Memoriam Aeternam

 11. Јун 2016.

06:15

Свануло је.

Сунце већ увелико почело да пржи, али је ваздух још увек носи мирис ноћне свежине.

Чекирам се на изласку из фабрике, врата се још нису залупила, већ сам припалио цигарету.

'''Еј, 'оћемо на неко пиво, тамо око шест вечерас? '', приупита колега.

''Ајд, чућемо се поподне, кад се наспавам, да се договоримо где''', одговорих.

''Важи, ал' немој да испалиш као прошли пут'' додаје и смеје се.

''Нећу, нисам искрено ништа планирао поподне да радим, а и нисмо били одавно, таман да ти испричам нешто'', додајем.

''Договорено'', и нестаде иза teшких, сивих врата.

''Још једна недеља готова'', мислим се у себи, и полако излазим из круга фабрике.

На улици река људи, из 3 фабрике управо изашли људи из треће смене.

Неки се смеју, неки ћуте, неки корачају погнуте главе, душа им спава. 

Корачам улицом лагано, да ухватим још мало заостале свежине, док не крене да гори небо и земља.

Неко свирну иза мене, окренем се, други колега показује да упаднем у кола да ме повезе.

Махнем му руком да иде, мало да протегнем ноге, ионако ми је фабрика на мање од 10 минута од куће.

Само да стигнем, скинем ципеле и улетим под туш, после ће све лакше да иде.

Прелазим мост, испод њега Лепеница жубори, чује се још по нека жабица, али воде скоро да и нема, сунце пржи непрестано већ скоро три месеца.

Јак смрад пара кроз ваздух, баш онако оштар допире из реке, и мртвом би се смучило, али мени желудац више на такве појаве и не реагује.

Прелазим раскрсницу, и крећем истом линијом којом корачам већ преко пет година, правац од неких километар и кусур, палим другу цигарету, стављам бубице у уши, очепим Меgadeth до максимума, лупим на рандом и шетња. Ноге возе на ауто пилоту, и чини ми се нисам цигару завршио, а већ сам на почетку моје улице.

Последњи успон до капије, хладовине, туша и кревета.

Стижем до капије, откључавам, а Аска и Блонди провирише иза зидића у приземљу, видеше ме, и креће циркус, обе скачу, мазе се, превијају. Блонди увек прва прилази, али Аска је љубоморна, никако не даје да је помазим, стално је штрпа за реп.

Смејем се и силазим низ степенице, Аска скочи и гурну ме шапама, некако се задржах на вратима од котларнице, мал' врат не сломих.

''Иди бре куче у клинац, ти ниси нормално'', рекох, али она и даље маше репом и скаче.

''Ајд' силасте доле, саћу да вас нахраним, као да месец дана нисте јеле'', смејем се.

Дохватим кесу са гранулама, наспем у чиније и гледам како се џаркају док кркају.

Улазим у предсобље, а хладан ваздух из куће ме у моменту разбуди, иако су очи већ почеле да ми се склапају.

Чујем тв из дневне собе, а мирис кафе се лагано шири ходником.

Изувам се, скидам униформу и бацам на прање, ускачем под туш онако брзински, навлачим шорц и стару сиву мајицу без рукава за спавање.

Улазим у дневну собу, ћале седи у фотељи, замишљено гледа у судоку, а цигара му скоро изгорела до краја.

''Е, једно јутро има да стигнем кући и да затекнем ватрогасце како вас све у комплету са кучићима и мачком ваде напоље из куће у пламену'', зезам га.

Насмејасмо се обојица.

''Никад мени није цигара испала из руке'', каже, а притом помера ногу да не видим пепео по патосу.

''Џабе кријеш то, подсети ме после кад устанем да усисам пре него што кева стигне, да не завршимо и ти, и ја, и мачка, и кучићи напољу у комплету'' рекох.

''Јес, избацила би она нас двојицу само'' смеје се.

''Вала да знаш''.

''Ето ти кафа ту на сточићу, таман се про'ладила онако како ти волиш'', рече, гурајући ногом табуре ка мени. '' Дигни ноге мало, знам да си стајао целу ноћ, види какве су ти вене по листовима'', рече онако са благом забринутошћу у гласу.

