Време лети...илити дан кад сам био превише тврдоглав, па остадох жив

 Дође одређени период у животу људи када се свега заситимо. Све дође и прође, а и људи дођу и оду. Некада популарни трендови нестану, и појави се нешто ново, и занимљивије. А ми сами онда некако останемо заглављени понекад у неком периоду. Иако мислимо да је некад било лоше, ни сада није сјајно, али нећемо сада о томе.

 Како је почело, тако се моје путешествије као сервисер компјутера и завршило. Дошла је и прошла и та светска криза, газди досадило да се цима за ситниш, и тако, напрасно, од Јануара 2012. престадох да се званично бавим радом у сервису. Наравно, незванично, ради се од куће, понекад, за ортаке и познанике.

 Онда у Јулу 2012. запослих се у једној компанији, '''светској'', и могу рећи да је сасвим ок. Не сјајно, али задовољавајуће. Радило се, ради се, рмбачило се, рмбачи се и даље. Све је ишло по неком плану и програму, без већих трзавица (колико је то могуће у овој земљи).

 А онда дође и она 2013. година. Преживесмо и тај смак света у Децембру 2012.-е, и све је и даље било као и пре. Међутим, не лези враже...

Март-Април-Мај: нешто сам се осећао лоше али ништа страшно, рачунао сам, стигао ме умор, од Јула 2012. нисам имао дужу паузу на послу од 5 дана, а тад смо радили као под бичем.

19. Јун 2013. -  први дан боловања. Отприлике сам знао са чим имам посла, али сам чекао званичне резултате.

21.Јун 2013. Ординација Урологије КЦ Крагујевац, ординирајући лекар мало млађи од мог ћалета ми каже :''Semioma testis, са метастазама у лимфним чворовима у стомаку, није страшно, проценат излечења у твом случају (пацијент млађи од тридесет година) је поприлично висок''. ''Поприлично?'', упитах. ''Да, отприлике 90%''.

04. Јул 2013. предоперациона сала хирургије у КЦ КГ. Лежим на покретном столу са танким чаршавом преко мене, напољу 30+ степени, а ја се смрзавам. Анестезијски техничар прилази, пита ме јел' сам нервозан. ''Јел' би требало да будем?'
''Ма не, опусти се, биће све ок''.
''Јој, само немој то да ми кажеш, сви ми то јебено говоре последњих две недеље''.
Лик се само осмехну, и показа ми да испружим руку за постављање брауниле.
''Јел да бројим до десет или..''.
''Ништа неће да те боли, само ћеш да заспиииш''.
''Тај цитат из''Лепа Села, Лепо Горе' баш пре него што они изгибоше у оном тунелу ми није требао''. рекох.
''Јбг, омакло ми се'', рече техничар.
''Опуштено, и мени би'', и почесмо да се смејемо обојица.
И стварно, ништа ме није болело, само сам заспао.

 30. Јул - 13. Август 2013. први циклус хемиотерапије. Мало мучнине, повремено пеглирање, али ништа опасно. ''Ово није тако страшно'', помислих. Јебо ме ђаво кад сам то и рекао себи..

20. Август - 09. Септембар 2013. други циклус ХТ. Много мучнине, много повраћања. Свест, скоро па не постојећа. Само неко сивило, и повремено јутарње сунце, пре него што нове боце са хемикалијама крену да капљу тог дана. Почео сам увелико да мршавим, главу сам обријао још на почетку првог циклуса, пре него што је и почела да опада ( у инат, боље ја да то урадим, пре него што оде сама). Нисам паничар, али нешто је кренуло да ме стеже преко груди. Сваки дан ми се чинио краћим, ноћи све дужим, а тај обруч око груди све тешњи. Рачунам, попустиће кад завршим други циклус.

23.Септембар 2013.
Први дан трећег циклуса ХТ, и надајући се најбољем, последњи.
Надао сам се да ће бити као пре, првих дан два ништа, а онда крене мучнина. Међутим, да ли је био кумулативни ефекат или шта, већ првог дана сам се откинуо од повраћања...мучнину више нисам ни осећао, то ми је постала свакодневица. Тако сам се извежбао, да сам могао да бацам пеглу да неко пуцне прстима.

Сво време себи константо говорим ''Диши, не престај, диши''..мозак не функционише, више сам зомби него човек.

