Insomnia

Od kako sam počeo da blogujem, ni jedan post nisam napisao u neko normalno vreme, sve nešto u sitne sate, k'o vampir. Će da pomisle ljudi da sam neki čudak ( k'o da se ja brinem mnogo za tudje mišljenje) ili ne daj Bože sektaš, pa žvrljam samo noću. Već vidim sutradan kad krenem na posao, sa podočnjacima do kolena i majicom starom tri dana, kako klinac iz komšiluka ostavlja loptu i beži kod keve u skute, dok ona sa komšinicom šapće: 'Eno ga onaj, po celu noć samo kljuca u ono čudo, izgleda da se drogira, viš' kaki je bled ki smrt'...

Nekako mi je najlakše da piskaram noću, dolaze mi ideje tad vrlo lagano, dok sam preko dana non-stop u blokadi. Jes' da imam ovih dana slobodnog vremena na pretek dok sam na poslu, ali tad ne mogu da se koncetrišem. Kad mi neko uđe u servis i pita me nešto nevezano za posao koji trenutno radim, ja ga gledam k'o tele u šarena vrata..Još sad trenutno ovako začupaveo zbog situacije iz dva-tri bloga ranije, stvarno izgledam kao stvoren za izbegavanje.

Noćas je jedna od onih noći, kad nemaš mira nikako. Napolju mrtva tišina, ni cvrčaka, ni noćnih ptica, jednom rečju, totalni ekvilibrijum. Tada najviše volim da ugasim komp, svetlo, telefon, i sve ostalo što može da proizvede neki zvuk, otvorim prozor širom, pogledam u tamu i udahnem duboko ( sad bi moj ludi 'ja' rekao: 'otvorim prozor širom, pogledam u tamu, i prdnem kao zmaj, da se zatrese ceo komšiluk i zazveči staklarija kod babe na spratu' ). Volim da stojim tako, podseća me na neka ranija vremena, kada su neke stvari bile mnogo prostije za razumeti. Sad je sve iskomplikovano i zamršeno do te mere da bi i Sheogorath poludeo.

A i ova vrućinčina me ubija u pojam. Da imam sredstava i veza, odavno bi batalio sve ovo, i otišao u Laponiju, da radim kao serviser kod Deda Mraza u proizvodnoj hali. Ništa posebno ne bih tražio, sem eventualno srednje jake mašine, sa gomilom hdd-ova od terabajta radi arhiviranja kompletnog interneta. Net jačeg protoka mi ne bi trebao, jer se 'gore' za kesicu negro bombona dobija 16 mbit adsl. Al' ne radi mi keva niti ćale u opštini, tako da mi ostaje samo da za 'iljadu dinara kupim onaj cinculator na buvljaku i molim Boga da mi ne napravi kratak spoj u kućevnoj instalaciji i spali komp i jedinu kariku koja me drži da ne flipnem totalno...

Sve ovo ne bi bio problem, da se u naredna tri dana ne moram provlačiti kroz familijarno-sociološki flak. Sutra najaviše trideset i kusur stepeni Celzijusovih, a ja idem na slavu. U Beograd. Direktno posle posla. U tri sata. Dva sata vožnje sa kevom, ćaletom, sestrom i babom u kolima bez klime i na plin, radi sastajanja sa familijom. Već zamišljam scenu: 'Uspori bre kad ti kažem, ima milicije ovde, 'oćeš da ti uzmu dozvolu? Daj, bre kevo, rek'o sam ti sto puta, kad ja vozim nemoj da mi držiš predavanja, imaš tu Ženu blic u polici, što mi stoji kad nestane guz-papira, pa čitaj i smiruj živce'..Mogu samo da zamislim kad budem stigao na slavu, tek će to biti fešta. Trudim se da ne razmišljam o tome. Sutra, tj danas, za nekih 5 sati kada budem ustajao, najbolji početak dana će biti kao iskrcavanje u Normandiji: '30 seconds. Clear the ramp. God be with you'.

Vreme mi je da probam da uhvatim koji sat sna, i hrabrost za sutra. God help me.