Retrospektiva '08

Sedim na nekoj iskrivljenoj gumi od TAM-a i razmišljam: 'Još samo pola sata ostalo'. Taman da prošetam još jedan krug i popušim još jednu pljugu, poslednju koja mi je ostala u ovom paklu. Ustadoh, zategoh opasač , pritegoh čizme i polako kretoh. 'Samo da zamaknem za one parkirane bagere i na konju sam', pomislih, i kretoh polako. Nogu pred nogu, korak po korak, 729 koraka dok se obiđe ceo PTS. Pogledam na sat, tacno 01:30. 'Lepo, još po sata'. Idem polako, ne žuri mi se nigde, hladno je k'o da je oktobar mesec, a u stvari je april. Od strane Žiče počinje neka magla da nadire, još uvek polako, prvo par pramenova, a onda sve više i više, i u roku od nekih desetak minuta nađoh se u potpunoj belini. Čudan je osećaj kad vas obuzme belina u sred noći. Nekako se osećam neprijatno. Sve dobije nekakav čudan odsjaj. Igraju se senke. Ili se to igra moja podsvest. U sekundi mi prođe gomila nekakvih gluposti kroz glavu. I sjuriše mi se žmarci niz kičmu. Nisam ni sujeveran, niti nešto posebno plašljiv, ali mozak ima tu čudnu tendenciju da se igra sa vama kad mu se jedno čulo ukine. Počnu čoveku da se priviđaju razne čudne stvari( kao što bi rekao jedan moj drug: 'učinilo se tebi i onda u gradu da ti je ona rekla da možeš da je u'vatiš za sisu, pa si popio šamar' ). Krenem dalje polako, osluškujući okolo, i krenem da pripaljujem cigaretu. Osvrnem se da vidim koliko sam daleko od stražarske kućice i nastavim da koračam polako. Mrtva tišina okolo, kao za inat, ni cvrčak da se oglasi. U daljini mi se učini kao da nešto protrča kroz park. Prenuh se i počeše graške hladnog znoja da izbijaju na čelu. Mislim se u sebi, 'šta ako je neka budaletina pijana upala u park, pa oće da se zajebava okolo? Šta da radim ako je stvarno neko upao u PTS?' Polako skidam pušku sa ramena, doduše praznu i instiktivno stavljam na gotovs. Repertiram brzo, i otkočim, čisto da napravim neku buku, nek' ga uvati zort malo. Kao što je i mene. Još jedan korak napred. Zastanem i slušam. Tišina k'o u grobu. 'Šta se bre ovo dešava u pizdu materinu? Da nije došla smena, pa me sad loži okolo? Ako jeste, ima da mu presedne kasnije' mislim se u sebi. Tad se začu nešto iza mene. Pretrnuh u momentu. Strah me da se okrenem, strah me da pomislim da se okrenem, strah me od Boga, od side, od nemaštine, strah me od sebe samog. Okrenem se brzo. Ništa tj ničega nema. 'Mora da sam počeo da se tripujem od ove magle', pomislih. Okrenuh se i nastavih dalje sa sve puškom na gotovs. Opet neki tup zvuk negde u daljini ali mi se čini kao da mi je pored uveta. Srce udara, mislim da ga dežurni parka čuje. I onda opet tišina. Sad mi već nije svejedno. Do sad me je samo strah hvatao, al' sad počinje i panika. Stojim i osluškujem. Tajac. Jedno pet minuta se ništa ne dešava, ja napet kao pokeraš koji čeka poslednju kartu. Mislim da me nešto dotakne sad, skočio bi iz mesta više nego Dragutin Topić iz zaleta. Kretoh polako napred. Jedan korak, dva, tri...Pređoh nekih desetak metara. 'Mora da je neka dzukela, puna ih je kasarna, k'o Beograd narkomana'. Taman sam se malo opustio i krenuo napred, kad na nekih pola metra ispred mene ispod jednog dajca se začu neka buka, ja se sledih u momenu i tad izlete zec ispred mene, ja skočih uvis kao da sam pipnuo dupetom vrelu ringlu, ispade mi gas maska iz torbe, ja se savijam da uzmem masku kad za zecom izleće ker i tada radim 'atomski spreda'. 'Gotovo, izgibo' k'o Mančester Junajted', pomislih. Ležim na asfaltu i ražmišljam šta bih sad rekao dežurnom kad bi naišao slučajno odnekuda. Samo što sam to pomislio, začuh odnekud: 'Brate, dal si ti normalan? Što bre ne ode u spavaonu da legneš k'o čovek, dežurni kasarne hrče k'o da struže cerovinu motornom testerom'. Stigla mi je zamena konačno. 'Ništa me ne pitaj molim te, nego daj jednu pljugu, da se povratim u život'. Narednih pola sata smo se valjali od smeha kad mu ispričah sta se desilo. Dadoh mu pušku, masku i evidencioni dnevnik i rekoh mu da posebnu pažnju obrati na zeca, i brzim korakom se uputih ka spavaoni, da ugrabim bar po sata sna. Palim poslednju uštekanu cigaretu, i brzim korakom odlazim u maglu...

