoć da prebrodi krizu. Polako ustajem i krećem, i nirvana prestaje...Do sledeće prilike...
Monday, May 25, 2009
Djevojke u ljetnjim haljinama volim
Opet uhvatih sebe kako nešto radim noću. Opet pišem blog noću. Hvala Bogu, pa nije vrućina. To je jedan od razloga zbog kojih ne volim leto. Ne možeš kao čovek ni da se naspavaš od vrućine. Ništa gore ne postoji nego kad mi se čaršav zalepi oko tela. Mrzim taj osećaj, kao da te balsamuju živog, samo bez usijanog žarača u nosu.
Kad dođoh sa posla reših da popravim kevi neki ventilator, nešto zaglavljuje. Kretoh da ga rasturim na sitne činioce, kad mi iskliznu šrafciger iz ruke od znoja. Videh da neće na dobro da izađe, pa reših da ostavim to za malo hladnije sate. Definitivno ima da napravim neko sranje ako budem radio nešto po vrućini.
Sad kad je malo zahladnelo, i kad mi se ovaj moj čip ispod skalpa malo razladio, sedoh da napišem nešto pametno, mada me nešto neće večeras. Koliko god se trudio, samo neke gluposti mi padaju napamet. Ali opet, ovo je ipak mesto gde mogu svome jeziku da pustim na volju i da me boli briga dal' će ko da se uvredi ili da mi zameri. Stoga...vežite pojaseve, polećemo....
Završih sa poslom danas kao po običaju, i zapalim do ortaka da ga sačekam da zatvori radnju, isto kao po običaju. Posle klasične razmene neuspeha na današnjim radnim zadacima, rešismo da malo iskuliramo na stepeništu ispred njegove radnje, i razgledamo mlađan i lep svet što cirkuliše tuda. Završili se časovi, razmilela se dečurlija iz srednjih škola, samo štrikaju niz ulicu.
Gledam pojedine pojedinke, i strašno mi raste libido :). Sad će odma' da skoče svi, svinjo, stoko, šovinisto, feministo, geju (wtf bre?)...Danas ništa ne smeš da kažeš, a da se neko ne nađe uvređen i ozlojeđen. Svi su mi kao nešto fini, kulturni, a ovamo kao ne bi rado sa parom napupelih devetnaestogodišnjakinja iznajmili sobičak u nekom motelčetu i igrali igre bez granica dok ne svane rujna zora. Da se ne lažemo, volim bre kad vidim neku malu, lepu, sa sisama kao zrele dinje i guzom kao jabuka, prosto mi je drago i milo što sam tako nešto video, i odmah zaboravim, na trenutak, sva sranja koja su mi se izdešavala tog dana i koja će tek da me stignu.
Žene ne treba gledati samo kao seksualni objekat, ali ponekad mi je sasvim dovoljno samo i to. Ipak ponekad prorade instikti i zaborave se svi maniri, pa se izbečiš kao vukodlak u nastajanju i zaigraju ti muskuli na vratu. Srce krene da lupa ludački, mislim, iz grudi će izleteti, a i mislim da ga i ona što prolazi čuje.
Kosa dužine do polovine leđa, boja mešavine lišća u jesen i pomorandzine kore, sa nekim čudnim odsjajem, čelo visoko, belo, kao deo oblaka da je tu smešten, oči jako zelene, sa malim suncem u njima...Ruke nežne, tanke, kad te dodirne kao malo mače kad te pipne repom, mešavina milovanja i nežnog povetarca..Strah me je duže od par sekundi gledati, da je ne isprljam pogledom...Usne boje trešnje koja tek počinje da zri, blago rumene, jasnih crta, iako tu prestaje granica realnog i počinje dodir snova...Počinje da me hvata neka drthavica, svako vlakno u mom telu vibrira kao ludo...Vreme kao da je prestalo da teče, i čini mi se da taj momenat traje večno, dok polako prolazi pored mene..Telo kao da je vajao neki starogrčki skulptor, nigde ničega previše, ni premalo, skladno, skoro perfektno...Čini mi se da će mi pluća eksplodirati, koliko dugo držim dah...Polako prolazi rukom kroz kosu, i svaka vlas se ocrtava na njenoj beloj koži, i od svake se odbija jedan zrak sunca, zasenjujući sve okolo...Polako je pratim pogledom, dok odlazi lagano...Palim cigaretu, i vučem jedan jak dim, dok nikotin počinje svoje opijajuće dejstvo, polako dolazim sebi, i trudim se da što bolje zapamtim ovaj trenutak...
Kad dođoh sa posla reših da popravim kevi neki ventilator, nešto zaglavljuje. Kretoh da ga rasturim na sitne činioce, kad mi iskliznu šrafciger iz ruke od znoja. Videh da neće na dobro da izađe, pa reših da ostavim to za malo hladnije sate. Definitivno ima da napravim neko sranje ako budem radio nešto po vrućini.
Sad kad je malo zahladnelo, i kad mi se ovaj moj čip ispod skalpa malo razladio, sedoh da napišem nešto pametno, mada me nešto neće večeras. Koliko god se trudio, samo neke gluposti mi padaju napamet. Ali opet, ovo je ipak mesto gde mogu svome jeziku da pustim na volju i da me boli briga dal' će ko da se uvredi ili da mi zameri. Stoga...vežite pojaseve, polećemo....
Završih sa poslom danas kao po običaju, i zapalim do ortaka da ga sačekam da zatvori radnju, isto kao po običaju. Posle klasične razmene neuspeha na današnjim radnim zadacima, rešismo da malo iskuliramo na stepeništu ispred njegove radnje, i razgledamo mlađan i lep svet što cirkuliše tuda. Završili se časovi, razmilela se dečurlija iz srednjih škola, samo štrikaju niz ulicu.
Gledam pojedine pojedinke, i strašno mi raste libido :). Sad će odma' da skoče svi, svinjo, stoko, šovinisto, feministo, geju (wtf bre?)...Danas ništa ne smeš da kažeš, a da se neko ne nađe uvređen i ozlojeđen. Svi su mi kao nešto fini, kulturni, a ovamo kao ne bi rado sa parom napupelih devetnaestogodišnjakinja iznajmili sobičak u nekom motelčetu i igrali igre bez granica dok ne svane rujna zora. Da se ne lažemo, volim bre kad vidim neku malu, lepu, sa sisama kao zrele dinje i guzom kao jabuka, prosto mi je drago i milo što sam tako nešto video, i odmah zaboravim, na trenutak, sva sranja koja su mi se izdešavala tog dana i koja će tek da me stignu.
Žene ne treba gledati samo kao seksualni objekat, ali ponekad mi je sasvim dovoljno samo i to. Ipak ponekad prorade instikti i zaborave se svi maniri, pa se izbečiš kao vukodlak u nastajanju i zaigraju ti muskuli na vratu. Srce krene da lupa ludački, mislim, iz grudi će izleteti, a i mislim da ga i ona što prolazi čuje.
Kosa dužine do polovine leđa, boja mešavine lišća u jesen i pomorandzine kore, sa nekim čudnim odsjajem, čelo visoko, belo, kao deo oblaka da je tu smešten, oči jako zelene, sa malim suncem u njima...Ruke nežne, tanke, kad te dodirne kao malo mače kad te pipne repom, mešavina milovanja i nežnog povetarca..Strah me je duže od par sekundi gledati, da je ne isprljam pogledom...Usne boje trešnje koja tek počinje da zri, blago rumene, jasnih crta, iako tu prestaje granica realnog i počinje dodir snova...Počinje da me hvata neka drthavica, svako vlakno u mom telu vibrira kao ludo...Vreme kao da je prestalo da teče, i čini mi se da taj momenat traje večno, dok polako prolazi pored mene..Telo kao da je vajao neki starogrčki skulptor, nigde ničega previše, ni premalo, skladno, skoro perfektno...Čini mi se da će mi pluća eksplodirati, koliko dugo držim dah...Polako prolazi rukom kroz kosu, i svaka vlas se ocrtava na njenoj beloj koži, i od svake se odbija jedan zrak sunca, zasenjujući sve okolo...Polako je pratim pogledom, dok odlazi lagano...Palim cigaretu, i vučem jedan jak dim, dok nikotin počinje svoje opijajuće dejstvo, polako dolazim sebi, i trudim se da što bolje zapamtim ovaj trenutak...
Friday, May 22, 2009
Insomnia
Od kako sam počeo da blogujem, ni jedan post nisam napisao u neko normalno vreme, sve nešto u sitne sate, k'o vampir. Će da pomisle ljudi da sam neki čudak ( k'o da se ja brinem mnogo za tudje mišljenje) ili ne daj Bože sektaš, pa žvrljam samo noću. Već vidim sutradan kad krenem na posao, sa podočnjacima do kolena i majicom starom tri dana, kako klinac iz komšiluka ostavlja loptu i beži kod keve u skute, dok ona sa komšinicom šapće: 'Eno ga onaj, po celu noć samo kljuca u ono čudo, izgleda da se drogira, viš' kaki je bled ki smrt'...
Nekako mi je najlakše da piskaram noću, dolaze mi ideje tad vrlo lagano, dok sam preko dana non-stop u blokadi. Jes' da imam ovih dana slobodnog vremena na pretek dok sam na poslu, ali tad ne mogu da se koncetrišem. Kad mi neko uđe u servis i pita me nešto nevezano za posao koji trenutno radim, ja ga gledam k'o tele u šarena vrata..Još sad trenutno ovako začupaveo zbog situacije iz dva-tri bloga ranije, stvarno izgledam kao stvoren za izbegavanje.
Noćas je jedna od onih noći, kad nemaš mira nikako. Napolju mrtva tišina, ni cvrčaka, ni noćnih ptica, jednom rečju, totalni ekvilibrijum. Tada najviše volim da ugasim komp, svetlo, telefon, i sve ostalo što može da proizvede neki zvuk, otvorim prozor širom, pogledam u tamu i udahnem duboko ( sad bi moj ludi 'ja' rekao: 'otvorim prozor širom, pogledam u tamu, i prdnem kao zmaj, da se zatrese ceo komšiluk i zazveči staklarija kod babe na spratu' ). Volim da stojim tako, podseća me na neka ranija vremena, kada su neke stvari bile mnogo prostije za razumeti. Sad je sve iskomplikovano i zamršeno do te mere da bi i Sheogorath poludeo.
A i ova vrućinčina me ubija u pojam. Da imam sredstava i veza, odavno bi batalio sve ovo, i otišao u Laponiju, da radim kao serviser kod Deda Mraza u proizvodnoj hali. Ništa posebno ne bih tražio, sem eventualno srednje jake mašine, sa gomilom hdd-ova od terabajta radi arhiviranja kompletnog interneta. Net jačeg protoka mi ne bi trebao, jer se 'gore' za kesicu negro bombona dobija 16 mbit adsl. Al' ne radi mi keva niti ćale u opštini, tako da mi ostaje samo da za 'iljadu dinara kupim onaj cinculator na buvljaku i molim Boga da mi ne napravi kratak spoj u kućevnoj instalaciji i spali komp i jedinu kariku koja me drži da ne flipnem totalno...