''Ма нема везе, навик'о сам, знаш и сам да је то најмањи проблем'', рекох.

Ипак, не одустаје. Привлачим табуре, седам у другу фотељу, узимам кафу и палим цигару.

''Како је било ноћас?'', пита.

''Ма стандардно хаос, стално нека фрка, пар испорука, целу ноћ нисмо стали'', одговарам.

''Видим, паклица ти је једва начета, значи да ниси имао времена ни да пишаш''', каже са осмехом на лицу.

''Видиш и сам'', рекох, ''него, јел имаш цигаре? Нисам могао да свраћам до продавнице, једва сам се нешто довукао, ако ти буде фалило док спавам ти узми, па ћу да нам купим после''.

''Ма имам, свратио сам јутрос до продавнице кад сам испратио М. на посао па сам узео'', каже.

''А пиво ништа, а? Себе си намирио а за дете те брига?'' смејем се док га питам.

''Е мали, немо' да зајебаваш, јесам матор ал' сам ти још отац'' смеје се и он.

Срчемо кафу обојица, дим од цигара се полако диже кроз собу. Од његових оштар, продоран, баш онако сече синусе. 

Од мојих само лелуја, скоро да се и не осећа поред његових.

Моја уобичајена рутина после треће смене, та јутра су ми некако увек најдража, кад могу са њим да поседим.

Завршавам кафу, и палим још једну цигару.

''Нећеш да лежеш?'' пита.

''Хоћу'', рекох, '' да испушим још једну, баш ме стигао умор''.

''Опет бре много пушиш'', каже, намрштен.

''Знам, ћале. јеби га, кад си ти хтео да будеш поштен, а не да будеш лопов и преварант, па да ми оставиш паре да се дрогирам као човек'' смејем се.

''Е мали, саћу ја да те надрогирам са овим каишем, па ћеш да видиш'', смеје се и он.

''Могло то пре десет година ћале, отупео сам, пуца кичма сваки дан овамо, то са каишем би била као она руска масажа, таман да ме опусти мало'', смејем се опет.

''Знам сине'', каже са сетом у гласу, и очи му засветлеше, и док говори, примећујем боре око очију и на лицу, тек понеку седу влас у његовој бујној црној коврџавој коси.

Спушта поглед на новине, да случајно не видим ту тугу што се крије иза његових светло-браон очију.

Нешто ме стегну у грлу, али прогутам кнедлу, повучем дим и загасим цигару.

''Е, одох да легнем, већ почиње да ми се мрачи пред очима'', кажем.

''Ја сад хтедох да те питам кад ћеш, већ је скоро пола осам'', рече.

''Зови ме тамо око пола два, молим те'', рекох.

''Хоћу'', каже, ''ајд лаку ноћ''.

''Ајд лаку ноћ и хвала ти што си ми скувао кафу'', рекох са осмехом.

Погледа ме чудно, па се насмеја, и у моменту се појави онај мој млади ћале.

Лежем у кревет, јастук хладан, у соби полу-мрак. 

Мачак се шуња, чујем како му канџе цакћу по паркету, полако скочи на кревет, леже поред мојих колена и преде.

Полако почињем да тонем у сан.

А онда ми се учини да чујем нешто, прво тихо, па онда све јаче.

Неки недефинисан звук у даљини, нека тутњава као она која остаје после удара грома. 

А ја као паралисан, не могу очи да отворим.

Покушавам да дозовем ћалета, али ми глас нема тон.

Тргнем се коначно, отварам очи. Соба непозната, али позната. Полако препознајем облике.

 И мозак почиње полако да функционише.

Аларм на телефону тутњи, некако устанем и одбауљам до њега. Мачак ме погледа онако преко ока што сам га пробудио.

Погледам на сат, 08:15.

12. Август 2024 година.

Повратак у реалност, скоро 10 година касније.

Ћалета нема већ 7 година. 

Блонди је отишла заједно са њим. Аска пар година касније.

Стављам кафу, само једну.