Опет сам направио подужу паузу, и извињавам се на томе. Једноставно, никако да ухватим мало времена да напишем нешто, још мање да се посветим себи мало. Да ми је неко рекао ово пре две године, како би му се слатко насмејао у лице. Ал' би се притом и зајебао за медаљу.
Највише ми је времена одузела транзиција, са старог компа на нови. Никако нисам стигао све о једном трошку да одрадим, него таман једно средим, кад исплива још море ствари. Таман упаковао све у кућиште, стиже нов кулер. Растурај све и пакуј поново. Таман све укнапим, стиже ново кућиште. Опет игранка. Средим све комплет, ал' не лези враже, црче ми Пионир 110Д. А јес' и истрајао доста. 2 године и преко 3000 дискова изрезао, а прочитао сигурно 2 пута више. Распекљавај све из почетка, па састављај. Смучило ми се у једном моменту, и замало што не продадох све и купих Сони тројку.
И коначно сам све упаковао онако како ми се свиђа, а и да није хаос и лепо да пири унутар новог NZXT Zero 2 кућишта. Сад још само лин да придигнем, ал' то кад будем отишао на одмор, што се надам да ће бити од следећег Понедељка. Јбг, јес' само петнаест дана, али велика већина што ради код приватника не добије ни толко. Таман да се мало наспавам, и ауто колко-толко доведем у ред.
Полако сам и себе да доводим у ред. За који дан ће бити 70 дана од како не пијем газиране сокове, и 60 дана како сам на дијети. За протекли период сам успео да спустим килажу близу прве десетице после стотке. Још мало, па ћу се спустити испод троцифрене ознаке.
Али, то доноси и неке нежељене појаве. Као, на пример, нема алкохола. Баш ми у ове вреле дане фали једна благо ознојена, полулитарска, благо замагљена, са мало пене и мехурића, као таштина душа хладна кригла точеног Лашког. Нисам неки пивопија, нити нешто претерано волим пиво (ја сам више особа за ''Вранац'' и шприцер), али би ми та кригла баш легла, онако, к'о будали шамар.
И пошто сам сад тренутно у тој фази не пијења, морам признати да су ми суботње вечери постале баш монотоне. Одем на језеро са друштвом, они цугају вопи, а ја к'о пензос неки пијем киселу воду. Већ сам толико отупео, да ми је све свеједно. Уопштено ми је све постало некако досадно, нема зезова, нити брљављења кад се убијеш као звечка.
Чак сам престао да се обазирем и на дркоше около. Пре сам се опасно нервирао, али сад у овој летаргији се чак и не трудим ни да их шибам погледом. Свратим на пумпу пре неко вече да доспем плин, пошто сам ишао на пут, беше око девет увече. Није ни касно, још увек гужва, стајем на пумпу, гасим ауто и чекам пумпаџију да дође. Лик седи још једно пет минута у башти кафића на пумпи са неком женском, која као да је испала из последњег филма са Ронијем Џеремијем. И седео би још сигурно да нисам легао на сирену. Јес' да је ружно, ал' сваки пут кад дођем иста песма. Мораш пајсером да их извлачиш из рупчаге коју зову кафић, да би ти наточио плин. Батице, ако ти се не ради, лепо дај отказ, па седи после са фуфама колико ти се 'оће. Још поче да ми дрви како им се газда љути кад свирају муштерије. Држао би молебан још двајес минута да му нисам рекао да позове газду да му објасним што свирам, јер ми је пун курац његових лењих радника које мрзи да дигну гузицу и да ураде посао за који су плаћени.
Да се разумемо, ја сам лично велика ленчуга. Али кад ми муштерија уђе у радњу, одмах остављам други посао или клопу или гледање клипова на јутубету и услужим човека. Брате, ако си плаћен за посао, уради га, па се после зајебавај до миле воље, а не да се издркаваш како ти се дигне. Потпуно разумем да је то тежак посао, напољу си нон стоп, по цео дан си на ногама, какво год време било, и гомила кретена као што сам ја ти дође у току дана, али неки ред мора да постоји. Прво одради, па после цео дан јаја лади, то је мој мото.