Sve ovo ne bi bio problem, da se u naredna tri dana ne moram provlačiti kroz familijarno-sociološki flak. Sutra najaviše trideset i kusur stepeni Celzijusovih, a ja idem na slavu. U Beograd. Direktno posle posla. U tri sata. Dva sata vožnje sa kevom, ćaletom, sestrom i babom u kolima bez klime i na plin, radi sastajanja sa familijom. Već zamišljam scenu: 'Uspori bre kad ti kažem, ima milicije ovde, 'oćeš da ti uzmu dozvolu? Daj, bre kevo, rek'o sam ti sto puta, kad ja vozim nemoj da mi držiš predavanja, imaš tu Ženu blic u polici, što mi stoji kad nestane guz-papira, pa čitaj i smiruj živce'..Mogu samo da zamislim kad budem stigao na slavu, tek će to biti fešta. Trudim se da ne razmišljam o tome. Sutra, tj danas, za nekih 5 sati kada budem ustajao, najbolji početak dana će biti kao iskrcavanje u Normandiji: '30 seconds. Clear the ramp. God be with you'.
Vreme mi je da probam da uhvatim koji sat sna, i hrabrost za sutra. God help me.
Nekako mi je najlakše da piskaram noću, dolaze mi ideje tad vrlo lagano, dok sam preko dana non-stop u blokadi. Jes' da imam ovih dana slobodnog vremena na pretek dok sam na poslu, ali tad ne mogu da se koncetrišem. Kad mi neko uđe u servis i pita me nešto nevezano za posao koji trenutno radim, ja ga gledam k'o tele u šarena vrata..Još sad trenutno ovako začupaveo zbog situacije iz dva-tri bloga ranije, stvarno izgledam kao stvoren za izbegavanje.
Noćas je jedna od onih noći, kad nemaš mira nikako. Napolju mrtva tišina, ni cvrčaka, ni noćnih ptica, jednom rečju, totalni ekvilibrijum. Tada najviše volim da ugasim komp, svetlo, telefon, i sve ostalo što može da proizvede neki zvuk, otvorim prozor širom, pogledam u tamu i udahnem duboko ( sad bi moj ludi 'ja' rekao: 'otvorim prozor širom, pogledam u tamu, i prdnem kao zmaj, da se zatrese ceo komšiluk i zazveči staklarija kod babe na spratu' ). Volim da stojim tako, podseća me na neka ranija vremena, kada su neke stvari bile mnogo prostije za razumeti. Sad je sve iskomplikovano i zamršeno do te mere da bi i Sheogorath poludeo.
A i ova vrućinčina me ubija u pojam. Da imam sredstava i veza, odavno bi batalio sve ovo, i otišao u Laponiju, da radim kao serviser kod Deda Mraza u proizvodnoj hali. Ništa posebno ne bih tražio, sem eventualno srednje jake mašine, sa gomilom hdd-ova od terabajta radi arhiviranja kompletnog interneta. Net jačeg protoka mi ne bi trebao, jer se 'gore' za kesicu negro bombona dobija 16 mbit adsl. Al' ne radi mi keva niti ćale u opštini, tako da mi ostaje samo da za 'iljadu dinara kupim onaj cinculator na buvljaku i molim Boga da mi ne napravi kratak spoj u kućevnoj instalaciji i spali komp i jedinu kariku koja me drži da ne flipnem totalno...
Sve ovo ne bi bio problem, da se u naredna tri dana ne moram provlačiti kroz familijarno-sociološki flak. Sutra najaviše trideset i kusur stepeni Celzijusovih, a ja idem na slavu. U Beograd. Direktno posle posla. U tri sata. Dva sata vožnje sa kevom, ćaletom, sestrom i babom u kolima bez klime i na plin, radi sastajanja sa familijom. Već zamišljam scenu: 'Uspori bre kad ti kažem, ima milicije ovde, 'oćeš da ti uzmu dozvolu? Daj, bre kevo, rek'o sam ti sto puta, kad ja vozim nemoj da mi držiš predavanja, imaš tu Ženu blic u polici, što mi stoji kad nestane guz-papira, pa čitaj i smiruj živce'..Mogu samo da zamislim kad budem stigao na slavu, tek će to biti fešta. Trudim se da ne razmišljam o tome. Sutra, tj danas, za nekih 5 sati kada budem ustajao, najbolji početak dana će biti kao iskrcavanje u Normandiji: '30 seconds. Clear the ramp. God be with you'.
Vreme mi je da probam da uhvatim koji sat sna, i hrabrost za sutra. God help me.
Wednesday, May 20, 2009
Cvrčak
Evo, konačno se smilovah da sednem i napišem nešto. Danima nisam imao inspiracije, niti volje, da sedim za kompom, dok napolju roštilja ovo naše milo Sunašce. Jednostavno, ne mogu da funkcionišem kad je vrućina. Saće odma' da skoče svi u glas: 'Pa to je zato što imaš sto i kusur kila!''... Da, da, u pravu ste. Moj kobas ste u pravu. Nedam, bre, da mi iko soli pamet da je to do toga. Ja nisam mogao da funkcionišem normalno ni kad sam imao osamdeset, ako je napolju bilo više od 28'. Svi se trude da ti nametnu neko njihovo mišljenje o zdravlju i lepoti, al' neka ih. Meni ne smeta mojih stodvajes' kila i uspešno se nosim sa njima ohoho. Smanji 'leba, nemo' da ješ' uveče... Što se mene tiče, slobodno pasite travu i trčkarajte, ja travu konzumiram isključivo u obliku cigareta, cigara, tompusa... U stvari, kome smeta, nek' okrene glavu, jebe mi se.
Stvarno je počeo strah da me hvata. Od kako je krenula ova vrućinčina, tako je posao krenuo da manjka u obimu. Nije me strah od toga da ću ostati bez posla, to je normalna stvar u životu svakog čoveka, nego od drugih stvari. Elem, počeo sam intezivno da čitam dnevne novosti u poslednje vreme, baš u korelaciji sa dva-tri reda iznad. I hvata me strah od onoga što se događa u ovoj zemlji našoj, a i šire. Ubistva, krađe, silovanja, saobraćajke, požari...Definitivno, polako i sigurno odlazimo u kurac. Stvarno se ponekad zamislim nad pitanjem gde živim. I to je momenat kad me uhvati strah. Ovde da stvaram porodicu, i da podižem decu? Da mi se žena kreše sa komšijom dok rmbačim za 25000 mesečno? Da mi se sin šiša na tarzanku i nosi roze majice? Da mi ćerka puši kurac nekom liku u nekom govnjavom wc-u srednje škole, dok njegovih 5 drugara to snima mobilnim telefonom? Da treba da razmišljam noću kad mi deca odu u grad dal' će neko da ih zgazi besnim kolima koje je dobio na poklon zajedno sa vozačkom dozvolom, dal' će neka kretenčina pijana i nadrogirana da ih išutira ili siluje ili isprebija? Dal' će neko da mi upadne u toku noći na gajbu i da me zakolje zarad pišljivih 200 evra i EI Niš-ovog televizora starog 20 godina?
Mislim da neće moći ove noći. Svaka čast svim hrabrim ljudima u ovoj zemlji koji su rešili da stvore porodicu. Svaka čast pojedincima iz Kragujevca koji se maksimalno trude da svoju decu izvedu na pravi put, njihovo najveće dostignuće biće ako im deca postanu ljudi, pošteni i normalni kao što su i oni sami. Svaka čast i svim ostalima u ovoj zemlji koji su to već uspeli da urade. Ja trenutno nemam nameru da takvu stvar pokušam da izvedem.
Možda će se pojedini samo nasmejati kad budu ovo pročitali, ali zapitajte se da li ste i sami spremni na tako što. Ja barem još uvek nisam. Niti ću biti u skorije vreme. Ko zna, možda jednog dana, na nekom drugom mestu..
Stvarno je počeo strah da me hvata. Od kako je krenula ova vrućinčina, tako je posao krenuo da manjka u obimu. Nije me strah od toga da ću ostati bez posla, to je normalna stvar u životu svakog čoveka, nego od drugih stvari. Elem, počeo sam intezivno da čitam dnevne novosti u poslednje vreme, baš u korelaciji sa dva-tri reda iznad. I hvata me strah od onoga što se događa u ovoj zemlji našoj, a i šire. Ubistva, krađe, silovanja, saobraćajke, požari...Definitivno, polako i sigurno odlazimo u kurac. Stvarno se ponekad zamislim nad pitanjem gde živim. I to je momenat kad me uhvati strah. Ovde da stvaram porodicu, i da podižem decu? Da mi se žena kreše sa komšijom dok rmbačim za 25000 mesečno? Da mi se sin šiša na tarzanku i nosi roze majice? Da mi ćerka puši kurac nekom liku u nekom govnjavom wc-u srednje škole, dok njegovih 5 drugara to snima mobilnim telefonom? Da treba da razmišljam noću kad mi deca odu u grad dal' će neko da ih zgazi besnim kolima koje je dobio na poklon zajedno sa vozačkom dozvolom, dal' će neka kretenčina pijana i nadrogirana da ih išutira ili siluje ili isprebija? Dal' će neko da mi upadne u toku noći na gajbu i da me zakolje zarad pišljivih 200 evra i EI Niš-ovog televizora starog 20 godina?
Mislim da neće moći ove noći. Svaka čast svim hrabrim ljudima u ovoj zemlji koji su rešili da stvore porodicu. Svaka čast pojedincima iz Kragujevca koji se maksimalno trude da svoju decu izvedu na pravi put, njihovo najveće dostignuće biće ako im deca postanu ljudi, pošteni i normalni kao što su i oni sami. Svaka čast i svim ostalima u ovoj zemlji koji su to već uspeli da urade. Ja trenutno nemam nameru da takvu stvar pokušam da izvedem.
Možda će se pojedini samo nasmejati kad budu ovo pročitali, ali zapitajte se da li ste i sami spremni na tako što. Ja barem još uvek nisam. Niti ću biti u skorije vreme. Ko zna, možda jednog dana, na nekom drugom mestu..
Tuesday, May 5, 2009
Pogled unazad
Prođe ceo mesec od kada nisam nešto napisao. Iskreno, nisam imao ideja (lažem), a i nisam imao net. Tj, nisam imao pare da uplatim net. Budućnosti u Srbiji eve nas, kad nemam ni pišljivih 'iljaduipo dinara da uplatim net. Imao sam net na poslu, al' ne mogu da pišem tekst i da svaka dva minuta ustajem kad me neko cima. Ja i onako nisam baš najčistiji u glavi, samo bi mi još i to trebalo, izgledao bi kao da sam pao sa Marsa (doduše ovako izgledam kao da sam pao sa planete De(m)belije, al' šta da se radi.).