24. Септембар 2013.
Мало лакше. ''Можда данас неће бити пов---БЛААРХГ''. Пих у пичку материну. ''Ћале, донеси други лавор, не могу више да устајем свака два минута''.

25. Септембар 2013.
Обруч се преко ноћи јавио, тихо, ненадано, и стегао. Као да имам тону на грудима. Немам снаге да дишем, а камоли да стојим. ''Удахни, издахни, удахни, издахни''. ''Још три дана, и завршили смо, само удахни, па издахни'',

26. Септембар 2013.
Богу се нисам молио, јер сам разочаран у Њега. '

''Како се осећаш?'' пита ме докторка. Немам снаге да одговорим. То јест, причам, али ме она не чује. По њеном изразу лица видим колико је сати.
''Слушај, морам ово да ти кажем. Ако сад циклус прекинеш, мораш опет да примаш сва три из почетка. Издржи. Иначе, сигурно нећеш истрајати још три циклуса, са обзиром у каквом си стању сада''. Окрете се према медицинској сестри ( за које иначе имам само речи хвале, нема бољих и пожртвованијих створења у целом КЦ Крагујевац од сестара које раде у Дневној Болници Центра за Радиологију и Онкологију КЦ-а), и рече тихо ''узми му крв за анализу, стави на хитно и одмах ме зови чим стигне резултат, и кажи ***** нека буде у близини, јер је у веома лошем стању''.

Мислио сам да ће ме бити страх. Или да ћу бити бесан. Заправо, од кад сам сазнао шта је проблем био, нисам се ни једном запитао ''Зашто ја?''. Једноставно, нисам један од тих. Ја примим ударац, и настављам да гурам тврдоглаво даље, увек напред.

И онда поче да пада мрак. У ствари, више је било као нека магла, као рано јутро средином Децембра, кад се спусти прљав ваздух преко Крагујевца од многих димњака из околине.

Нешто ме је притисло преко груди, као наковањ да имам. Хтео бих да га померим, али немам снаге руке да подигнем. У свој тој магли, чујем два гласа.

Један,мој, који непрестано понавља, ''Удахни, издахни, пауза, удахни, издахни, пауза, удахни, издахни''.

И неки други. Непознат. Али у исто време звучи као неко веома близак. Не говори ништа, али разумем шта ми покушава рећи. И тај глас ме страховито притиска преко груди. Константно, без милости, скоро па као са смешком. Покушавам да му се одупрем, али тишина која стиже од њега је све више заглушујућа, и у једном моменту не чујем више свој ритам.

Отварам очи, и видим да сам кући у свом кревету. Ћале седи поред мене у фотељи и слаже пасијанс на компу. 'Како ти је?'', пита. ''Исто...него, кад смо дошли кући?''.
''Има сат времена скоро...једва си стајао на ногама. Не сећаш се?''
''Не...задње што се сећам да ми је сестра узела крв за тест, и то је то''.
''Нису ми ништа рекли, само да ти је терапија за данас готова, и да полако идеш кући да легнеш''.
''Ок...одремаћу мало''.
''Хоћеш да једеш нешто?''
''Не, дај ми само мало воде, нешто сам жедан.''

27. Септембар 2013.
Целу ноћ нисам ока склопио. Нешто од мучнине, а понајвише од тога што како затворим очи, ја потонем у ону маглуштину, и глас почиње да ме издаје. Изгубим ритам, тргнем се, и погледам кроз прозор. Напољу тишина. Смогнем снаге и устанем, одшкринем прозор мало, и у моменту ме удари свежина. Олакшање. Мозак ми се мало избистри.

Сати полако пролазе, ја чекам девет ујутру да одем да примим последњу туру.

Болница. Исти људи. Сестре насмејане, доктори озбиљни, неки пацијенти трурни, неки радосни.

Пролазим између њих као авет, нисам више сигуран шта је јава, а шта не. Довучем се некако до дневне болнице, отварам врата, и чекам сестру да ме смести.

''Како си данас?'' пита.
Немам снаге да одговорим, само трепћем.

Биди и она да једва стојим, и показује ми кревет до прозора.

''Може овде?''упита.

''Може''.