А на локалне истриповане ликове и ликуше, што мисле да су у'ватили Бога за муда, нећу ни да помињем. Јес' да пишем као што они говоре, бољи начин не постоји да се то искаже. Као што пре неки дан једна 'таква' паркира скутер испред радње, сва важна силази, улази у радњу и оставља врата отворена. Извини, јел' можеш да затвориш врата, јер ово није обор него продавница компјутерске опреме. Она забезекнута ме гледа. А и клима ради нон-стоп, па да се не греје радња.. Јао извини, нисам видела. Па сестро, напољу је 36+ у хладовини, а у радњи 23 степена. И пингвин би осетио, а камоли женско чељаде. Ах, да, имаш на кожи 14 кила пудера, ти ћеш да преживиш и ако нуклеарка прсне код 'Гета' (кафић који је преко пута радње где сам запослен). Тишина, налево круг, и излази из радње без текста. Тај дан сам био пун неког хејта, сва срећа па би Субота и радисмо до три, иначе би фешта настала.
Јбг, понашам се као кретенчина некада, али кадкад само тако и мораш.
Дефинитивно ми треба мало алкохола да се повратим. Предуго стагнирам и утиче лоше на мене. Али полако, следећи месец ће донети таман довољно повода за пијанчење. Прво свадба код брата од ујака, па потом рођендан. А и одмор иде, ни ту прилику не треба пропустити. Богу фала, па је барем алкохола довољно на сваком ћошку код нас, па барем о томе не треба бринути.
Wednesday, July 29, 2009
Saturday, July 18, 2009
The answer my friend, is blowin' in the wind
Понекад се човек засити свега. Потребна је промена, мада се мало људи одлучи за промене, јер их се превише плаши. Навикну се временом, постане рутина, и онда се тешко одлуче за промену тога. Барем се промена нисам плашио, али рутине јесам. И полако почиње да се дешава. Устани ујутру, кафа, пљуга, посао, кућа, нет, устани ујутру...Баш постаје заморно. Мозак ми се улењио и учаурио, па ми понекад буде тешко и да се изразим како треба.
Данас сам после дуже времена сео у свој ауто и превалио неки већи пут. Мислим, 40-ак километара и није нешто, али с' обзиром да протеклих недељу две нисам прешао ни 20, и ово је нешто. Прво ме зезао акумулатор нешто, па ми после паук покупи ауто, а тек да не помињем што ми је регистрација истекла 3. Јула.
Чим сам мало одмакао од града, преста врућинчина. Пут празан, и ауто као да зна да сам ја за воланом, како пипнем гас тако лети. Ваљда се и он ужелео пута, пошто је протекле две недеље више таворио у гаражи, него што је вожен био. А и мени се возило нешто, да мало осетим пут и мирис бензина.
Никада нисам ишао на пут да бих негде стигао. Мислим јесам, али ми је већу драж престављало само путовање, него стизање на одредиште. Јесте ми лепо што сам стигао без проблема, али ми некако буде жао, као да се пребрзо завршило. И онда, у једном моменту, затекнем себе како једва чекам повратак, само да бих могао да уживам у путу.
Само због једне ствари ми је жао, а то је што никада нећу имати кинте да набавим неки добар мотор, по могућству чопер, и да мало прокрстарим светом. Да спавам под ведрим небом, покривам се звездама, и сликам пределе мислима.
А и сам пут је био мало другачијег повода. Био сам код деде на гробу, пошто протеклих пар недеља нисам стигао да одем.
Док сам стигао до гробља беше негде око седам сати увече, а смрачило се напољу и почео неки ветар да дува. Чудан је осећај када си сам на гробљу, и једини звук што чујеш је шум лишћа и крцкање грана. А одсјај свеће дају неку тужну ноту свему томе. Једном сам чуо негде да не ваља стављати свеће да горе саме, него увек једну поред друге, јер свећа је душа и светлост, и лакше је када су на окупу, даље ће се видети, и дуже једна другу чувати, а најтеже је души када је сама.
Пошто је већ почињало да се смркава, а и ветар је кренуо све јаче да дува, кретох назад.