S' obzirom kako sam mislio da ću skrenuti posle nedelju dana (lud nemoš' da poludi) zbog akutnog nedostatka neta, dobro sam podneo to uskraćivanje. Sad bi neki amer sa reklame za neki proizvod za mršavljenje rekao da se sve može uz pomoć jake volje. Jaka volja, moj kurac, kad nemam pare da uplatim net. Moš' da voljaš do ujutru ako nemaš 1390+750 kombo u dzepu, novčaniku, slamarici...Nego sva je sreća pa sam na vreme bekapovao dobrani deo interneta oličen u igrama, filmovima i ostalim legalnim sadržajima. Da se razumemo odmah, nisam ja ništa ukrao, samo nisam ništa platio, a ionako su to sve samo demo verzije, čisto da se proba :D
Čini mi se da od kako sam došao iz armije pre skoro godinu dana, da više ne mogu da kontrolišem brzinu oticanja mog vremena u nepovrat. Nekako mi se činilo da sam tamo imao potpunu kontrolu nad time, i da mi je vreme prolazilo onako kako sam bio raspoložen. Ako sam bio raspoložen, proticalo je brzo, ako sam neraspoložen sporije, ako sam na požarstvu na -11' sa snegom, činilo mi se da je nekako vreme stajalo, kao i protok moje krvi u donjem delu tela i 'južnijim' ekstremitetima...Iskreno počeo sam bio polako da se gubim, i da gubim granicu između realnog i virtuelnog sveta. Dani igranja Fallouta 3 su uzeli svoj danak. A bogme i dobar deo mog vremena. Počeo sam da razmišljam kolki bi demidz pravio onaj malj što mi stoji u garaži, ako dođe do kojekavih sukoba sa komšilukom oko poslednjeg neozračenog kila 'leba u lokalnom 'Super Duper Martu'...
A onda me je u stvarnost ubrzanim tokom vratio jedan nemili događaj u užoj familiji. U Nedelju 12. Aprila sam se sa dedom dogovarao kako ću da ga odvezem u selo za dve nedelje i da mu pomognem da završimo postolje za viseći rezervoar za vodu, pošto je bunar kod kuće presušio. U Ponedeljak 13. Aprila sam ga odvezao u KBC kod očnog da mu urade operaciju laserom, jer počele godine da utiču na oči. U Utorak 22. Aprila kad sam došao kući sa posla, keva mi je rekla da je deda umro. Umro je mirno i dostojanstveno, kako je i živeo. Nije mnogo stvari iza sebe ostavio materijalnih, ali je ostavio ćerku i dvoje unučadi, večno zahvalnih. Nikada od njega nisam tražio ništa, a zauzvrat sam dobio dosta ljubavi i pažnje. Bolji poklon od nikoga nisam mogao dobiti.
Mislim da mi još uvek nije doprlo do kraja svesti sve to. Sve se odigralo previše jebeno brzo, a glupi propisi u urgentnom centru mi nisu dozvolili da mu poslednji put stegnem ruku. Glupo, zar ne? Mislio sam uvek da ću imati tu šansu da se oprostim od njega ljudski, al' je Usud hteo drugačije. Toliko stvari ostade nedorečeno i nezavršeno...Jbg, to će mi uvek ostati u glavi. A i u grudima. Mali kamičak, al' je uvek tu, sa još gomilom drugih.
Ne znam, ali sam se sa takvim stvarima uvek nekako najbolje snalazio kad sam sam. Dal' sam navikao, ili previše otupeo, ne znam ni sam. Stisnem se, progutam, i nestane teskoba. Treba to iz sebe izbaciti, ali sad nije vreme. Niti imam snage da sad tako nešto uradim. Kad je čovek dovoljno dugo sam, na sve navikne. Ko zna, možda je i tako bolje. Nekome je suđeno da celog veka bude sam, da ostale razonodi i uveseljava. A treba se stisnuti i prebroditi noć kad se spusti zavesa i raziđe publika.
S' obzirom kako sam mislio da ću skrenuti posle nedelju dana (lud nemoš' da poludi) zbog akutnog nedostatka neta, dobro sam podneo to uskraćivanje. Sad bi neki amer sa reklame za neki proizvod za mršavljenje rekao da se sve može uz pomoć jake volje. Jaka volja, moj kurac, kad nemam pare da uplatim net. Moš' da voljaš do ujutru ako nemaš 1390+750 kombo u dzepu, novčaniku, slamarici...Nego sva je sreća pa sam na vreme bekapovao dobrani deo interneta oličen u igrama, filmovima i ostalim legalnim sadržajima. Da se razumemo odmah, nisam ja ništa ukrao, samo nisam ništa platio, a ionako su to sve samo demo verzije, čisto da se proba :D
Čini mi se da od kako sam došao iz armije pre skoro godinu dana, da više ne mogu da kontrolišem brzinu oticanja mog vremena u nepovrat. Nekako mi se činilo da sam tamo imao potpunu kontrolu nad time, i da mi je vreme prolazilo onako kako sam bio raspoložen. Ako sam bio raspoložen, proticalo je brzo, ako sam neraspoložen sporije, ako sam na požarstvu na -11' sa snegom, činilo mi se da je nekako vreme stajalo, kao i protok moje krvi u donjem delu tela i 'južnijim' ekstremitetima...Iskreno počeo sam bio polako da se gubim, i da gubim granicu između realnog i virtuelnog sveta. Dani igranja Fallouta 3 su uzeli svoj danak. A bogme i dobar deo mog vremena. Počeo sam da razmišljam kolki bi demidz pravio onaj malj što mi stoji u garaži, ako dođe do kojekavih sukoba sa komšilukom oko poslednjeg neozračenog kila 'leba u lokalnom 'Super Duper Martu'...
A onda me je u stvarnost ubrzanim tokom vratio jedan nemili događaj u užoj familiji. U Nedelju 12. Aprila sam se sa dedom dogovarao kako ću da ga odvezem u selo za dve nedelje i da mu pomognem da završimo postolje za viseći rezervoar za vodu, pošto je bunar kod kuće presušio. U Ponedeljak 13. Aprila sam ga odvezao u KBC kod očnog da mu urade operaciju laserom, jer počele godine da utiču na oči. U Utorak 22. Aprila kad sam došao kući sa posla, keva mi je rekla da je deda umro. Umro je mirno i dostojanstveno, kako je i živeo. Nije mnogo stvari iza sebe ostavio materijalnih, ali je ostavio ćerku i dvoje unučadi, večno zahvalnih. Nikada od njega nisam tražio ništa, a zauzvrat sam dobio dosta ljubavi i pažnje. Bolji poklon od nikoga nisam mogao dobiti.
Mislim da mi još uvek nije doprlo do kraja svesti sve to. Sve se odigralo previše jebeno brzo, a glupi propisi u urgentnom centru mi nisu dozvolili da mu poslednji put stegnem ruku. Glupo, zar ne? Mislio sam uvek da ću imati tu šansu da se oprostim od njega ljudski, al' je Usud hteo drugačije. Toliko stvari ostade nedorečeno i nezavršeno...Jbg, to će mi uvek ostati u glavi. A i u grudima. Mali kamičak, al' je uvek tu, sa još gomilom drugih.
Ne znam, ali sam se sa takvim stvarima uvek nekako najbolje snalazio kad sam sam. Dal' sam navikao, ili previše otupeo, ne znam ni sam. Stisnem se, progutam, i nestane teskoba. Treba to iz sebe izbaciti, ali sad nije vreme. Niti imam snage da sad tako nešto uradim. Kad je čovek dovoljno dugo sam, na sve navikne. Ko zna, možda je i tako bolje. Nekome je suđeno da celog veka bude sam, da ostale razonodi i uveseljava. A treba se stisnuti i prebroditi noć kad se spusti zavesa i raziđe publika.
Tuesday, March 17, 2009
Obzorje
Još uvek napolju je tama,
i u tami neka duša je sama,
čujem joj jecaj, prvo blizu,
a onda daleko,
kao da plače neko.
Da li plače zato što je sama,
ne bih znao reći.
Da li to plače ona, ili ja,
ili možda neko treći.
Uvek se u najtamnije doba noći javi,
i uvek rez na duši ostavi,
svaki put sve dublji i veći,
i to vreme ne ume da zaleči.
Najače se čuje pred kraj noći,
kad tama počinje da gubi svoje moći,
i onda polako nestane,
kad sunce iza brega grane.
Uvek se pitam ko bi to mogao biti,
ali najlakše je od drugih skriti,
najviše hrabrosti prema sebi treba imati,
i naći trenutak prigodan kada treba priznati.
I kad se probudim, nisam siguran dal' je to bilo san il' java,
ali se tada jecaja nema,
ostao je samo na jastuku trag,
gde usahla suza drema.
i u tami neka duša je sama,
čujem joj jecaj, prvo blizu,
a onda daleko,
kao da plače neko.
Da li plače zato što je sama,
ne bih znao reći.
Da li to plače ona, ili ja,
ili možda neko treći.
Uvek se u najtamnije doba noći javi,
i uvek rez na duši ostavi,
svaki put sve dublji i veći,
i to vreme ne ume da zaleči.
Najače se čuje pred kraj noći,
kad tama počinje da gubi svoje moći,
i onda polako nestane,
kad sunce iza brega grane.
Uvek se pitam ko bi to mogao biti,
ali najlakše je od drugih skriti,
najviše hrabrosti prema sebi treba imati,
i naći trenutak prigodan kada treba priznati.
I kad se probudim, nisam siguran dal' je to bilo san il' java,
ali se tada jecaja nema,
ostao je samo na jastuku trag,
gde usahla suza drema.
Monday, March 16, 2009
Remedy for my soul
Proteklih nedelju dve sam bio non-stop u nekoj gužvi. Stalno neka frka-panika, k'o da će svet da se sruši. Dolaze ljudi, kukaju kako im trebaju mašine gotove za juče. A ja non-stop kao da sam drogiran, samo gledam kako mi sve polako izmiče van kontrole. I posao, i vreme, i novac. Danas mi se baš desilo da nisam stigao da ubacim punjač od notebook-a u pakovanje. Skinuo lap sa police, updateovao antivir, i spakovao sve nazad. Sem punjača. Kako da i ne zaboravim, kad sam u isto vreme pakovao taj lap, instalirao drivere na drugom, pravio Apic za 64-bitnu Vistu, i objašnjavao dečku na praksi u servisu kako se čisti pasta sa Athlona 2400+. Jebi ga i ja se zabagovao. U jednom momentu sam 'teo sve da oteram u tri lepe pizde materine, da se spakujem i odem kući.
Ajd pregrmeh i nekako i današnji dan. Odem do frizera da mi od guzice napravi lice, i to prođe relativno bezbolno. Inače, već poslednjih godinu i po se šišam na jednom mestu, mali salon na uglu Karađorđeve i Kneza Miloša. Ko zna gde je, ne treba mu pričati dalje. Oni što ne znaju, neka potraže, momci odlično šišaju. Primetih da mi je kosa u zadnje vreme nešto postala talasasta, al' sam nedoumicu otklonio kad sam se šišnuo večeras. Ispostavi se da mi je glava talasasta, a kosa ravna.... A i nisu ni skupi.
Taman stigoh kući, da ubacim u kljun nešto bez ugljenih hidrata, kad munem, nema niš' gotovo. Ajd bar da sperem ove dlačice silne, kad munem x2, nema tople vode. Dok se zagreje voda, da napišem blog, munem x3, Vista BSOD-uje svaka 2 minuta k'o brljiva. Bili metnem te na neomašćen kurac, kad i napisa ovo izbagovano sranje, i metnem i sebe na još veći, onaj od crnca dokolenca, neomašćen kurac, kad i instalira ovo sranje. Vista is going to die tonite, u potpisu Windows XP+SP2 64 bit edition. Jbg, antologija Alfreda Hičkoka će morati da sačeka par dana, dok se ne sastavim sa novim sistemom, i ne skupim pare za net.
