Još uvek napolju je tama,
i u tami neka duša je sama,
čujem joj jecaj, prvo blizu,
a onda daleko,
kao da plače neko.
Da li plače zato što je sama,
ne bih znao reći.
Da li to plače ona, ili ja,
ili možda neko treći.
Uvek se u najtamnije doba noći javi,
i uvek rez na duši ostavi,
svaki put sve dublji i veći,
i to vreme ne ume da zaleči.
Najače se čuje pred kraj noći,
kad tama počinje da gubi svoje moći,
i onda polako nestane,
kad sunce iza brega grane.
Uvek se pitam ko bi to mogao biti,
ali najlakše je od drugih skriti,
najviše hrabrosti prema sebi treba imati,
i naći trenutak prigodan kada treba priznati.
I kad se probudim, nisam siguran dal' je to bilo san il' java,
ali se tada jecaja nema,
ostao je samo na jastuku trag,
gde usahla suza drema.
Da li plače zato što je sama,
ReplyDeleteili je mozda i njoj sada tama
ne bih znao reći. - ovo me je inspirisalo na tvoju pesmu :)
Au.. ne diraj suzu neka mirno sniva..
Bolan je ona presla put...
Suze nikada ne teku bez razloga,
ReplyDeleteda li zbog tuge ili zbog bola,
kad iz oka kane suza jedna,
kao da je otislo duse pola...
To je i te kako tacno.. Kad krene jedna napolje unutra se desavaju zemljotresi i odroni, klizista i vulkani.. i postaje prah i pepeo.. Dok se spolja vidi ili ne vidi ta jedna...
ReplyDeleteVecina njih se trudi da ne ugleda ni tu jednu, jer skoro svi znaju sta to znaci, i odmah proradi ono nesto, sto te tera da ti poraste pritisak u grudima
ReplyDelete