Небо је постало скоро цело црно, али не од мрака, него од облака. И у целој тој црнини, само један огроман бели облак, у коме је непрестано севало и варничило, без престанка, као да је сва светлост и енергија овог света само у њему остала. Како ми се није журило, паркирах се крај пута на једном брдашцету, и стадох да уживам у овом чуду природе. Баш дуго нисам видео овако нешто, и би ми жао да само прођем поред тога, а да барем не осмотрим добро, кад већ немам могућности да другачије ухватим тај моменат.
А унутар облака, само ври, без прекида, све јаче и јаче. Никада ме није било страх од грмљавине и муња, тако да сам могао да се потпуно опустим и уживам. Ко зна докле бих остао, да ме не трже звоњава телефона, и кевино питање хоћу ли скорије кући, пошто ваљда најавили неку олују, па се брине...Тешко се одлучих да кренем назад, јер ми се баш није враћало назад у овај пакао града.
Није ми се журило кући, возих полако и натенане, таман да се опустим довољно да могу да истински уживам у вожњи, и да ми нико не звоца и збори мудрости над главом. Има пар деоница где возим брзо, али то је чисто да себи удовољим мало. Ауто-пут јесте добар за брзу вожњу, али није уживање кад знаш да смеш да га гариш јуначки. А и не представља неки изазов, нема кривина, кочења, само педала и јуриш.
А ветар дуваше баш онако дивљачки, видех по дрвећу около, које повијало баш добрано. Мало, мало, па као да ми неко заљуља ауто, колико је јак ветар био. И није више било врућина, таман да се ужива у вожњи. Фалила ми је једино нека музика, али ништа страшно.
Више волим да слушам квартет цилиндара у тим моментима.
Полако пристижем у град, и јара почиње да бива све јача. Ноћ се више и не види, нити небо, од силног одсјаја светала из града. Повратак у реалност и свакодневицу. Ако ништа друго, барем сам успео да одвојим тренутак времена и да мало напуним батерије, онако, за своју душу. Ко зна када ће се указати следећа прилика, али за до тада, сасвим довољно.
Данас сам после дуже времена сео у свој ауто и превалио неки већи пут. Мислим, 40-ак километара и није нешто, али с' обзиром да протеклих недељу две нисам прешао ни 20, и ово је нешто. Прво ме зезао акумулатор нешто, па ми после паук покупи ауто, а тек да не помињем што ми је регистрација истекла 3. Јула.
Чим сам мало одмакао од града, преста врућинчина. Пут празан, и ауто као да зна да сам ја за воланом, како пипнем гас тако лети. Ваљда се и он ужелео пута, пошто је протекле две недеље више таворио у гаражи, него што је вожен био. А и мени се возило нешто, да мало осетим пут и мирис бензина.
Никада нисам ишао на пут да бих негде стигао. Мислим јесам, али ми је већу драж престављало само путовање, него стизање на одредиште. Јесте ми лепо што сам стигао без проблема, али ми некако буде жао, као да се пребрзо завршило. И онда, у једном моменту, затекнем себе како једва чекам повратак, само да бих могао да уживам у путу.
Само због једне ствари ми је жао, а то је што никада нећу имати кинте да набавим неки добар мотор, по могућству чопер, и да мало прокрстарим светом. Да спавам под ведрим небом, покривам се звездама, и сликам пределе мислима.
А и сам пут је био мало другачијег повода. Био сам код деде на гробу, пошто протеклих пар недеља нисам стигао да одем.
Док сам стигао до гробља беше негде око седам сати увече, а смрачило се напољу и почео неки ветар да дува. Чудан је осећај када си сам на гробљу, и једини звук што чујеш је шум лишћа и крцкање грана. А одсјај свеће дају неку тужну ноту свему томе. Једном сам чуо негде да не ваља стављати свеће да горе саме, него увек једну поред друге, јер свећа је душа и светлост, и лакше је када су на окупу, даље ће се видети, и дуже једна другу чувати, а најтеже је души када је сама.
Пошто је већ почињало да се смркава, а и ветар је кренуо све јаче да дува, кретох назад.
Небо је постало скоро цело црно, али не од мрака, него од облака. И у целој тој црнини, само један огроман бели облак, у коме је непрестано севало и варничило, без престанка, као да је сва светлост и енергија овог света само у њему остала. Како ми се није журило, паркирах се крај пута на једном брдашцету, и стадох да уживам у овом чуду природе. Баш дуго нисам видео овако нешто, и би ми жао да само прођем поред тога, а да барем не осмотрим добро, кад већ немам могућности да другачије ухватим тај моменат.