Duga je noć

Ponekad sedim i razmišljam o pojedinim stvarima koje sam učinio i za koje mislim da nisam trebao učiniti. Ponekad me do duboko u noć more pojedine stvari iz moje prošlosti. Grize me savest zbog pojedinih stvari rečenih i onih samo pomišljenih. Tužan sam zbog mnogih ljudi koji nisu više među nama a trebali bi da budu, a umesto njih su tu neki drugi koji možda ne zaslužuju tu privilegiju. Vrte se slike, reči, sećanja, kao karusel, brzo i neumorno, i stvaraju jak huk u mojoj svesti. Kad karusel krene jednom da se okreće, retko ga šta može zaustaviti. Zastane nekada samo na trenutak da mi prikaže jednu sliku i nastavi svoje okretanje. I ta slika mi dugo stoji pred očima. Obično je to neki upečatljivi momenat iz mog života. Grešio sam, znam. I sad je kasno da se te greške isprave. I onda mi bude žao sto sam neke stvari uradio. Još mi je više žao stvari koje nisam uradio, što zbog moje lenjosti, što zbog straha. I uhvati me nekakvo crnilo i nekakva tuga onda. Čudna je ta tuga.... Liči na cement. U početku je tečna, protiče lagano kroz vas, nikako se ne ustaljuje na jednom mestu... Ali, podmuklo vremenom, umesto da slabi, očvršćuje i uvećava se...
U sebi nosim taj nevidljivi zid i sa mukom se pokrećem...Nekad ne mogu da dišem...Neki put se u znoju budim....kad zaspim,naravno.... I kada se probudim u ustima je neki čudan i gorak ukus, kao pelin... Polako prolazi još jedna duga noć. Kažu ljudi da je noć najtamnija tik pred svitanje. Ima istine u tome.. Poslednji pokušaj tame da vas dograbi za sebe pre nego što vas obasja sunce i oslobodi svih muka.. A napolju je svuda tiho, izuzev stare i krive jabuke, na kojoj nekoliko osušenih listića još stoji. Čudan je huk vetra oko njih. Kao plač deteta, dubok i jeziv, kida dušu...Polako sviće...Obzorje se rumeni,sve jače i jače i napokon Sunce izlazi, svetlost se proliva svuda, i pobedonosno podižem svoj pogled prema nebu. Prošlo je, prošlo je, gotovo je....Bar za noćas....

