Duga je noć

Ponekad sedim i razmišljam o pojedinim stvarima koje sam učinio i za koje mislim da nisam trebao učiniti. Ponekad me do duboko u noć more pojedine stvari iz moje prošlosti. Grize me savest zbog pojedinih stvari rečenih i onih samo pomišljenih. Tužan sam zbog mnogih ljudi koji nisu više među nama a trebali bi da budu, a umesto njih su tu neki drugi koji možda ne zaslužuju tu privilegiju. Vrte se slike, reči, sećanja, kao karusel, brzo i neumorno, i stvaraju jak huk u mojoj svesti. Kad karusel krene jednom da se okreće, retko ga šta može zaustaviti. Zastane nekada samo na trenutak da mi prikaže jednu sliku i nastavi svoje okretanje. I ta slika mi dugo stoji pred očima. Obično je to neki upečatljivi momenat iz mog života. Grešio sam, znam. I sad je kasno da se te greške isprave. I onda mi bude žao sto sam neke stvari uradio. Još mi je više žao stvari koje nisam uradio, što zbog moje lenjosti, što zbog straha. I uhvati me nekakvo crnilo i nekakva tuga onda. Čudna je ta tuga.... Liči na cement. U početku je tečna, protiče lagano kroz vas, nikako se ne ustaljuje na jednom mestu... Ali, podmuklo vremenom, umesto da slabi, očvršćuje i uvećava se...
U sebi nosim taj nevidljivi zid i sa mukom se pokrećem...Nekad ne mogu da dišem...Neki put se u znoju budim....kad zaspim,naravno.... I kada se probudim u ustima je neki čudan i gorak ukus, kao pelin... Polako prolazi još jedna duga noć. Kažu ljudi da je noć najtamnija tik pred svitanje. Ima istine u tome.. Poslednji pokušaj tame da vas dograbi za sebe pre nego što vas obasja sunce i oslobodi svih muka.. A napolju je svuda tiho, izuzev stare i krive jabuke, na kojoj nekoliko osušenih listića još stoji. Čudan je huk vetra oko njih. Kao plač deteta, dubok i jeziv, kida dušu...Polako sviće...Obzorje se rumeni,sve jače i jače i napokon Sunce izlazi, svetlost se proliva svuda, i pobedonosno podižem svoj pogled prema nebu. Prošlo je, prošlo je, gotovo je....Bar za noćas....