А унутар облака, само ври, без прекида, све јаче и јаче. Никада ме није било страх од грмљавине и муња, тако да сам могао да се потпуно опустим и уживам. Ко зна докле бих остао, да ме не трже звоњава телефона, и кевино питање хоћу ли скорије кући, пошто ваљда најавили неку олују, па се брине...Тешко се одлучих да кренем назад, јер ми се баш није враћало назад у овај пакао града.
Није ми се журило кући, возих полако и натенане, таман да се опустим довољно да могу да истински уживам у вожњи, и да ми нико не звоца и збори мудрости над главом. Има пар деоница где возим брзо, али то је чисто да себи удовољим мало. Ауто-пут јесте добар за брзу вожњу, али није уживање кад знаш да смеш да га гариш јуначки. А и не представља неки изазов, нема кривина, кочења, само педала и јуриш.
А ветар дуваше баш онако дивљачки, видех по дрвећу около, које повијало баш добрано. Мало, мало, па као да ми неко заљуља ауто, колико је јак ветар био. И није више било врућина, таман да се ужива у вожњи. Фалила ми је једино нека музика, али ништа страшно.
Више волим да слушам квартет цилиндара у тим моментима.
Полако пристижем у град, и јара почиње да бива све јача. Ноћ се више и не види, нити небо, од силног одсјаја светала из града. Повратак у реалност и свакодневицу. Ако ништа друго, барем сам успео да одвојим тренутак времена и да мало напуним батерије, онако, за своју душу. Ко зна када ће се указати следећа прилика, али за до тада, сасвим довољно.
Thursday, July 9, 2009
Рановечерња булажњења
Хтедох вечерас да пишем нешто паметно, али ми не долази ни једна добра идеја. О политики не желим да размишљам, нит' ме интересује, па реших мало да тракељам као по обичају. Мада, ових предтходих пар дана је било и више него занимљиво.
Целе недеље радим сам, јер ми је шеф на одмору. Петак сам некако прегурао, Суботу не осетим никад, јер и не размишљам о послу него о викенду. Дође Понедељак, ту и некако претекох, али сам у Уторак већ хтео да уједам. Полако ме стиже умор, и први пут после ко зна колико времена сам почео да лежем пре два увече. Као на клинац, целе прошле недеље је посао био онако, танак, да се изразим, а у Понедељак као да је неко рекао: ''Јурииш''. Јбт, први пут од како сам почео да радим, да не могу да постигнем све. Било је и пре гужве и хаварије, али ми сад некако другачије. Дал' зато што сам сам, па размишљам на три фронта, или је нешто друго, не умем да кажем. Само знам да сам свако вече све уморнији, што физички, што психички, можда мало више ово друго. Није неко некад рекао да је најтеже са људима радити, комп кад ме изнервира, ишчупам му само кабал од напајања, па га оставим док се ја мало охладим, а људе баш и не могу преко уста да одаламим, мада сам пар пута био на самој ивици, стварно не знам како сам се суздржао.
На страну што радим дуже, коначно сам нашао вољу да кренем са неком физичком активношћу сем трбушњака и склекова. Кренуо сам да трчим. Први пут после скоро годину дана. Колико год ми је било мрско, некако се боље осећам након трчања, у психо смислу. А у мирисном нећу ни да помињем. Одем после посла, издивљам се и испразним. Да помаже, то стоји, а и напредак се види :)
Сасвим случајно, пре пар дана, на форуму налетех на један видео клип, у коме неки Ирци дивљају по неким вукојебинама са бајсевима. Пажњу ми није задржао сам видео, који далеко од осталог ђубрета које се врти на ТвојојЦевки.ком, него музика која је ишла током самог видео клипа. Испостави се да је то релативно млада група из Лос Анђелеса, основана давне 1997. године. Више инфоа на њиховом званичном сајту. Обично немам живаца да мењам врсту музике дуго времена, али сам се на ово навукао као веверица на лешнике.