Ali pre nego što krenem u putešestvije u kojem će se pola mojih fajlova i živaca pogubiti, moram da se pripremim. Jedna flaša minakve, pola termosa sveže skuvane donkafe i paklo pljuga.Imam još dvanaest sati pre nego što odem na posao, noć je, a ja nosim cvikere za sunce :D.
I naravno Blackbird u izvedbi sjajnog vokalnog umetnika Boby McFerrin ( hvala kolezi-blogeru Ketchua na ovome predivnom otkriću ) na mobilno-prenosnom mp3 uređaju da svirucka u uvce, dok se hardovi prazne.
Ostajte mi zdravo, do sledeće prilike, da zajedno jezdimo šesetčetvorobitnim prostranstvom naše lijepe..Kulturoo, eve me...
Ajd pregrmeh i nekako i današnji dan. Odem do frizera da mi od guzice napravi lice, i to prođe relativno bezbolno. Inače, već poslednjih godinu i po se šišam na jednom mestu, mali salon na uglu Karađorđeve i Kneza Miloša. Ko zna gde je, ne treba mu pričati dalje. Oni što ne znaju, neka potraže, momci odlično šišaju. Primetih da mi je kosa u zadnje vreme nešto postala talasasta, al' sam nedoumicu otklonio kad sam se šišnuo večeras. Ispostavi se da mi je glava talasasta, a kosa ravna.... A i nisu ni skupi.
Taman stigoh kući, da ubacim u kljun nešto bez ugljenih hidrata, kad munem, nema niš' gotovo. Ajd bar da sperem ove dlačice silne, kad munem x2, nema tople vode. Dok se zagreje voda, da napišem blog, munem x3, Vista BSOD-uje svaka 2 minuta k'o brljiva. Bili metnem te na neomašćen kurac, kad i napisa ovo izbagovano sranje, i metnem i sebe na još veći, onaj od crnca dokolenca, neomašćen kurac, kad i instalira ovo sranje. Vista is going to die tonite, u potpisu Windows XP+SP2 64 bit edition. Jbg, antologija Alfreda Hičkoka će morati da sačeka par dana, dok se ne sastavim sa novim sistemom, i ne skupim pare za net.
Ali pre nego što krenem u putešestvije u kojem će se pola mojih fajlova i živaca pogubiti, moram da se pripremim. Jedna flaša minakve, pola termosa sveže skuvane donkafe i paklo pljuga.Imam još dvanaest sati pre nego što odem na posao, noć je, a ja nosim cvikere za sunce :D.
I naravno Blackbird u izvedbi sjajnog vokalnog umetnika Boby McFerrin ( hvala kolezi-blogeru Ketchua na ovome predivnom otkriću ) na mobilno-prenosnom mp3 uređaju da svirucka u uvce, dok se hardovi prazne.
Ostajte mi zdravo, do sledeće prilike, da zajedno jezdimo šesetčetvorobitnim prostranstvom naše lijepe..Kulturoo, eve me...
Monday, March 9, 2009
Smiraj
Poznajete li one trenutke mirne,kad nema ni daška vetra da pirne,
kad se ni jedna grana ne njiše,
kad priroda drži dah i ne diše?
Kad nebo počinje boje da menja,
i od oblaka vam se prave priviđenja?
Kad možete čuti travu kako raste,
kad prestanu da lete laste,
kad se priroda umiri i stane,
i prva kap kiše nečujno kane?
Kad u pola belog dana padne tama,
i neka mačka majuče negde sama,
kad se lavež pasa utiša,
znajte da dolazi kiša.
Kad vidite bljesak munje,
i čujete prasak groma,
potražite najkraći put do doma.
Tad nastaje momenat najveće tišine,
sekundu pre nego što kiša line,
i vetar se sjuri sa visine,
može se čuti neki tajanstveni zvuk iz zemljine dubine.
Oslušnite veoma pažljivo tada,
i čućete nešto veoma bitno,
glasić tih, kao da govori detence sitno,
prvo slabo, a onda sve jače.
To je vaše srce,
i govori vam da li je srećno,
ili od tuge što ga mori,plače.
Thursday, February 26, 2009
Gilje
Elem, pošto je ovih dana tako lepo napadao sneg, i ja tako lepo i iznenada nekoliko puta dnevno prao noge, a da nije bilo samoinicijativno ( sad bi moji drugari rekli: '' Ti samoinicijativno ni dupe ne bi brisao, nego što moraš zbog posla'' ), rešio sam da se častim (pazi ovo, častim :D ) sa jednim novim, miriše-na-štavljenu-kožu, sjajnim parom patika. Stejdz je bio postavljen, čekalo se samo da završim sa poslom pa da procunjam po gradu da pogledam izbor i cene.
Završi se radni dan, ja lepo zapucam do kevine prodavnice, pokupim nju i sestru, i krenemo u avanturu pronalaženja jeftinih a dobrih tidzica ( to jeftino a dobro nikako ne ide zajedno, al' braća čajnizi su nas naučili da se sve može ako se 'oće :) ) za moju malenkos'. Pošto mi je auto ostao naravno zatrpan u garaži, a napolju sneg do kolena, uvideo sam da će da padne još jedno pranje nogu..Ako ništa drugo, neće noge da mi smrde na pacova koji je crk'o i tri dana stajao u plastičnoj kesi na jakom suncu, kad budem ušao u radnju.
Posle dvajes' minuta natezanja sa ključevima i katancima od radnje, kretosmo ka prvoj destinaciji gde ćemo možda ostaviti novce u vreći, a poneti par gilja...Ulazim u jedan sport-shop u blizini centra grada, sve miriše i šljašti, i očekujem neku nafuranu prodavačicu u ranim dvadesetim sa većom zapreminom sisa nego mozga, a dočekuje me gospoja u srednjim četrdesetim..
-Dobro veče, izvolite?
- Jel' imate nešto od Reebok ili Converse patika?
- Imamo naravno, izvol'te pogledati..
Prvi model, nešto sa nekim šljokicama i moja keva se naravno u'vati odma' za njih.
- Jao vidi što su lepe, baš bi ti lepo stajale, istakle bi ti oči u prvi plan...
- Jao, stvarno su lepe, ako 'oćeš da postanem guzo-ljub, a baš bi mi i oči istakle, prvog bi me izgazili čim se svetlo zagasi u nekom noćnom klubu...a i nešto ne verujem da imaju moj broj..
Pošto nađoh jedan model od Convers-a koji mi se svideo, zamolih ja prodavačicu da mi donese broj da probam...Naravno kakve sam ja kurate sreće uvek, moj broj nisu imali, i posle ubeđivanja sa kevom i sestrom, odlučismo da napustimo ovaj fini establišment i ponovo se zaputimo u potragu za Svetim Gralom...Mada mislim da bi ga i Indijana Dzons pre našao, nego što ću ja naći patike koje mi se sviđaju i broj da mi odgovara...
Radnja druga. Ulazimo unutra, a radnica zasela na telefon, jebe joj se za mušterije, k'o Saši Matiću za boju košulje. Razgledam po radnji, jedne gilje deset soma, druge dvanaest, treće dvanes' ipo, četvrte sedam soma ( ove su izgleda model iz mladosti Gavrila Principa, i po dizajnu, a i po mirisu bogme). Na stranu to što su skupi k'o đavo i što im radnica ima IQ k'o člankovita glista (izvinjenje glistama), jedan model mi zapade za oko.
- Izvinite, jel' imate ovaj Adidas, broj...Izvini ti, jer vidiš da pričam na telefon? Bože, kakav je ovaj narod danas ne zna ni za osnovnu kulturu..' I ja sam mu onda rekla da može da me ima, ako mu tata da onaj njegov Audi, jeste onaj sivi, F4 ili kako već nije bitno, mnogo lep auto...'
Ja sam samo stao sa otvorenim ustima, što se, verujte mi ne dešava tako često. Prvo sam mislio da je oteram u tri lepe šargarepe, al' se setih da sam došao sa kevom i sestrom. FAK, nema veze, saznaću gde živi pa ću lepo da joj se pokenjam u sanduče...
- Kevo, 'ajmo, potrošiću ovih DVADESET HILJADA na drugom mestu.. !KLIK!
- Izvolite, kako mogu da vam pomognem?
- Jel' možete da mi pokažete kuda da pređem preko snega do ove radnje preko-puta vas?
Radnja preko-puta ove druge. Fino, sređeno, čisto, mada malo starinski, ali kul mesto. Modela mali milion. Ugledah jedan Converse opet, al' munem, devet ipo 'iljada..Malo li je, na ovo 'ladno vreme. Doduše imao sam nekih četir' u kešu a i baba rešila da se ispruži za jedan ček...
- Jel' imate ovaj Converse, broj..
- To je zadnji par, što nam je ostao, ček' da vidim, da samo još taj jedan, 45.
- A ovaj ovde dole?
- Isto zadnji, 43.
- Ovaj?
-42.
Vidim ja da neće da izađe na dobro. 42 sam nosio u osmom razredu osnovne škole. Reših da prekratim muke i sebi i radniku i kevi i sestri ( ne nije fazon Zorana Cvijanovića i 'malvo me žvuljaju' ) i da se zaputim u neki drugi gilja-šop.
Kaže keva, 'ajmo do patikarnice 'Čale' u Ivo Lole Ribara. 'Ajd, šta ima veze, nek' se barem prodavci patika u gradu ismeju meni i mom pokušaju da spakujem nogu u patiku za dva broja manju dok mi sa smeškom na licu govore kako mi odlično stoji. Al' ko se zadnji smeje, najsladje se smeje, a ja večeras sedim u zadnjem redu u bioskopu...
Posle dvadeset minuta probijanja kroz mećavu da se pređe 300 metara, što bi u normalno vreme značilo 5 minuta, polu-smrznut, polu-mokar ulazim u radnju. Bolje rečeno, radnjicu. Jedna od onih malih radnjica koje imaju skoro okrečen plafon, a ispod boje se nazire sloj starosti. Zbijeno, gusto, mesta ima za mušterije jedino ako radnik duboko uvuče stomak.
Ali ja sam uvek voleo takve radnjice. Imaju ono parčence duše, za razliku od ovih novih, urbanih hiper sport shopova, gde je sterilnije nego u bolnici. Prosto bi pomislio čovek da je ušao u operacionu salu VMA, koliko je čisto. Svakog momenta očekujem da pored mene prodje doktor u mantilu...
Ulazimo u radnju. Miris štavljene kože udara u mozak kao malj. Dočekuje nas prodavac, izlgedom me podseća na Hulka Hogana u mlađim danima, što po stasu, što po frizuri i bradi. Očekivao sa da će lik da bude neki paljenik, al' sam se zajeb'o za medalju. Kulturan i pristojan, retkost za prodavce po Kragujevcu.
- Imate li od ovih ovde Adidas, ovih crnih, slučajno i možda, broj 49?
- Nemamo...
- E, u pizdu materinu, jao ćale 'bem te u glavu, kad me i kako sklepa ovako sa nožurdom k'o dečji grob..
- Ali imam od ovih Najki 49, zadnji par mi ostao.
