Pogled unazad

Prođe ceo mesec od kada nisam nešto napisao. Iskreno, nisam imao ideja (lažem), a i nisam imao net. Tj, nisam imao pare da uplatim net. Budućnosti u Srbiji eve nas, kad nemam ni pišljivih 'iljaduipo dinara da uplatim net. Imao sam net na poslu, al' ne mogu da pišem tekst i da svaka dva minuta ustajem kad me neko cima. Ja i onako nisam baš najčistiji u glavi, samo bi mi još i to trebalo, izgledao bi kao da sam pao sa Marsa (doduše ovako izgledam kao da sam pao sa planete De(m)belije, al' šta da se radi.).

S' obzirom kako sam mislio da ću skrenuti posle nedelju dana (lud nemoš' da poludi) zbog akutnog nedostatka neta, dobro sam podneo to uskraćivanje. Sad bi neki amer sa reklame za neki proizvod za mršavljenje rekao da se sve može uz pomoć jake volje. Jaka volja, moj kurac, kad nemam pare da uplatim net. Moš' da voljaš do ujutru ako nemaš 1390+750 kombo u dzepu, novčaniku, slamarici...Nego sva je sreća pa sam na vreme bekapovao dobrani deo interneta oličen u igrama, filmovima i ostalim legalnim sadržajima. Da se razumemo odmah, nisam ja ništa ukrao, samo nisam ništa platio, a ionako su to sve samo demo verzije, čisto da se proba :D

Čini mi se da od kako sam došao iz armije pre skoro godinu dana, da više ne mogu da kontrolišem brzinu oticanja mog vremena u nepovrat. Nekako mi se činilo da sam tamo imao potpunu kontrolu nad time, i da mi je vreme prolazilo onako kako sam bio raspoložen. Ako sam bio raspoložen, proticalo je brzo, ako sam neraspoložen sporije, ako sam na požarstvu na -11' sa snegom, činilo mi se da je nekako vreme stajalo, kao i protok moje krvi u donjem delu tela i 'južnijim' ekstremitetima...Iskreno počeo sam bio polako da se gubim, i da gubim granicu između realnog i virtuelnog sveta. Dani igranja Fallouta 3 su uzeli svoj danak. A bogme i dobar deo mog vremena. Počeo sam da razmišljam kolki bi demidz pravio onaj malj što mi stoji u garaži, ako dođe do kojekavih sukoba sa komšilukom oko poslednjeg neozračenog kila 'leba u lokalnom 'Super Duper Martu'...

A onda me je u stvarnost ubrzanim tokom vratio jedan nemili događaj u užoj familiji. U Nedelju 12. Aprila sam se sa dedom dogovarao kako ću da ga odvezem u selo za dve nedelje i da mu pomognem da završimo postolje za viseći rezervoar za vodu, pošto je bunar kod kuće presušio. U Ponedeljak 13. Aprila sam ga odvezao u KBC kod očnog da mu urade operaciju laserom, jer počele godine da utiču na oči. U Utorak 22. Aprila kad sam došao kući sa posla, keva mi je rekla da je deda umro. Umro je mirno i dostojanstveno, kako je i živeo. Nije mnogo stvari iza sebe ostavio materijalnih, ali je ostavio ćerku i dvoje unučadi, večno zahvalnih. Nikada od njega nisam tražio ništa, a zauzvrat sam dobio dosta ljubavi i pažnje. Bolji poklon od nikoga nisam mogao dobiti.

Mislim da mi još uvek nije doprlo do kraja svesti sve to. Sve se odigralo previše jebeno brzo, a glupi propisi u urgentnom centru mi nisu dozvolili da mu poslednji put stegnem ruku. Glupo, zar ne? Mislio sam uvek da ću imati tu šansu da se oprostim od njega ljudski, al' je Usud hteo drugačije. Toliko stvari ostade nedorečeno i nezavršeno...Jbg, to će mi uvek ostati u glavi. A i u grudima. Mali kamičak, al' je uvek tu, sa još gomilom drugih.

Ne znam, ali sam se sa takvim stvarima uvek nekako najbolje snalazio kad sam sam. Dal' sam navikao, ili previše otupeo, ne znam ni sam. Stisnem se, progutam, i nestane teskoba. Treba to iz sebe izbaciti, ali sad nije vreme. Niti imam snage da sad tako nešto uradim. Kad je čovek dovoljno dugo sam, na sve navikne. Ko zna, možda je i tako bolje. Nekome je suđeno da celog veka bude sam, da ostale razonodi i uveseljava. A treba se stisnuti i prebroditi noć kad se spusti zavesa i raziđe publika.