Нема снова, ове ноћи тамне,
враћају се сећања на догађаје давне,
уносе немир у душу и ум,
стварају у глави неки чудан шум.
Кроз тело нешто чудно струји,
као вихор у коси,
неки немир у душу уноси.
Страх ме неки помало хвата,
од буке тишине,
од откуцаја сата,
од непознатих корака бата,
од злосутног, на небу црног јата.
Облаци неки тамни небом плове,
као да несмотрене душе лове,
да их однесу негде далеко,
где их чека нешто,
или неко.
А ноћ је и даље дуга,
не долази никако дан,
велика је у нама туга,
да кроз њу пловим сам.
Али, у даљини, и свој тој црнини,
назирем нешто,
сјаји притајено, скривено и вешто,
облици се мењају, полако разазнајем контуре у тмини.
Шта ли би то могло бити,
шта ли би се то од погледа хтело скрити,
шта то не жели да се јасно прикаже,
већ стално се скрива и лаже?
Да ли је то месец, свитац или дан?
Не, није од тога ништа.
Само још један недосањан сан.