Da sam skočio, razbio bi glavu o plafon. Ili bi plafon puk'o od moje glavurde. Sve jedno, nešto bi bilo razbijeno.
-Daj 'vamo, kevo vadi taj ček od babe što je dala..E, a čisto da pitam, kol'ko koštaju?
-Trinaest hiljada dinara.
'Ladan tuš. Jebote, to je skoro cela plata.Jebote, osta' bez harda i reka opet, u pizdu materinu. Bre, ja jesam brljiv ko medved u proleće, al' nisam brljiv tol'ko da dam 13 'iljada za nešto što ću da ugazim za godinu dana. Volim ja da nosim dobre stvari, ali ne patim toliko, da bi narednih mesec dana glođao kuvane nogice od pileta čisto da bi nosio patike od 13 'iljada.
- Hvala, dobre su, ali stvarno neću da dam 13 hiljada za par patika. Ne ne želim, nego jednostavno Neću.
- Sačekaj minut samo da proverim nešto...Ovaj model je na sniženju, zaboravih na njega, ostao ovde među onima što se regularno prodaju, nije sti...
-Kol'ko?
- Sedam hiljada.
- Jel' primate čekove?
- Naravno, odloženo na mesec dana.
- Pakuj.
- Jel' hoćeš da probaš, čisto da vidiš dal'...
- Kume, pakuj i ne boj se za manastire.
Lepe gilje. Nike. Nisam nosio Nike od prvog razreda osnovne, što mu dodje, od '93. Air Max, sećam se k'o juče da je bilo kad sam ih uzeo. Zeleno-bele, ja onim jastučićima ispod pete. Koštaše đavo i oba bubrega onomad. Al' mi našao ćale ispod ruke od jednog drugara koji je držao neki sport šop, za veoma male pare. I još su bile original. Znam po tome, jer deda već osam godina okopava vinograd u selu sa njima, i još se nisu raspale.
I ove ne izgledaju loše. Čak mi se i sviđaju. Udobne su, i što je najbitnije, suve mi noge. Sad još samo da kupim onog 'Mustanga' što sam video kod jednog čiče u dvorištu i Bog da me vidi. A možda i 'oće, kako je lepo i klizavo napolju, a meni lepe i ćelave letnje gume na kolima. Ako zaginem negde, nek' mi epitaf na kamenu više glave bude: 'Sjebao se jer mu se probušila gumica'.
Završi se radni dan, ja lepo zapucam do kevine prodavnice, pokupim nju i sestru, i krenemo u avanturu pronalaženja jeftinih a dobrih tidzica ( to jeftino a dobro nikako ne ide zajedno, al' braća čajnizi su nas naučili da se sve može ako se 'oće :) ) za moju malenkos'. Pošto mi je auto ostao naravno zatrpan u garaži, a napolju sneg do kolena, uvideo sam da će da padne još jedno pranje nogu..Ako ništa drugo, neće noge da mi smrde na pacova koji je crk'o i tri dana stajao u plastičnoj kesi na jakom suncu, kad budem ušao u radnju.
Posle dvajes' minuta natezanja sa ključevima i katancima od radnje, kretosmo ka prvoj destinaciji gde ćemo možda ostaviti novce u vreći, a poneti par gilja...Ulazim u jedan sport-shop u blizini centra grada, sve miriše i šljašti, i očekujem neku nafuranu prodavačicu u ranim dvadesetim sa većom zapreminom sisa nego mozga, a dočekuje me gospoja u srednjim četrdesetim..
-Dobro veče, izvolite?
- Jel' imate nešto od Reebok ili Converse patika?
- Imamo naravno, izvol'te pogledati..
Prvi model, nešto sa nekim šljokicama i moja keva se naravno u'vati odma' za njih.
- Jao vidi što su lepe, baš bi ti lepo stajale, istakle bi ti oči u prvi plan...
- Jao, stvarno su lepe, ako 'oćeš da postanem guzo-ljub, a baš bi mi i oči istakle, prvog bi me izgazili čim se svetlo zagasi u nekom noćnom klubu...a i nešto ne verujem da imaju moj broj..
Pošto nađoh jedan model od Convers-a koji mi se svideo, zamolih ja prodavačicu da mi donese broj da probam...Naravno kakve sam ja kurate sreće uvek, moj broj nisu imali, i posle ubeđivanja sa kevom i sestrom, odlučismo da napustimo ovaj fini establišment i ponovo se zaputimo u potragu za Svetim Gralom...Mada mislim da bi ga i Indijana Dzons pre našao, nego što ću ja naći patike koje mi se sviđaju i broj da mi odgovara...
Radnja druga. Ulazimo unutra, a radnica zasela na telefon, jebe joj se za mušterije, k'o Saši Matiću za boju košulje. Razgledam po radnji, jedne gilje deset soma, druge dvanaest, treće dvanes' ipo, četvrte sedam soma ( ove su izgleda model iz mladosti Gavrila Principa, i po dizajnu, a i po mirisu bogme). Na stranu to što su skupi k'o đavo i što im radnica ima IQ k'o člankovita glista (izvinjenje glistama), jedan model mi zapade za oko.
- Izvinite, jel' imate ovaj Adidas, broj...Izvini ti, jer vidiš da pričam na telefon? Bože, kakav je ovaj narod danas ne zna ni za osnovnu kulturu..' I ja sam mu onda rekla da može da me ima, ako mu tata da onaj njegov Audi, jeste onaj sivi, F4 ili kako već nije bitno, mnogo lep auto...'
Ja sam samo stao sa otvorenim ustima, što se, verujte mi ne dešava tako često. Prvo sam mislio da je oteram u tri lepe šargarepe, al' se setih da sam došao sa kevom i sestrom. FAK, nema veze, saznaću gde živi pa ću lepo da joj se pokenjam u sanduče...
- Kevo, 'ajmo, potrošiću ovih DVADESET HILJADA na drugom mestu.. !KLIK!
- Izvolite, kako mogu da vam pomognem?
- Jel' možete da mi pokažete kuda da pređem preko snega do ove radnje preko-puta vas?
Radnja preko-puta ove druge. Fino, sređeno, čisto, mada malo starinski, ali kul mesto. Modela mali milion. Ugledah jedan Converse opet, al' munem, devet ipo 'iljada..Malo li je, na ovo 'ladno vreme. Doduše imao sam nekih četir' u kešu a i baba rešila da se ispruži za jedan ček...
- Jel' imate ovaj Converse, broj..
- To je zadnji par, što nam je ostao, ček' da vidim, da samo još taj jedan, 45.
- A ovaj ovde dole?
- Isto zadnji, 43.
- Ovaj?
-42.
Vidim ja da neće da izađe na dobro. 42 sam nosio u osmom razredu osnovne škole. Reših da prekratim muke i sebi i radniku i kevi i sestri ( ne nije fazon Zorana Cvijanovića i 'malvo me žvuljaju' ) i da se zaputim u neki drugi gilja-šop.
Kaže keva, 'ajmo do patikarnice 'Čale' u Ivo Lole Ribara. 'Ajd, šta ima veze, nek' se barem prodavci patika u gradu ismeju meni i mom pokušaju da spakujem nogu u patiku za dva broja manju dok mi sa smeškom na licu govore kako mi odlično stoji. Al' ko se zadnji smeje, najsladje se smeje, a ja večeras sedim u zadnjem redu u bioskopu...
Posle dvadeset minuta probijanja kroz mećavu da se pređe 300 metara, što bi u normalno vreme značilo 5 minuta, polu-smrznut, polu-mokar ulazim u radnju. Bolje rečeno, radnjicu. Jedna od onih malih radnjica koje imaju skoro okrečen plafon, a ispod boje se nazire sloj starosti. Zbijeno, gusto, mesta ima za mušterije jedino ako radnik duboko uvuče stomak.
Ali ja sam uvek voleo takve radnjice. Imaju ono parčence duše, za razliku od ovih novih, urbanih hiper sport shopova, gde je sterilnije nego u bolnici. Prosto bi pomislio čovek da je ušao u operacionu salu VMA, koliko je čisto. Svakog momenta očekujem da pored mene prodje doktor u mantilu...
Ulazimo u radnju. Miris štavljene kože udara u mozak kao malj. Dočekuje nas prodavac, izlgedom me podseća na Hulka Hogana u mlađim danima, što po stasu, što po frizuri i bradi. Očekivao sa da će lik da bude neki paljenik, al' sam se zajeb'o za medalju. Kulturan i pristojan, retkost za prodavce po Kragujevcu.
- Imate li od ovih ovde Adidas, ovih crnih, slučajno i možda, broj 49?
- Nemamo...
- E, u pizdu materinu, jao ćale 'bem te u glavu, kad me i kako sklepa ovako sa nožurdom k'o dečji grob..
- Ali imam od ovih Najki 49, zadnji par mi ostao.
Da sam skočio, razbio bi glavu o plafon. Ili bi plafon puk'o od moje glavurde. Sve jedno, nešto bi bilo razbijeno.
-Daj 'vamo, kevo vadi taj ček od babe što je dala..E, a čisto da pitam, kol'ko koštaju?
-Trinaest hiljada dinara.
'Ladan tuš. Jebote, to je skoro cela plata.Jebote, osta' bez harda i reka opet, u pizdu materinu. Bre, ja jesam brljiv ko medved u proleće, al' nisam brljiv tol'ko da dam 13 'iljada za nešto što ću da ugazim za godinu dana. Volim ja da nosim dobre stvari, ali ne patim toliko, da bi narednih mesec dana glođao kuvane nogice od pileta čisto da bi nosio patike od 13 'iljada.
- Hvala, dobre su, ali stvarno neću da dam 13 hiljada za par patika. Ne ne želim, nego jednostavno Neću.
- Sačekaj minut samo da proverim nešto...Ovaj model je na sniženju, zaboravih na njega, ostao ovde među onima što se regularno prodaju, nije sti...
-Kol'ko?
- Sedam hiljada.
- Jel' primate čekove?
- Naravno, odloženo na mesec dana.
- Pakuj.
- Jel' hoćeš da probaš, čisto da vidiš dal'...
- Kume, pakuj i ne boj se za manastire.
Lepe gilje. Nike. Nisam nosio Nike od prvog razreda osnovne, što mu dodje, od '93. Air Max, sećam se k'o juče da je bilo kad sam ih uzeo. Zeleno-bele, ja onim jastučićima ispod pete. Koštaše đavo i oba bubrega onomad. Al' mi našao ćale ispod ruke od jednog drugara koji je držao neki sport šop, za veoma male pare. I još su bile original. Znam po tome, jer deda već osam godina okopava vinograd u selu sa njima, i još se nisu raspale.
I ove ne izgledaju loše. Čak mi se i sviđaju. Udobne su, i što je najbitnije, suve mi noge. Sad još samo da kupim onog 'Mustanga' što sam video kod jednog čiče u dvorištu i Bog da me vidi. A možda i 'oće, kako je lepo i klizavo napolju, a meni lepe i ćelave letnje gume na kolima. Ako zaginem negde, nek' mi epitaf na kamenu više glave bude: 'Sjebao se jer mu se probušila gumica'.
Thursday, February 19, 2009
Sneguljica
Preključe je počeo da pada sneg.Prvo nešto sitno, a onda je navalio kao nezdrav. Mislio sam da će stati u toku noći, al' ono palamar. Budi me keva danas nešto ranije nego uobičajeno, i to mi odma' reče da neće da izađe na dobro...