Изненадих себе. И уплаших се, по први пут од када сам се разболео. Исти онај глас, непознати, а познат.Ја, а нисам ја.
Прва боца, раствор глукозе.
Друга боца, још увек све ок.
Трећа боца...и обруч око груди поче да стеже. Тек на моменте чујем себе ''Удахни, издахни, удахни, издахни''. На махове само.
Одједном, осетих нешто топло на образу. И још једном. Отворим очи полако, и видим медицинску сестру како стоји поред мене.
''Ту си?''пита.
Климнем главом.
''Одговори''.
''Ту сам још увек''.
''Добро, само проверавам.'' насмеја се, и намигну ми.

Сат времена касније, устадох, и изађох из собе.

'''Видимо се у Понедељак, не заборави, долазиш да примиш Блео, и после тога си слободан до наредног Понедељка''. рече.
''Кад да дођем?'' питах.
''Око 10, може?'' упита ме.
''Наравно''. рекох.
''Видимо се'' рече она.

Видимо се.

Power ON, Lights ON, Stage - Ready

Ух, што се нахватало паучине овде. Скоро година цела прође, и коначно сам успео да смогнем новаца да уплатим нет. Јбт, годину дана  апсистенције није добро ни мало. Мислим, имам нет на послу, али ми је тај нет користити за приватне сврхе јако мрско, поготово кад ти неко гледа преко рамена нон-стоп и проверава логове.

А са друге стране, сваки месец је било, ''е, овај месец уплаћујем нет, па нек' иде живот''. И онда се испрече неке ствари, као плаћање хране, воде, струје (јбт, уплатиш нет, и таман се окачиш, а онда дође баја из ЕПС-а и отфикари кабал са бандере), ђубре...Да јебено ђубре и одношење истог, и шуњава накнада за грађевинско земљиште ( који глуп појам, јебо ја оног паметног који га је и дефинисао законом, које курац грађевинско земљиште, кућа направљена пре 20 и кусур година, отад ништа није грађено, и тад су папрене таксе плаћене), ми је претходног месеца избило из џепа 11000 динара, које сам планирао за неке друге ствари да дам. Него, јбг, сила Бога не моли, и ако ништа друго, бар сам то срање скинуо са бриге.

Но, шта је ту је, идемо даље, некако смо се снашли за нет.

Да је година претходна била сјебана, знате то и сами, нећу вас подсећати доданто на то.

Некако сам сав постао апатичан према свему. До скоро ме је погађало све што се дешавало око мене, али једноставно више немам снаге да се нервирам, борим и цимам. Како вода носи, тако ја пливам, што мање отпора то боље. Искључиш мозак, не мислиш и ау пизду материну све.

А време јебено лети ли лети. Већ скоро Мај стигао, никако да се опасуљим. А и како, кад сам јебени леминг постао. Устај, кафа, пљуга, прање косе, аутобус, посао, пљуга, посао, пљуга, посао, аутобус, драгстор, пљуга, доручак/вечера, комп, кревет. Сваки јебени дан последњих пола године тако. Више ми се смучило. Ортаци нестали трагом, а и ја се нешто нисам трудио да одржим неку везу претерано, сви нешто надркани, у некој фрци, журба, хаос, 2012, ванземунци, Билденберг....

Ако ништа друго, бар се нисам угојио ништа претерано. Мала рекапитулација те теме:
2009. година - 140 кг
2010. година, Мај месец - 86кг
2011. година Април месец - 90кг.

Само четири за годину дана, а провукао сам се кроз две свадбе (на првој се олешио као звер и као што каже Робин Хик Кук, ''пао испод стола, отрован од алкохола'', на другу нисам ни отишао, поучен искуством са прве), пешес слава и тушта и тма рођендана и осталих битних и не толико битних  разлога за дефрагментацију прасића са ротирајућег ваљкастог тела.
Што би рекао Борат , грејт суксес, ЈЕС.

А било је и ружних догађаја.
Први, угинуо ми мачак Ђоле. Јес' је био мало блентав, али је био краљ. Покачио се са неким другим мачком у насељу и попио канџу у плућно крило. Водио га код ветеринара и шта све не, али му није било спаса.

Потом, морао сам да се растанем од лајке. Јбг, истекла регистрација, почео мотор да се квари, ухватила је рђа са свих страна...Све нешто уз клинац. 