Све у свему, кад се погледа, овај период је доста био напоран, барем за мене. До сада није био случај, али се први пут осећам истински уморним од посла. Толико, да жељно ишчекујем одмор. Иако нећу нигде ићи ван града, језеро је ту, друштво а и лепо време као створено за распаљивање роштиља у неком шумарку.
Целе недеље радим сам, јер ми је шеф на одмору. Петак сам некако прегурао, Суботу не осетим никад, јер и не размишљам о послу него о викенду. Дође Понедељак, ту и некако претекох, али сам у Уторак већ хтео да уједам. Полако ме стиже умор, и први пут после ко зна колико времена сам почео да лежем пре два увече. Као на клинац, целе прошле недеље је посао био онако, танак, да се изразим, а у Понедељак као да је неко рекао: ''Јурииш''. Јбт, први пут од како сам почео да радим, да не могу да постигнем све. Било је и пре гужве и хаварије, али ми сад некако другачије. Дал' зато што сам сам, па размишљам на три фронта, или је нешто друго, не умем да кажем. Само знам да сам свако вече све уморнији, што физички, што психички, можда мало више ово друго. Није неко некад рекао да је најтеже са људима радити, комп кад ме изнервира, ишчупам му само кабал од напајања, па га оставим док се ја мало охладим, а људе баш и не могу преко уста да одаламим, мада сам пар пута био на самој ивици, стварно не знам како сам се суздржао.
На страну што радим дуже, коначно сам нашао вољу да кренем са неком физичком активношћу сем трбушњака и склекова. Кренуо сам да трчим. Први пут после скоро годину дана. Колико год ми је било мрско, некако се боље осећам након трчања, у психо смислу. А у мирисном нећу ни да помињем. Одем после посла, издивљам се и испразним. Да помаже, то стоји, а и напредак се види :)
Сасвим случајно, пре пар дана, на форуму налетех на један видео клип, у коме неки Ирци дивљају по неким вукојебинама са бајсевима. Пажњу ми није задржао сам видео, који далеко од осталог ђубрета које се врти на ТвојојЦевки.ком, него музика која је ишла током самог видео клипа. Испостави се да је то релативно млада група из Лос Анђелеса, основана давне 1997. године. Више инфоа на њиховом званичном сајту. Обично немам живаца да мењам врсту музике дуго времена, али сам се на ово навукао као веверица на лешнике.
Све у свему, кад се погледа, овај период је доста био напоран, барем за мене. До сада није био случај, али се први пут осећам истински уморним од посла. Толико, да жељно ишчекујем одмор. Иако нећу нигде ићи ван града, језеро је ту, друштво а и лепо време као створено за распаљивање роштиља у неком шумарку.
Friday, July 3, 2009
Пресек стања
Овај текст можете прочитати код мог пријатеља Уркета, на његовим легендарним ''Записима''.
Wednesday, July 1, 2009
Престројавање
Најтеже је суочити се са очигледним. Ја сам то увек покушавао да избегнем, али изгледа да се понекад то не може избећи. Увек сам се приклањао лакшем начину и тражио кривину. Али за поједине ствари не постоји лакши начин, ствар која ће преко ноћи учинити да постанете бољи, паметнији или згоднији. За прва два ми никада није био проблем, хвала Богу, моја кева није родила дебила, па да будем неки затуцани брђанин. Али зато последње са списка богме јесте.
Од како сам дошао из ВС и престао са скоро свим физичким активностима, тако се вратила и килажа. Пре армије сам се обично котирао око стотке, плус којих десет килограма више. У армији, сплетом околности и што због болести и активности, спао сам на 92, што је било врх за човека који је последњих 10 година само добијао на килажи.
Е онда се заврши армија, и оде све у пизду материну.
Прво што сам се завукао у кућу и нисам мрдао гузицом скоро цело лето. Само спавај, једи и седај за комп. Јбг, јесам био ненаспаван и уморан, али то се надокнадило у првих пар дана од доласка, све преко је била лењост. Мислио сам да се није нешто значајно променило у мом физичком изгледу, али сам се зајебао за медаљу.