- Budi se, ćeš da zakasniš na posao kao po običaju..
- Što bre da zakasnim, tek je pola deset. Što me ženo probudi ovako rano, mogao sam da odspavam još pola sata, a i onako ćeš da me odvezeš, pa ti idi na posao kasnije.
- Znaš, sad sam 'tela to i da ti kažem, ne mogu da te odvezem...
Ja ripi' iz kreveta k'o da mi je crnja uleteo od pozadi bez imalo da mu je namašćen. Prvo sam pomislio da mi je neko izbušio gume, od ovih klinaca iz komšiluka. Već sam uveliko počeo da zamišljam kako im krckam prste čekićem od devet kila, kad mi prođe kroz glavu nešto još gore..da mi je neko digao auto. Jes' da nije bio nešto ekstra, al' ja volim moj auto. Taj auto sam kupio od svojih para i ne stidim se njime ni malo. Ko ga ne voli, ne mora da ga gleda. Jeste da je ruski i jes' da troši k'o pomahnitala grandovka, al' nema veze. Da, jeste, Lada je u pitanju. I to ne bilo koja, nego Samara. Nije baš nešto za videti, ali ide dobro. Malo propao lim, al' ništa što se ne da zakrpiti. I nikada do sada me nije ostavila na putu. A i bilo je lepih trenutaka sa tim automobilom, al' o tome nekom drugom prilikom. Ja onako u afektu i gaćama izletim na onaj minus jutros, i zamal' što me ne strefi šlog, što od 'ladnoće, što od onoga što sam video....
Ljudi moji, toliko snega u životu do sada nisam video. Napadalo u toku noći, zajebalo vek. Ispred garaže dobranih šeset santima napadalo, a pogađate ja uterao auto prethodno veče u garažu...
Ni sam Bog otac ne bi mogao da očisti ono čudo pre jedanaest. A i da uspe, opet bi se zaglavio dve kuće niže, gde niko kurcem nije mrdnuo da očisti. Još se komšija naš'o pametan, pa sav sneg sa terase istovario na put...Jebo' mater onome ko ga je doveo u grad i sa planine skinuo. Za takvu stoku nije ni kartonska kutija, a kamoli kuća, kad ne znaju za neku osnovnu kulturu. Sve to ne bi bilo tako strašno da imam kako tj. u čemu da odem na posao. Imam gilje, al' su malo matore i malo više bušne, više se u'vate k'o ukras no odevni predmet. Jebo me C2D E8400 i kad ga i uze...Reko', snaći ću se, maznuću od dede one gumenjake što nosi po selu. Ja u garažu da potražim, tražio, tražio, i nađem SK 9/2003 za koji sam mislio da je otišao u nepovrat kad mi je sestra zadnji put sređivala sobu, 2008 godine...Ima mozak da joj izvadim usijanim žaračem, k'o u starom Egiptu, kad je budem do'vatio što mi je SK ovde nabila...
- Deda, 'de su ti one gumene čizme što nosiš po selu, treba mi da završim nešto..
- Uz'o ćale onomad kad je doter'o ugalj, trebale mu kad je istovar'o, da ne usvinji patike..
Sprat niže, kod ćaleta u kancelariji (čitaj: kotlarnici)..
-Ćale, 'de su one dedine gumenjače, što nosi po selu?
-Nema.
-Kako, bre, nema?Pa vid'o sam ih pre 2 nedelje...
-Aaa, na one drljave ti misliš?
-Pa na one drljave, normalno, nije ih Dolče i Gabana pravio, pa da budu nešto bolje..
-Nema više tih čizama, isek'o sam ih da podložim kotao, kad je počelo ono 'ladno krajem januara..
QQ, biće belaja, videh odmah. Pogledam izbor obuće za danas, i taman kad sam krenuo da drpim kevine čizme sa sve onim krznom, setih se da su mi male i da sam probao iste kad je prvi sneg pao...Jebem ti onog i koji me sklepa ovakvog sa nožurdom k'o dečji grob. Obuvam jedne čarape, jednu šuškavu kesu iz dragstora, pa drugi par čarapa, pa gilje, nategnem iz pljoske, ugasim pljugu, skrnem kafu i povučem talog (to mi se sve češće dešava u zadnje vreme), navučem rukavice, izljubim sa bližnjom familijom, prekrstim i zakoračim u belinu..
Nisam ni izašao iz dvorišta, noge mi već u goloj vodi, zaslepljen k'o kad neko baci flash-bang u kanteru, i osećam kako mi već četvrta slina klizi niz grlo...EPIC FAIL...Probijam se kroz mećavu do najbliže autobuske stanice, stižem taman da utrčim u autobus pre nego što i on ode u pizdu materinu, suočavanje sa mirisom belog luka i rakije (ko se čuva i Bog ga čuva kaže naš narod) i ostalih miomirisa u GSP-u, klizanje, padanje, otresanje snega sa jaše, ulazak u radnju, ispijanje kafe, i nastavak još jednog dosadnog dana..
- Budi se, ćeš da zakasniš na posao kao po običaju..
- Što bre da zakasnim, tek je pola deset. Što me ženo probudi ovako rano, mogao sam da odspavam još pola sata, a i onako ćeš da me odvezeš, pa ti idi na posao kasnije.
- Znaš, sad sam 'tela to i da ti kažem, ne mogu da te odvezem...
Ja ripi' iz kreveta k'o da mi je crnja uleteo od pozadi bez imalo da mu je namašćen. Prvo sam pomislio da mi je neko izbušio gume, od ovih klinaca iz komšiluka. Već sam uveliko počeo da zamišljam kako im krckam prste čekićem od devet kila, kad mi prođe kroz glavu nešto još gore..da mi je neko digao auto. Jes' da nije bio nešto ekstra, al' ja volim moj auto. Taj auto sam kupio od svojih para i ne stidim se njime ni malo. Ko ga ne voli, ne mora da ga gleda. Jeste da je ruski i jes' da troši k'o pomahnitala grandovka, al' nema veze. Da, jeste, Lada je u pitanju. I to ne bilo koja, nego Samara. Nije baš nešto za videti, ali ide dobro. Malo propao lim, al' ništa što se ne da zakrpiti. I nikada do sada me nije ostavila na putu. A i bilo je lepih trenutaka sa tim automobilom, al' o tome nekom drugom prilikom. Ja onako u afektu i gaćama izletim na onaj minus jutros, i zamal' što me ne strefi šlog, što od 'ladnoće, što od onoga što sam video....
Ljudi moji, toliko snega u životu do sada nisam video. Napadalo u toku noći, zajebalo vek. Ispred garaže dobranih šeset santima napadalo, a pogađate ja uterao auto prethodno veče u garažu...
Ni sam Bog otac ne bi mogao da očisti ono čudo pre jedanaest. A i da uspe, opet bi se zaglavio dve kuće niže, gde niko kurcem nije mrdnuo da očisti. Još se komšija naš'o pametan, pa sav sneg sa terase istovario na put...Jebo' mater onome ko ga je doveo u grad i sa planine skinuo. Za takvu stoku nije ni kartonska kutija, a kamoli kuća, kad ne znaju za neku osnovnu kulturu. Sve to ne bi bilo tako strašno da imam kako tj. u čemu da odem na posao. Imam gilje, al' su malo matore i malo više bušne, više se u'vate k'o ukras no odevni predmet. Jebo me C2D E8400 i kad ga i uze...Reko', snaći ću se, maznuću od dede one gumenjake što nosi po selu. Ja u garažu da potražim, tražio, tražio, i nađem SK 9/2003 za koji sam mislio da je otišao u nepovrat kad mi je sestra zadnji put sređivala sobu, 2008 godine...Ima mozak da joj izvadim usijanim žaračem, k'o u starom Egiptu, kad je budem do'vatio što mi je SK ovde nabila...
- Deda, 'de su ti one gumene čizme što nosiš po selu, treba mi da završim nešto..
- Uz'o ćale onomad kad je doter'o ugalj, trebale mu kad je istovar'o, da ne usvinji patike..
Sprat niže, kod ćaleta u kancelariji (čitaj: kotlarnici)..
-Ćale, 'de su one dedine gumenjače, što nosi po selu?
-Nema.
-Kako, bre, nema?Pa vid'o sam ih pre 2 nedelje...
-Aaa, na one drljave ti misliš?
-Pa na one drljave, normalno, nije ih Dolče i Gabana pravio, pa da budu nešto bolje..
-Nema više tih čizama, isek'o sam ih da podložim kotao, kad je počelo ono 'ladno krajem januara..
QQ, biće belaja, videh odmah. Pogledam izbor obuće za danas, i taman kad sam krenuo da drpim kevine čizme sa sve onim krznom, setih se da su mi male i da sam probao iste kad je prvi sneg pao...Jebem ti onog i koji me sklepa ovakvog sa nožurdom k'o dečji grob. Obuvam jedne čarape, jednu šuškavu kesu iz dragstora, pa drugi par čarapa, pa gilje, nategnem iz pljoske, ugasim pljugu, skrnem kafu i povučem talog (to mi se sve češće dešava u zadnje vreme), navučem rukavice, izljubim sa bližnjom familijom, prekrstim i zakoračim u belinu..
Nisam ni izašao iz dvorišta, noge mi već u goloj vodi, zaslepljen k'o kad neko baci flash-bang u kanteru, i osećam kako mi već četvrta slina klizi niz grlo...EPIC FAIL...Probijam se kroz mećavu do najbliže autobuske stanice, stižem taman da utrčim u autobus pre nego što i on ode u pizdu materinu, suočavanje sa mirisom belog luka i rakije (ko se čuva i Bog ga čuva kaže naš narod) i ostalih miomirisa u GSP-u, klizanje, padanje, otresanje snega sa jaše, ulazak u radnju, ispijanje kafe, i nastavak još jednog dosadnog dana..