Потом поче и она криза да удара, а ја шта ћу, распродај делове од компа. Скоро два месеца сам био без кутије са трубадурима, и могу рећи да ништа нормално на телевизији за то време нисам видео, не рачунајући Discovery и National Geographic. Мада и тога ми пун курац, само емисије о Другом Светском рату, напамет сам све више научио, а нови програми су...благ израз, затупљујући, почев од тога како нека тамо Американка пизди што јој мајстори нису погодили лепу боју храстовине на дршкама поред сераоне. Гледам и неверујем.

Једина добра ствар која се десила је то што сам некако набавио новог љубимца, тачније мачка, овог пута чистокрвног сијамца. Назвасмо га Гери, по Сунђер Бобовом пуж-кучету. Мада и нисмо далеко, пошто је научио да доноси ствари које му се баце, као да је кер, а не мачка.

И он није баш у винкли, али ме то ништа не чуди, јер све животиње су на неки начин биле чудне које су дошле у ову кућу. Дал' им је Меркур у Венери или неки други курац, али углавном, мачак је у трипу да је куче, куче је у неком трипу да је човек, мачак режи кад долазе гости, а куче седи на столици док ја пијем кафу седећи на земљи у дворишту. Све у свему, нормалан дан код мене.

Углавном весело.

А сад нешто мало другачије теме.

Пошто сам протеклих пола године провео као пасивни посматрач, дошао сам до неких веома чудних и надасве забрињавајућих закључака, барем по некој мојој логици.

Стварно је са омасовљавањем доступности интернета ова планета постала не глобално село, него распала вукојебина. Неким тотално безвезним стварима се придаје толико значаја да је то нездраво. Ко је шта обукао, шта је ко рекао на фејсу, да ли је овај или онај испао будала у некој тамо Фарми...Мислим јеботе, не мош' се дише од количине отпада којима смо запљуснути. Превише података, премало информација. 

Друго шта сам приметио, да је комуникација међу људима тотално отишла у курац. Прост пример, приликом једног изласка у град ( скоро једини током ових по године), гледам лика како прилази риби у кафићу, почиње разговор и риба успаничено зове обезбеђење. Игром случаја знао сам лика који је радио као избацивач и питао га после шта је то толико уфркисало ту рибу да је натерало да позове обезбеђење. Каже ми човек да је лик питао девојку да јој плати пиће, пошто му се свидела...Јеботе.

Шта треба, месец дана унапред телепатски да јој најавиш, попуниш обрасце и формуларе, па ако прођеш комисију, онда може пиће. Ако погледаш рибу испод ока, одмах си чудак и крипер.

Или можда човек није имао фејс, а она јадна не разуме говор више него само зна за чет....Стварно ми више није јасно ништа.

Политику сам престао да пратим, јер видим да су се ови буљаши тако уцементирали на прамцу овог нашег Титаника ни да их јебена Халејева комета не би избацила из лежишта ако нас погоди. Само се питам како ће се спасти, јер је све покрадено што се покрасти могло, а чамци су бушни и однети одавно. Једноставно, боли ме паја да се цимам, кад ионако ништа што урадим нема ефекта, правим се луд и гледам само својима да створим нешто (хаха, добар фазон).

Никако да се одлепим од ове теме, сваки пут кренем са неком причом тотално левом, а онда завршим са рантом по дешавањима у овој нашој Недођији. Као да ме неко наговара са стране да пишем о томе, а сваки пут кажем себи да нема шансе опет. Но јебига, изгледа да ово све претерано утиче на мене, или ја допуштам да утиче на мене, како год окренем, увек завршим на истом.

И тако, док покушавам да мало мозак натерам да ради на вишим фреквенцијама него уобичајено, не бих ли написао нешто иоле паметно, дошао сам до зида, барем за данас. Лепо је отворити мало вентил, макар и на сат времена, чисто да испустим мало притиска који се нагомилао испод скалпа. 

Даље опуштање следи наредних дана, уз неке ведрије теме. Stay tuned....

What the FUCK is this SHIT?

Huh, opet mesec dana od zadnjeg posta. Ova prokrastinacija me ubi. Nikako da nađem volje da napišem nešto. Mislim, pisao bih, ali jednostavno, nemam volje. Ili možda želje? Jebem li ga.