Провалио сам тек кад је дошла зима. Ја извадим јашу из ормана, истресем прашину и огрнем. Видим ја, затеже нешто преко леђа, ал' опет, како да не затеже, кад је стара скоро 6 година. Кренем да зашнирам, ал' мунем. Нема живе силе. Или ићи зашниран и без могућности да удахнем нормално, или ићи не зашниран и смрзнути се као пичка, питање је сад. Ја као и до сада, одаберем лакшу опцију, с' обзиром да ми хладноћа никада није представљала проблем.
И онда ме је, што кажу, ударило. Отишао сам на једну прославу са другарима са хуба, наравно клопа, шикање и све остале зезанције што иду у комплету са тим. Испуцало се скоро стотину слика, и на једној угледам ја себе, ширине просечног гардеробера из Форма Идеале. У Бог те јебо.
То је било пре скоро осам месеци. Тада сам се котирао, по слободној процени, негде око сточетрдесетог подеока на сточној ваги, јер она за нормалне људе иде до стотријес.
Наредна четири месеца наравно да нисам ништа урадио по том питању, јер ме болело уво шта ко прича иза леђа. Е, ал' кад нисам могао да станем у омиљене панталоне, забринуо сам се. Направио сам план и решио да га истерам до краја, па макар ме коштало к'о Светог Петра кајгана.
Прва ставка - баталити газирано. Не сваки газирани напитак, али Пепси под број један. Јбг, нисам нешто љубимац Кока-Коле, али сам зато убијао пакет Пепсија у три дана. Буквално. Ко ме познаје лично, зна да је то жива истина.
Друга ставка - баталити 'леба. Нема шансе да се скине ни један грам, докле год се товиш са хлебом. Зајебато, али се да учинити.
Трећа ставка - баталити мало виљушку и прећи на кашику. На нож никако, јер то је још горе него виљушка.
Четврта ставка - почети поново са ходањем. Од како сам ауто купио, и на срање не идем пешке.
Слаткише нисам поменуо уопште. Сад сви скачу, ниси се угојио од сланог него од слаткиша. Само има један мали детаљ. Ја слатко уопште не конзумирам, у било каквом облику (сем Пепсија, којег сам баталио), чак и кафу пијем искључиво чемерушу. Једноставно, не волим слатко. Ако ми се грицка нешто, ја купим пистаће. Или Флипси колутиће са сиром. Или Баке Ролс са укусом сланине (који у комбинацији са Фантом има хаварија добар укус, пробајте, ја се случајно зајебо и узео Фанту и Баке Ролс са сланином, неку бољу гриц-комбинацију никада нисам пробао)....
Прво сам се два месеца лечио од сокова. Баталио Пепси и прешао на густи. За дивно чудо, Лавита коктел од ананаса има екстра укус, и лако се заборавља било који други напитак. То је било пре 3 месеца равно. Пре 2 месеца сам прешао на препечен хлеб. Јесте препечен, али опет гоји, али додуше, доста мање него класичан. Пре 1 месеца сам опет кренуо да радим трбушњаке, склекове избегавам, мени не треба да се раширим у раменима, фала Богу па ме има, него да се стешем око струка. Од пре 4 дана сам званично и на дијети. Аткинсоновој. Знам да није здрава, али је то једини начин за мене. Већ сам једном пробао, и за 42 дана сам скинуо 21 килограм. Али то је било пре 5 година...
Јесте заебато, али се труд већ види. Данас сам установио да сам се померио за једну рупу мање на каишу. Што је, у принципу, епски успех за моју лењу гузичетину. Имам још 6 рупа да стигнем, али као што каже онај лик из филма ''Кад порастем бићу Кенгур'': ''Имам ја времена..'', и дефинитивно сам решио да истрајем.
Ако у нечему желиш да успеш, довољна је само воља и жеља, остало долази само од себе. Ништа није немогуће...сем шпорета од дрвета и чамца од сунђера.
Од како сам дошао из ВС и престао са скоро свим физичким активностима, тако се вратила и килажа. Пре армије сам се обично котирао око стотке, плус којих десет килограма више. У армији, сплетом околности и што због болести и активности, спао сам на 92, што је било врх за човека који је последњих 10 година само добијао на килажи.
Е онда се заврши армија, и оде све у пизду материну.