Tuesday, February 10, 2009
Zemlja naših snova
Rekoh sebi da nikada neću da se nerviram zbog gluposti oko sebe. Dovoljno je što se bakćem sa raznoraznim ljudima oko sebe u toku dana, samo mi još fali da počnem da čitam novine i da se nerviram zbog nestašice gasa\struje\'leba\vazduha....ali.... Uvek ima jedno 'Ali'. E, ali, ovo danas je baš bilo ono što me je podstaklo i dalo nadahnuće i nadu u ovu našu lepu zemlju. Pogledajte ovde više o tome: http://www.vecer.com.mk/?ItemID=775429569524C040B7665A4C9B4773AD
Dakle, firma je uspela da prebaci ogromnu kolicinu kompjutera kod našeg dobrog suseda, Albaniju, sa sve piratskim verzijama Window$a. Zgranuli su silne pare na tome (3,8 miliona USD), i naravno pali su u muriju. Da se odmah razumemo i da se ne pravimo nešto naivni: i ja i 99% ljudi u ovoj zemlji bi sigurno uradilo isto da smo mogli i imali sredstava. Pokušali su da se poigraju, al' je mama upala na žurku. Baš mi ih je žao, a vidim da i oni plaču, pa sve brišu suze novčanicama od po 100 jevreja. ALI, to nije poenta onoga što je pisac 'teo da kaže. Zašto, bre, (kad moram da upotrebim najučestaliju srpsku uzrečicu) nigde kod nas u novinama ili u vestima nije bilo ničega o ovome? A? A? Jel' smo mi toliko postali glupi? Jel' našim novinarima stvarno ima drugih stvari koje su preče od ovoga? 'Kako se Natasa Bekvalac očešljala, kako se onaj debil obukao, kako se onaj našminkao...' Dokle ćemo biti zemlja sitnih šićardzija kojima je bitna samo svoja guzica i koji će okretati glavu na drugu stranu čim nas neko mrko pogleda? Ako su uspeli da maznu skoro 4 miliona, koliko su dali našim novinarima da ne pišu o tome? Ili još bolje, kome su i koliko zapretili da će se probuditi sa betonskim cipelicama negde kod Đerdapa 1? Nećemo mi ni u Evropu, niti u bilo gde ako ovako nastavimo. Nismo, bre, ni za Azerbejdzanski savez, a kamoli za bilo šta drugo. Treba da nas bude sramota, kad ovako okrećemo glavu čim neko uperi prst. Sad mi je krivo što nisam vlasnik nekih novina, pa makar to bila i 'Blic-Žena'. Izbacivao bi na svaki sat novine sa ogromnim naslovom o tome, pa makar mi stavili i bombu pod auto. Do sad mi je bilo žao što živim u Srbiji, jer smo bili izolovani od ostatka sveta po svim pitanjima. A sad me je sramota jer ne smemo da objavimo jedan zaser od domaćih mangaša. Sami smo krivi za sve ovo što nam se dešava. Rizikujem da me mnogi omrznu zbog sledećeg što ću reći(ko me poznaje, znaće da ja stvarno tako mislim) al' trebali su amerikanci da nas ugaze '99. Treba nama jedno propisno čitanje lekcije( čitaj: jebanje keve) da bi se mi doveli u red. Pošto to mi očigledno nismo u stanju sami da uradimo (mislim na uključivanje onog sunđera što nam stoji u onoj stvari koja nam očigledno služi samo za nošenje frizure). ALO, SRBIJO PROBUDI SE BRE JEBOTE. Nismo mi glup narod, al' kad vam neko konstantno zatupljuje mozak 20 godina, pojave se efekti i posledice. Tako nam i treba, sami smo taj luksuz sebi dozvolili.
Dakle, firma je uspela da prebaci ogromnu kolicinu kompjutera kod našeg dobrog suseda, Albaniju, sa sve piratskim verzijama Window$a. Zgranuli su silne pare na tome (3,8 miliona USD), i naravno pali su u muriju. Da se odmah razumemo i da se ne pravimo nešto naivni: i ja i 99% ljudi u ovoj zemlji bi sigurno uradilo isto da smo mogli i imali sredstava. Pokušali su da se poigraju, al' je mama upala na žurku. Baš mi ih je žao, a vidim da i oni plaču, pa sve brišu suze novčanicama od po 100 jevreja. ALI, to nije poenta onoga što je pisac 'teo da kaže. Zašto, bre, (kad moram da upotrebim najučestaliju srpsku uzrečicu) nigde kod nas u novinama ili u vestima nije bilo ničega o ovome? A? A? Jel' smo mi toliko postali glupi? Jel' našim novinarima stvarno ima drugih stvari koje su preče od ovoga? 'Kako se Natasa Bekvalac očešljala, kako se onaj debil obukao, kako se onaj našminkao...' Dokle ćemo biti zemlja sitnih šićardzija kojima je bitna samo svoja guzica i koji će okretati glavu na drugu stranu čim nas neko mrko pogleda? Ako su uspeli da maznu skoro 4 miliona, koliko su dali našim novinarima da ne pišu o tome? Ili još bolje, kome su i koliko zapretili da će se probuditi sa betonskim cipelicama negde kod Đerdapa 1? Nećemo mi ni u Evropu, niti u bilo gde ako ovako nastavimo. Nismo, bre, ni za Azerbejdzanski savez, a kamoli za bilo šta drugo. Treba da nas bude sramota, kad ovako okrećemo glavu čim neko uperi prst. Sad mi je krivo što nisam vlasnik nekih novina, pa makar to bila i 'Blic-Žena'. Izbacivao bi na svaki sat novine sa ogromnim naslovom o tome, pa makar mi stavili i bombu pod auto. Do sad mi je bilo žao što živim u Srbiji, jer smo bili izolovani od ostatka sveta po svim pitanjima. A sad me je sramota jer ne smemo da objavimo jedan zaser od domaćih mangaša. Sami smo krivi za sve ovo što nam se dešava. Rizikujem da me mnogi omrznu zbog sledećeg što ću reći(ko me poznaje, znaće da ja stvarno tako mislim) al' trebali su amerikanci da nas ugaze '99. Treba nama jedno propisno čitanje lekcije( čitaj: jebanje keve) da bi se mi doveli u red. Pošto to mi očigledno nismo u stanju sami da uradimo (mislim na uključivanje onog sunđera što nam stoji u onoj stvari koja nam očigledno služi samo za nošenje frizure). ALO, SRBIJO PROBUDI SE BRE JEBOTE. Nismo mi glup narod, al' kad vam neko konstantno zatupljuje mozak 20 godina, pojave se efekti i posledice. Tako nam i treba, sami smo taj luksuz sebi dozvolili.
Sunday, January 18, 2009
Retrospektiva '08
Sedim na nekoj iskrivljenoj gumi od TAM-a i razmišljam: 'Još samo pola sata ostalo'. Taman da prošetam još jedan krug i popušim još jednu pljugu, poslednju koja mi je ostala u ovom paklu. Ustadoh, zategoh opasač , pritegoh čizme i polako kretoh. 'Samo da zamaknem za one parkirane bagere i na konju sam', pomislih, i kretoh polako. Nogu pred nogu, korak po korak, 729 koraka dok se obiđe ceo PTS. Pogledam na sat, tacno 01:30. 'Lepo, još po sata'. Idem polako, ne žuri mi se nigde, hladno je k'o da je oktobar mesec, a u stvari je april. Od strane Žiče počinje neka magla da nadire, još uvek polako, prvo par pramenova, a onda sve više i više, i u roku od nekih desetak minuta nađoh se u potpunoj belini. Čudan je osećaj kad vas obuzme belina u sred noći. Nekako se osećam neprijatno. Sve dobije nekakav čudan odsjaj. Igraju se senke. Ili se to igra moja podsvest. U sekundi mi prođe gomila nekakvih gluposti kroz glavu. I sjuriše mi se žmarci niz kičmu. Nisam ni sujeveran, niti nešto posebno plašljiv, ali mozak ima tu čudnu tendenciju da se igra sa vama kad mu se jedno čulo ukine. Počnu čoveku da se priviđaju razne čudne stvari( kao što bi rekao jedan moj drug: 'učinilo se tebi i onda u gradu da ti je ona rekla da možeš da je u'vatiš za sisu, pa si popio šamar' ). Krenem dalje polako, osluškujući okolo, i krenem da pripaljujem cigaretu. Osvrnem se da vidim koliko sam daleko od stražarske kućice i nastavim da koračam polako. Mrtva tišina okolo, kao za inat, ni cvrčak da se oglasi. U daljini mi se učini kao da nešto protrča kroz park. Prenuh se i počeše graške hladnog znoja da izbijaju na čelu. Mislim se u sebi, 'šta ako je neka budaletina pijana upala u park, pa oće da se zajebava okolo? Šta da radim ako je stvarno neko upao u PTS?' Polako skidam pušku sa ramena, doduše praznu i instiktivno stavljam na gotovs. Repertiram brzo, i otkočim, čisto da napravim neku buku, nek' ga uvati zort malo. Kao što je i mene. Još jedan korak napred. Zastanem i slušam. Tišina k'o u grobu. 'Šta se bre ovo dešava u pizdu materinu? Da nije došla smena, pa me sad loži okolo? Ako jeste, ima da mu presedne kasnije' mislim se u sebi. Tad se začu nešto iza mene. Pretrnuh u momentu. Strah me da se okrenem, strah me da pomislim da se okrenem, strah me od Boga, od side, od nemaštine, strah me od sebe samog. Okrenem se brzo. Ništa tj ničega nema. 'Mora da sam počeo da se tripujem od ove magle', pomislih. Okrenuh se i nastavih dalje sa sve puškom na gotovs. Opet neki tup zvuk negde u daljini ali mi se čini kao da mi je pored uveta. Srce udara, mislim da ga dežurni parka čuje. I onda opet tišina. Sad mi već nije svejedno. Do sad me je samo strah hvatao, al' sad počinje i panika. Stojim i osluškujem. Tajac. Jedno pet minuta se ništa ne dešava, ja napet kao pokeraš koji čeka poslednju kartu. Mislim da me nešto dotakne sad, skočio bi iz mesta više nego Dragutin Topić iz zaleta. Kretoh polako napred. Jedan korak, dva, tri...Pređoh nekih desetak metara. 'Mora da je neka dzukela, puna ih je kasarna, k'o Beograd narkomana'. Taman sam se malo opustio i krenuo napred, kad na nekih pola metra ispred mene ispod jednog dajca se začu neka buka, ja se sledih u momenu i tad izlete zec ispred mene, ja skočih uvis kao da sam pipnuo dupetom vrelu ringlu, ispade mi gas maska iz torbe, ja se savijam da uzmem masku kad za zecom izleće ker i tada radim 'atomski spreda'. 'Gotovo, izgibo' k'o Mančester Junajted', pomislih. Ležim na asfaltu i ražmišljam šta bih sad rekao dežurnom kad bi naišao slučajno odnekuda. Samo što sam to pomislio, začuh odnekud: 'Brate, dal si ti normalan? Što bre ne ode u spavaonu da legneš k'o čovek, dežurni kasarne hrče k'o da struže cerovinu motornom testerom'. Stigla mi je zamena konačno. 'Ništa me ne pitaj molim te, nego daj jednu pljugu, da se povratim u život'. Narednih pola sata smo se valjali od smeha kad mu ispričah sta se desilo. Dadoh mu pušku, masku i evidencioni dnevnik i rekoh mu da posebnu pažnju obrati na zeca, i brzim korakom se uputih ka spavaoni, da ugrabim bar po sata sna. Palim poslednju uštekanu cigaretu, i brzim korakom odlazim u maglu...
Tuesday, January 13, 2009
Duga je noć
Ponekad sedim i razmišljam o pojedinim stvarima koje sam učinio i za koje mislim da nisam trebao učiniti. Ponekad me do duboko u noć more pojedine stvari iz moje prošlosti. Grize me savest zbog pojedinih stvari rečenih i onih samo pomišljenih. Tužan sam zbog mnogih ljudi koji nisu više među nama a trebali bi da budu, a umesto njih su tu neki drugi koji možda ne zaslužuju tu privilegiju. Vrte se slike, reči, sećanja, kao karusel, brzo i neumorno, i stvaraju jak huk u mojoj svesti. Kad karusel krene jednom da se okreće, retko ga šta može zaustaviti. Zastane nekada samo na trenutak da mi prikaže jednu sliku i nastavi svoje okretanje. I ta slika mi dugo stoji pred očima. Obično je to neki upečatljivi momenat iz mog života. Grešio sam, znam. I sad je kasno da se te greške isprave. I onda mi bude žao sto sam neke stvari uradio. Još mi je više žao stvari koje nisam uradio, što zbog moje lenjosti, što zbog straha. I uhvati me nekakvo crnilo i nekakva tuga onda. Čudna je ta tuga.... Liči na cement. U početku je tečna, protiče lagano kroz vas, nikako se ne ustaljuje na jednom mestu... Ali, podmuklo vremenom, umesto da slabi, očvršćuje i uvećava se...