Sad će svi da se zapitaju, odakle ovakva slika i naziv teksta. Prosto. Pogledajte oko sebe, pa mi se javite. Doduše, ovo je dosta subjektivna stvar. Ko je pun mržnje, videće samo sranje oko sebe (myself included). Ko je happygolucky, biće oduševljen svim i svačim.

E sad, /rant ON

Ja se konstatno poslednjih nedelja osećam nekako čudno. Neka mešavina mržnje, besa i nemoći da bilo šta promenim. Jebote, kako se jadno i glupo osećam. Kako mi samo vreme jebeno prolazi, a ja ne mogu da ga iskoristim na iole pametan način. Gledam kako se razna govna oko nas dešavaju, a ja nemam načina da ih ikako sprečim. Besan sam i ljut, ali kao da su mi ruke zavezane, oči zatvorene, uši zapušene i duša zapečaćena. Jebote, neću više ovo sranje da gledam.

Ljudi više nemaju perspektive nimalo. Gledam sebe svaki dan kako odlazim na posao sve mrzovoljnije ( a ja volim svoj posao, volim kompjutere i sve vezano za njih), i sve više otaljavam svoj deo sa sve manje od pola guzice. A to mi se ne sviđa baš ni lečka. Gledam ostale oko sebe kako non-stop presipaju iz šupljeg u prazno, i svaki put gube i ono malo muke što imaju, dok neki govnar trpa to sebi u džep sa radošću i veseljem.

Gledam ovaj moj nekada lepi i normalan grad, kako biva razjeban od strane polu pismenih polu-mozgaša, koji su došli sa okolnih brda i livada, ili iz mile nam južne pokrajine, i raznose ono što su naši matori gradili decenijama.

Jebote, kakvo je ovo sranje oko nas?

Šta se više, bre, sa ovom zemljom dešava?

Da se razumemo, ne radi se ovde o parama. Hvala Bogu, imam dovoljno da preteknem, bez nekog luksuziranja, ali mi je to sasvim normalno, navikao sam tako.

Radi se o svemu ostalom. Svi nešto postali fini, kulturni, civilizovani evropljani preko noći. Niko više ne kolje prasiće i ne peče rakije, jer, jebiga to je u Evropi no-no. WTF? Eej, narode, probudi se, hellou, ovo je zemlja paora, nije Minhen. Mi smo poznati po tome da se nešto stalno busamo u grudi i inatimo. Pa i treba, jer niko nikada za nas nije navijao, svi su nas pljuvali i mrzeli.

Jebi ga, sad rizikujem da će me nazvati seljačinom i neandertalcem, al' iskreno, zabole me paja. Ova seljačina će da ima više kulture uvek, nego bilo ko od vas novokomponovanih intelektualaca (mada takvi i ne čitaju ove stvari, imaju oni pametnija posla, tipa, gledanje novog sranja sa tetka Sekom Prasić Aleksić).

Definitivno smo negde nešto žestoko zajebali. Mada, kao što mi je neko rekao jednom, kako se bliži kraj civilizaciji, tako se brišu sve granice morala i normalnosti.

Ionako smo overdue za jednu planet-wide katastrofu, da nas drmne iz ove smrdljive učmalosti, i pokrene guzicu. Koga, bre, boli kurac što Japanci imaju suši gen (izvinjenje Japancima, nemam ništa protiv njih)? Daj, bre, otkrivajte izvore energije, nove načine pogona i uzgona, da odjebemo iz ove govnjive rupčage kojom smo je napravili. Dosta mi je više čitanja gluposti po novinama, mislim da je vreme došlo da nađemo neki nov način transporta u visinu/kosmos/prostor. Verujem da nije to ni malo lak zadatak, ali imamo sasvim dovoljno kapaciteta i inteligencije za tako nešto.

Ali naravno, bitnije je da znamo da Meksikanci imaju gen koji čili u njihovom digestivnom traktu pretvara u ekstremno otrovne prdeže koji odlično deluju na nervni sistem Čupakabri...

/rant OFF - but to be concluded

Bilo je i pozitivnih stvari ovih prethodnih nedelja. Npr, isterao sam ceo post na vodi i hlebu. Beše teško, ali izdržalo se nekako. Da je barem nešto više njih postilo, možda bi se malo i unormalili. Mislim, nisam ja nešto ekstremno religiozan ili nedajbože neki religiozni fanatik, nego sam jednostavno osetio potrebu da se malo od svega pročistim.