Прво што сам се завукао у кућу и нисам мрдао гузицом скоро цело лето. Само спавај, једи и седај за комп. Јбг, јесам био ненаспаван и уморан, али то се надокнадило у првих пар дана од доласка, све преко је била лењост. Мислио сам да се није нешто значајно променило у мом физичком изгледу, али сам се зајебао за медаљу.
Провалио сам тек кад је дошла зима. Ја извадим јашу из ормана, истресем прашину и огрнем. Видим ја, затеже нешто преко леђа, ал' опет, како да не затеже, кад је стара скоро 6 година. Кренем да зашнирам, ал' мунем. Нема живе силе. Или ићи зашниран и без могућности да удахнем нормално, или ићи не зашниран и смрзнути се као пичка, питање је сад. Ја као и до сада, одаберем лакшу опцију, с' обзиром да ми хладноћа никада није представљала проблем.
И онда ме је, што кажу, ударило. Отишао сам на једну прославу са другарима са хуба, наравно клопа, шикање и све остале зезанције што иду у комплету са тим. Испуцало се скоро стотину слика, и на једној угледам ја себе, ширине просечног гардеробера из Форма Идеале. У Бог те јебо.
То је било пре скоро осам месеци. Тада сам се котирао, по слободној процени, негде око сточетрдесетог подеока на сточној ваги, јер она за нормалне људе иде до стотријес.
Наредна четири месеца наравно да нисам ништа урадио по том питању, јер ме болело уво шта ко прича иза леђа. Е, ал' кад нисам могао да станем у омиљене панталоне, забринуо сам се. Направио сам план и решио да га истерам до краја, па макар ме коштало к'о Светог Петра кајгана.
Прва ставка - баталити газирано. Не сваки газирани напитак, али Пепси под број један. Јбг, нисам нешто љубимац Кока-Коле, али сам зато убијао пакет Пепсија у три дана. Буквално. Ко ме познаје лично, зна да је то жива истина.
Друга ставка - баталити 'леба. Нема шансе да се скине ни један грам, докле год се товиш са хлебом. Зајебато, али се да учинити.
Трећа ставка - баталити мало виљушку и прећи на кашику. На нож никако, јер то је још горе него виљушка.
Четврта ставка - почети поново са ходањем. Од како сам ауто купио, и на срање не идем пешке.
Слаткише нисам поменуо уопште. Сад сви скачу, ниси се угојио од сланог него од слаткиша. Само има један мали детаљ. Ја слатко уопште не конзумирам, у било каквом облику (сем Пепсија, којег сам баталио), чак и кафу пијем искључиво чемерушу. Једноставно, не волим слатко. Ако ми се грицка нешто, ја купим пистаће. Или Флипси колутиће са сиром. Или Баке Ролс са укусом сланине (који у комбинацији са Фантом има хаварија добар укус, пробајте, ја се случајно зајебо и узео Фанту и Баке Ролс са сланином, неку бољу гриц-комбинацију никада нисам пробао)....
Прво сам се два месеца лечио од сокова. Баталио Пепси и прешао на густи. За дивно чудо, Лавита коктел од ананаса има екстра укус, и лако се заборавља било који други напитак. То је било пре 3 месеца равно. Пре 2 месеца сам прешао на препечен хлеб. Јесте препечен, али опет гоји, али додуше, доста мање него класичан. Пре 1 месеца сам опет кренуо да радим трбушњаке, склекове избегавам, мени не треба да се раширим у раменима, фала Богу па ме има, него да се стешем око струка. Од пре 4 дана сам званично и на дијети. Аткинсоновој. Знам да није здрава, али је то једини начин за мене. Већ сам једном пробао, и за 42 дана сам скинуо 21 килограм. Али то је било пре 5 година...
Јесте заебато, али се труд већ види. Данас сам установио да сам се померио за једну рупу мање на каишу. Што је, у принципу, епски успех за моју лењу гузичетину. Имам још 6 рупа да стигнем, али као што каже онај лик из филма ''Кад порастем бићу Кенгур'': ''Имам ја времена..'', и дефинитивно сам решио да истрајем.
Ако у нечему желиш да успеш, довољна је само воља и жеља, остало долази само од себе. Ништа није немогуће...сем шпорета од дрвета и чамца од сунђера.
Subscribe to:
Posts (Atom)