U sebi nosim taj nevidljivi zid i sa mukom se pokrećem...Nekad ne mogu da dišem...Neki put se u znoju budim....kad zaspim,naravno.... I kada se probudim u ustima je neki čudan i gorak ukus, kao pelin... Polako prolazi još jedna duga noć. Kažu ljudi da je noć najtamnija tik pred svitanje. Ima istine u tome.. Poslednji pokušaj tame da vas dograbi za sebe pre nego što vas obasja sunce i oslobodi svih muka.. A napolju je svuda tiho, izuzev stare i krive jabuke, na kojoj nekoliko osušenih listića još stoji. Čudan je huk vetra oko njih. Kao plač deteta, dubok i jeziv, kida dušu...Polako sviće...Obzorje se rumeni,sve jače i jače i napokon Sunce izlazi, svetlost se proliva svuda, i pobedonosno podižem svoj pogled prema nebu. Prošlo je, prošlo je, gotovo je....Bar za noćas....
Wednesday, January 7, 2009
Ringla
Jednog lepog septembarskog dana, dok setah po svome rodnom gradu, u izlogu jednog komp-shopa mi zapade za oko jedan oglas: "Potreban serviser".Zastah na trenutak da malo bolje osmotrim,jer mi se ucinilo da nisam video taj oglas.Razmislih nekoliko sekundi o tome da li imam dovoljno znanja za takav posao, prelomih u sebi i uhvatih se za kvaku.'Dobar dan' rekoh, videh oglas u izlogu da vam je potreban serviser, pa pomislih da proverim da li je radno mesto jos uvek upraznjeno'.'Jeste', odgovori mi covek, 'izvoli sedi da porazgovaramo o kvalifikacijama koje imas'.'Kvalifikacije', pomislih u sebi, 'koje crne kvalifikacije,zaludjujem se kompovima od '99 pa naovamo,cisto kao hobi,mada mi ni skola nije daleko od tog smera bila'.'Pa, imam relativno solidnog iskustva sa radom sa kompjuterima i mozda bih mogao da dodjem na neki probni rad cisto da vidite kako cu da se pokazem'.Razgovor poce da tece onda ubrzanim tokom i nakon nekih 20-ak minuta razmenjivanja osnovnih formalnosti covek mi rece da ce me mozda pozvati sutradan da dodjem na probni rad.'U redu, cujemo se sutra onda', izadjoh iz radnje, kretoh ka kevinoj radnji, i dok sam pripaljivao cigaretu pomislih u sebi sta mi bi da svratim i raspitujem se, jer kakve sam srece bio do sad, nista me ne bi cudilo da telefon ne zazvoni sutra ujutru...
*FAST FORWARD IN TIME ABOUT 61 DAYS FROM SEPTEMBER 2nd*
3. Novembar.Ponedeljak.Pre sam veoma mrzeo ponedeljak, jer je on oznacavao pocetak jos jedne smorne skolske nedelje.Isto tako je kasnije oznacavao i dan kad cu se probuditi u 6 ujutru uz dernjavu 'USTAJ VOJSKO' od strane dezurne paljevine u bataljonu 2 brigade KOV.Ali sada se sve promenilo.Pogledam na sat.Deset casova i neki sitnis minuta.Razmisljam brzinski:tusiranje,dorucak,kafa,provera mail-a, u bem ti zivot vec je 10:25, zaebi dorucak, daj cale tu kavu da srucim na brzaka, ulecem pod tus, uh zivote sto je ladna ova kada, u bre kevo, kad stize da potrosis svu toplu vodu iz bojlera, brijac tup, ja iskasapljen kao da me je klalo pola cete janjicara sa tupim i zardjalim jataganima..Izlecem iz kupatila sa relativno malim sansama da spazim Djoleta koji se izlezava ispred ulaza u doticnu prostoriju, gazim ga sasvim slucajno na rep, i on meni isto tako sasvim bez ikakve ljutnje zariva kandze u Ahilovu tetivu, u sekundi skacem u vis, plocice klizave a papuce polu-plasticne i ja sa svih svojih 179 cm visine se opruzam na ladan beton.Zamislih se u trenutku dal' da kukam il' da se smejem.Ma opusteno, rekoh sebi, ustadoh i krenuh ka vratima od sobe.Dograbih stvari na brzaka, cigare-tu,telefon-tu,kljucevi-tu,prenosni hdd-tu, proverim jos jedared dal' sam sve pokupio i pedala do kola.Spidiram ka gradu,vozeci slalom ulicom kao Ajriton Sena niz Nirnberg, i nakon 10 minuta turiranja,naglih kocenja i pokazivanja nekoliko nepristojnih gestikulacija rukom jednom tatinom sincicu u automobilu pored mene stizem na svoje finalno odrediste.'Dobro jutro sefe,sta se radi'.'Gledam sad ovu profakturu sto su nam poslali iz Bg-a, zaboravili CPU za onu masinu sto treba danas da sklapamo da stave'.Da, dobio sam posao.Plata nije losa, al sto mi je jos bitnije, ispostavilo se da je sef mnogo kul lik, i da ne pravi problem ako zakasnim na posao, ili zaboravim da update-ujem NOD32..'E zivote dal' onaj njihov komercijalista ponekad ukljuci onaj sundjer sto ima umesto mozga?', sef me pogleda upitno i dve-tri sekunde kasnije obojica pocesmo da se valjamo od smeha..'Nema veze pozajmicemo od kolega dva-tri lokala nize od nas,pa kad stigne, vraticemo'.Receno-ucinjeno.Kolege su ispale kul likovi i pozajmili CPU i zavrsismo posao.Kako je vreme polako odmicalo, ja sklapao masine i spremao se da dostavim komp na kucnu adresu, tako su sve vise i vise stvari pocinjale da bivaju ludje i smesnije.Prvo je negde oko podneva usla jedna sasvim simpaticna bakica,sa sve cegerom, sesircetom i miomirisima kragujevacke Zelene pijace( a i jos nekim produktima doticne institucije) i pogledom trazila nesto po rafovima.Posto je sef otisao do banke da uplati pazar, ja izadjoh iz servisa da usluzim gospoju.'Izvolite, kako vam mogu pomoci?',upitah, a bakica ni pet ni sest nego me upita 'Jelte, sine, jel' drzite vi ringle za sporete?'.'Ne gospodjo,drzimo samo kompjutersku tehniku'.'U redu,hvala', rece bakica i izadje iz radnje.Petnaestak sekundi kasnije, poceo da razmisljam da pozovem Hitnu Pomoc, posto sam poceo da se gusim, od silne navale smeha i suza koje su proizilazile iz prethodnog razgovora.... Nastavak sledi prvom prilikom....
*FAST FORWARD IN TIME ABOUT 61 DAYS FROM SEPTEMBER 2nd*
3. Novembar.Ponedeljak.Pre sam veoma mrzeo ponedeljak, jer je on oznacavao pocetak jos jedne smorne skolske nedelje.Isto tako je kasnije oznacavao i dan kad cu se probuditi u 6 ujutru uz dernjavu 'USTAJ VOJSKO' od strane dezurne paljevine u bataljonu 2 brigade KOV.Ali sada se sve promenilo.Pogledam na sat.Deset casova i neki sitnis minuta.Razmisljam brzinski:tusiranje,dorucak,kafa,provera mail-a, u bem ti zivot vec je 10:25, zaebi dorucak, daj cale tu kavu da srucim na brzaka, ulecem pod tus, uh zivote sto je ladna ova kada, u bre kevo, kad stize da potrosis svu toplu vodu iz bojlera, brijac tup, ja iskasapljen kao da me je klalo pola cete janjicara sa tupim i zardjalim jataganima..Izlecem iz kupatila sa relativno malim sansama da spazim Djoleta koji se izlezava ispred ulaza u doticnu prostoriju, gazim ga sasvim slucajno na rep, i on meni isto tako sasvim bez ikakve ljutnje zariva kandze u Ahilovu tetivu, u sekundi skacem u vis, plocice klizave a papuce polu-plasticne i ja sa svih svojih 179 cm visine se opruzam na ladan beton.Zamislih se u trenutku dal' da kukam il' da se smejem.Ma opusteno, rekoh sebi, ustadoh i krenuh ka vratima od sobe.Dograbih stvari na brzaka, cigare-tu,telefon-tu,kljucevi-tu,prenosni hdd-tu, proverim jos jedared dal' sam sve pokupio i pedala do kola.Spidiram ka gradu,vozeci slalom ulicom kao Ajriton Sena niz Nirnberg, i nakon 10 minuta turiranja,naglih kocenja i pokazivanja nekoliko nepristojnih gestikulacija rukom jednom tatinom sincicu u automobilu pored mene stizem na svoje finalno odrediste.'Dobro jutro sefe,sta se radi'.'Gledam sad ovu profakturu sto su nam poslali iz Bg-a, zaboravili CPU za onu masinu sto treba danas da sklapamo da stave'.Da, dobio sam posao.Plata nije losa, al sto mi je jos bitnije, ispostavilo se da je sef mnogo kul lik, i da ne pravi problem ako zakasnim na posao, ili zaboravim da update-ujem NOD32..'E zivote dal' onaj njihov komercijalista ponekad ukljuci onaj sundjer sto ima umesto mozga?', sef me pogleda upitno i dve-tri sekunde kasnije obojica pocesmo da se valjamo od smeha..'Nema veze pozajmicemo od kolega dva-tri lokala nize od nas,pa kad stigne, vraticemo'.Receno-ucinjeno.Kolege su ispale kul likovi i pozajmili CPU i zavrsismo posao.Kako je vreme polako odmicalo, ja sklapao masine i spremao se da dostavim komp na kucnu adresu, tako su sve vise i vise stvari pocinjale da bivaju ludje i smesnije.Prvo je negde oko podneva usla jedna sasvim simpaticna bakica,sa sve cegerom, sesircetom i miomirisima kragujevacke Zelene pijace( a i jos nekim produktima doticne institucije) i pogledom trazila nesto po rafovima.Posto je sef otisao do banke da uplati pazar, ja izadjoh iz servisa da usluzim gospoju.'Izvolite, kako vam mogu pomoci?',upitah, a bakica ni pet ni sest nego me upita 'Jelte, sine, jel' drzite vi ringle za sporete?'.'Ne gospodjo,drzimo samo kompjutersku tehniku'.'U redu,hvala', rece bakica i izadje iz radnje.Petnaestak sekundi kasnije, poceo da razmisljam da pozovem Hitnu Pomoc, posto sam poceo da se gusim, od silne navale smeha i suza koje su proizilazile iz prethodnog razgovora.... Nastavak sledi prvom prilikom....
Subscribe to:
Posts (Atom)