A pomoglo mi je i na drugom planu. Gubitak kilograma je takođe dobio dobar podstrek. U jednom postu prošle godine još sam pomenuo moju neverending bitku, moj Vaterlo, koji bijem od kad znam za sebe. Rešio sam bio da se stešem malo, i to malo pretvori se u malo više. Što i nije tako loše. Dakle, suma sumarum, sa 138 kg početne težine, koliko sam imao 1. Juna 2009. godine, kada sam krenuo sa dijetom, stigao sam na 90 kg, zaključno sa 24. Aprilom 2010. godine.

48 jebenih i kroz znoj isćeđenih kilograma. I naravno, ne planiram tu da stanem. Još kojih petnaestak, posle kreće teži deo, ovo je bila zajebancija dosad. Posle kreće održavanje kilaže i doterivanje linije, ovo je sad samo test proba.

Nije bilo lako (kad vidim one kenjatore sa bedževima, dođe mi da ih pljunem), ali se isplatilo. Barem imam neki uspeh iza sebe u prethodnoj godini.

Kako se ja osećam povodom toga? JEBENO FANTASTIČNO. Posle više od deset godina preko sto kila, mogu reći da je fenomenalno i fantastično imati manje od toga.

This is my EPIC WIN motherfuckers, let me hear about yours. Try me.


Naravno, savete delim besplatno :D

To be continued very soon...

Вихор

Нема снова, ове ноћи тамне,
враћају се сећања на догађаје давне,
уносе немир у душу и ум,
стварају у глави неки чудан шум.

Кроз тело нешто чудно струји,
као вихор у коси,
неки немир у душу уноси.

Страх ме неки помало хвата,
од буке тишине,
од откуцаја сата,
од непознатих корака бата,
од злосутног, на небу црног јата.

Облаци неки тамни небом плове,
као да несмотрене душе лове,
да их однесу негде далеко,
где их чека нешто,
или неко.

А ноћ је и даље дуга,
не долази никако дан,
велика је у нама туга,
да кроз њу пловим сам.

Али, у даљини, и свој тој црнини,
назирем нешто,
сјаји притајено, скривено и вешто,
облици се мењају, полако разазнајем контуре у тмини.

Шта ли би то могло бити,
шта ли би се то од погледа хтело скрити,
шта то не жели да се јасно прикаже,
већ стално се скрива и лаже?

Да ли је то месец, свитац или дан?

Не, није од тога ништа.

Само још један недосањан сан.

Show must go on

Хух, улетесмо у нову 2010. годину. Ја сам се нешто истриповао да сам почео да блогујем у Фебруару 2009.-е године, али заправо је то било 7. Јануара. Даклен, прешао сам прву годину путешествија. Мали јубилеј, али вредан. Ова два претходна месеца су била плодна за писаније, али авај, код мене увек мора неко срање да се деси. Неко ''озго'' ме је опасно узео на зуб, и решио да ме тотално разреши памети.

Таман реших пре неки дан да напишем нешто, кад оно неће иконица да одреагује на дупли клик на деску. Забрљавила се ''седмица'' тотално. Рекох, ај да се ресетујем, одбрљавиће се сигурно. Кад оно мунем, неће комп да постује. Врте се кулери, али нема писка никако.

Ја се нагнем да поглем шта се дешава, наслоним руку на кућиште, и моментално добијем афро уместо моје чирокане. Цело кућиште под напоном неким. Брже боље искључим кабал из напајања, узмем глинерицу у руке и имам шта да видим. Светли фаза, не светли нула, што је нормално, али светли и земља, што није нормално никако. Прошетам се по кући, и испостави се да ми је свуда уземљење под напоном, негде кратак спој у зиду се десио.

Нађем једну нормалну утичницу која још увек ради, и то у купатилу, она у коју укључујем фен. Рекох, одатле ћу продужни до моје собе, чисто комп да укључим.

Направим кабал продужни, намикерим све, укључим, ради комп нормално. Ај да одем до продавнице да узмем још неке потрепштине, оперем руке у клоњи, и кад сам излазио, затворим врата, прсне федер у брави и заглаве се врата. Мрдни лево, мрдни десно, ма ни да чују врата, као да си их заковао.

Е, тад ми паде мрак на очи. Каже ћале, дај да подупремо врата са даском па да их скинемо са шарки. Саћу ја да их скинем са шарки. Грунем ногом и развалим врата од клоње.

Сад ми је на вратима од клоње завеса, к'о у Хадерсфилду. Кад дођу гости морам да будем екстра пажљив при испуштању гасова, мало јачи ''пуцањ'' и завијори се завеса к'о застава на јарболу.

А тек да не помињем што сам прошле недеље отишао до Београда и у Младеновцу ми излетео амортизер на колима. Сва срећа па није скроз, па сам успео да се вратим кући.

Ауто ми је и даље код мајстора, не може да нађе ту пишљиву чауру за амортизер, као да јебеног Ламборџинија возим, а не буђаву Самару.

Дефинитивно сам нешто погрешно урадио у претходном животу, дал' сам био стражар у неком конц логору, јебем ли га, али ми се нека срања тотално сулуда дешавају. Чак ми и буђави Фолаут 3 кује на свака 2 минута, никако да саставим сат времена нормалног играња.

Зато сам решио ове године да постим и да се причестим. Можда ће то нешто утицати да ме мало овај малер батали. И тераћу пост на води и хлебу, како би и требало. Дефинитивно сам решио да истерам то до краја, чисто да намирим савест.

Сад одох да пробам да се одморим мало, ваљда ми се неће десити никакво срање, типа да ми се сјебе кревет и сопствени душек да ме удави. Мада, какве сам ја среће, немојте да вас зачуди ако ми се наредних дана отвори налог на Фејсу за пензионере при последњим странама ''Вечерњих Новости''...

Досвиданја камераде, ит воз најс ноинг ју

Хух, опет месец дана прође од како написах нешто. Овај пут сам имао инспирације, ал' неимадо' пара да уплатим нет. 'Бем ти капитализам и потрошачко друштво, кад пишљивих 'иљадутристадеведесет динара и нуланула пара не могу да оставим за интернет буђави. Али није било баш толико страшно. Цео опус Симпсонових је доста помогао да пребродим кризу, чак штавише, нисам је ни осетио. Имам нет на послу, ал' није то то, кад ти неко константно гледа преко рамена. Једноставно немам ту слободу да шврљам као што то радим код куће, а и мало је непристојно ''чановати'' кад има мале деце и њихових конзервативно-комунистички настројених родитеља (види га овај што ради овде, носи ''чирокану'' мора да је луд и глуп, немојте децо да случајно постанете као он, само ви тражите спас на пинкету и осталим патриотским телевизијама (беее девес' два)).

Коначно сам се мало био опоравио од разних ситуација којима ме живот милује, кад ми опет Усуд овај о'зго опали једну шамарчину само такву. Наиме, напустио ме је мој мачак Ђоле. Мало се по комшилуку шетао, поткачио са неком комшијском мачком, и завршио са пробушеним плућним крилом. Јеботе, увек сам мислио да ће отићи некако славније, нпр. под колима нечијим или тако нешто. То ми је једини био потомак од старе мачке Мими (која је била легенда и шампион, а и скроз црна :) ). Прво маче, из прве њене туре, ћале и кева моји хтели да их бацимо све, ал' им нисам дао. Од пет комада само је он претекао. Вероватно зато што је био прво легло, био је мало врљав у главу. Ал' био је и даса само такав. Јбт, нисам ни мислио да ће ми то толико тешко пасти, али ме је баш било погодило. Још мислим да ће увече кад дођем да ме сачека испред капије и да се дерња као да није јео два дана, и да се мази само да се уштека за парче саламе или коју сардину. А никоме није давао да га мази сем мени, остале је гребао опасно.

Ово ми је направило некакав вакум, једноставно ме је тотално испразнило. А навикао сам да имам неке живуљке стално око мене. Мислим, имам и пса, и волим и њега, али је мачор био доста дуже у фамилији.

У последње време се нешто чудно дешава самном. Увече када легнем осећам неки обруч како ми се стеже око груди и неда ми да дишем. Не, није кабал од слушалица. Нешто је друго ту у питању, још не могу да одредим шта је, али притеже све јаче. И неки чудни лептирићи ми се у стомаку јављају, али не они лепи као када си заљубљен, неки другачији, много нервознији. Изгледа да мозак вапи са дружењем са гђицом Мери Џејн, али сам обећао себи да нећу више.

Пре сам налазио неки вентил у писању, али ни то сада не помаже. Нека срџба и горка љутина се у мени скупила, а не знам како да је се отарасим, и плашим се да ћу се случајно на некоме недужноме истрести, а то ни најмање не желим.

Долази и нова година, а мени се чини као да није. Једноставно, немам више оног чудног осећања радости и среће, постало ми је толико свеједно да ћу је највероватније преспавати.

Полако истичу последњи сати ове године. Било је успона и падова, лепих и лоши ствари, али све у свему, ипак и није било тако лоше.

Срећна вам свима Нова година и Божићни празници, и остајте здраво до следеће године :)

Добро вече леминзи :)

Одувек сам желео да поставим поједина питања, али нисам имао коме. Једноставно, оно мало радознало дете никада не престаје да буде радознало, барем код мене. Увек остане понеко питањце неодговорено, и поједине ствари недоречене.

Мада, у данашње време, са све већом доступношћу широкопојасног интернета, и све већом присутношћу медија свих облика, већина питања бивају кад-тад одговорена.

Полако, али сигурно, бивамо удављени у информацијама. Већином су то неке непотребне и тривијалне ствари, и да би дошли до онога што нас занима морамо истрпети какофонију глупости около.

Вечерас нећу ништа да питам. Не желим. Једноставно, уживаћу у тишини ноћи, и пустити да ме покрије својим плаштом.

''For now, let's just bask in silence of victory, motherfucker'', да цитирам реченицу из једне игре, која баш онако описује моје тренутно стање ума. Јеботе. Баш се осећам као милион долара. Не знам због чега, али се једноставно тако екстатично осећам, да ме је скоро страх.

Руке ми се тресу, срце бије као шашаво, цео дрхтим, а није ми хладно. Мислим да ми се мозак дави у адреналину и ендорфину сада. Хах, сад би волео да ме неко веже за неку мању атомку, дигне на висину од 10 километара изнад ове наше, назови, републике и детонира, да мало ширим срећу и радос' около. Ако ништа друго, барем би био леп ватромет.

Додуше, раније вечерас сам био тако расположен. Сада већ прелазим у стање тоталног еквилибријума и транквилитета. Знате оне тренутке, када имате осећај да вам је цео свет на длану, и кад имате снаге да урадите било шта, али једноставно не желите, јер сте спокојни?

Одавно се нисам осећао овако смирено. Мало сам уморан, али опуштен. И не, нисам се дрогирао, ако неко пита. То ме је прошло одавно. Како су ми фалили ови тренутци раније ове године. Пре сам и чешће долазио у ово стање, али сада баш ретко, можда два пута годишње. Каква разлика, са обзиром да се константно осећам као последње псето.

Планирао сам вечерас да се мало бацим на Risen, али једноставно, неће душа. И тако сам цело вече провео са сестром гледајући Симпсонове. Баш смо се смејали, онако, од срца, а не пластично, као што сам почео све чешће да радим.

Ако хоћете да уништите човека, одузмите му храну и воду, и временом, нестаће га. Али, ако стварно хоћете да човека нестане, забраните му да се смеје, угушићете му дух, што је много пута горе од физичке смрти.

Баш ми фали једна стара екипа, са којом сам се увек смејао онако људски. Неки су ту, а као да нису. Неки више нису међу нама, али су увек ту око нас. Увек се осмехнем када се сетим наших теревенки. Времена иду даље, људи се мењају, долазе и одлазе, али добра сећања увек остају у топлини срца. Барем код мене.

Нисам ово све писао онако чисто да бих нешто нажврљао овде. Желим да се сетите кад сте последњи пут били опуштени, када сте последњи пут рекли некоме да га волите, да се сетите када сте се последњи пут искрено смејали од срца, када вам је последњи пут било опуштено и лепо са некиме у друштву, када сте се последњи пут играли са својим псом, мачком или медведом, зависно шта имате од љубимаца. Сетите се када сте последњи пут били заиста и искрено срећни.

Не задовољни, него срећни, огромна је разлика ту.

Сад полако почните да радите на томе да поново будете срећни.

Позовите људе до којима вам је стало и кажите им да их волите.

Помазите свога кућног љубимца.

Залијте ваше омиљено цвеће.

Пустите омиљену музику.

Уживајте.

Насмејте се.

И будите поново срећни.

:)