Ringla

Jednog lepog septembarskog dana, dok setah po svome rodnom gradu, u izlogu jednog komp-shopa mi zapade za oko jedan oglas: "Potreban serviser".Zastah na trenutak da malo bolje osmotrim,jer mi se ucinilo da nisam video taj oglas.Razmislih nekoliko sekundi o tome da li imam dovoljno znanja za takav posao, prelomih u sebi i uhvatih se za kvaku.'Dobar dan' rekoh, videh oglas u izlogu da vam je potreban serviser, pa pomislih da proverim da li je radno mesto jos uvek upraznjeno'.'Jeste', odgovori mi covek, 'izvoli sedi da porazgovaramo o kvalifikacijama koje imas'.'Kvalifikacije', pomislih u sebi, 'koje crne kvalifikacije,zaludjujem se kompovima od '99 pa naovamo,cisto kao hobi,mada mi ni skola nije daleko od tog smera bila'.'Pa, imam relativno solidnog iskustva sa radom sa kompjuterima i mozda bih mogao da dodjem na neki probni rad cisto da vidite kako cu da se pokazem'.Razgovor poce da tece onda ubrzanim tokom i nakon nekih 20-ak minuta razmenjivanja osnovnih formalnosti covek mi rece da ce me mozda pozvati sutradan da dodjem na probni rad.'U redu, cujemo se sutra onda', izadjoh iz radnje, kretoh ka kevinoj radnji, i dok sam pripaljivao cigaretu pomislih u sebi sta mi bi da svratim i raspitujem se, jer kakve sam srece bio do sad, nista me ne bi cudilo da telefon ne zazvoni sutra ujutru...

*FAST FORWARD IN TIME ABOUT 61 DAYS FROM SEPTEMBER 2nd*

3. Novembar.Ponedeljak.Pre sam veoma mrzeo ponedeljak, jer je on oznacavao pocetak jos jedne smorne skolske nedelje.Isto tako je kasnije oznacavao i dan kad cu se probuditi u 6 ujutru uz dernjavu 'USTAJ VOJSKO' od strane dezurne paljevine u bataljonu 2 brigade KOV.Ali sada se sve promenilo.Pogledam na sat.Deset casova i neki sitnis minuta.Razmisljam brzinski:tusiranje,dorucak,kafa,provera mail-a, u bem ti zivot vec je 10:25, zaebi dorucak, daj cale tu kavu da srucim na brzaka, ulecem pod tus, uh zivote sto je ladna ova kada, u bre kevo, kad stize da potrosis svu toplu vodu iz bojlera, brijac tup, ja iskasapljen kao da me je klalo pola cete janjicara sa tupim i zardjalim jataganima..Izlecem iz kupatila sa relativno malim sansama da spazim Djoleta koji se izlezava ispred ulaza u doticnu prostoriju, gazim ga sasvim slucajno na rep, i on meni isto tako sasvim bez ikakve ljutnje zariva kandze u Ahilovu tetivu, u sekundi skacem u vis, plocice klizave a papuce polu-plasticne i ja sa svih svojih 179 cm visine se opruzam na ladan beton.Zamislih se u trenutku dal' da kukam il' da se smejem.Ma opusteno, rekoh sebi, ustadoh i krenuh ka vratima od sobe.Dograbih stvari na brzaka, cigare-tu,telefon-tu,kljucevi-tu,prenosni hdd-tu, proverim jos jedared dal' sam sve pokupio i pedala do kola.Spidiram ka gradu,vozeci slalom ulicom kao Ajriton Sena niz Nirnberg, i nakon 10 minuta turiranja,naglih kocenja i pokazivanja nekoliko nepristojnih gestikulacija rukom jednom tatinom sincicu u automobilu pored mene stizem na svoje finalno odrediste.'Dobro jutro sefe,sta se radi'.'Gledam sad ovu profakturu sto su nam poslali iz Bg-a, zaboravili CPU za onu masinu sto treba danas da sklapamo da stave'.Da, dobio sam posao.Plata nije losa, al sto mi je jos bitnije, ispostavilo se da je sef mnogo kul lik, i da ne pravi problem ako zakasnim na posao, ili zaboravim da update-ujem NOD32..'E zivote dal' onaj njihov komercijalista ponekad ukljuci onaj sundjer sto ima umesto mozga?', sef me pogleda upitno i dve-tri sekunde kasnije obojica pocesmo da se valjamo od smeha..'Nema veze pozajmicemo od kolega dva-tri lokala nize od nas,pa kad stigne, vraticemo'.Receno-ucinjeno.Kolege su ispale kul likovi i pozajmili CPU i zavrsismo posao.Kako je vreme polako odmicalo, ja sklapao masine i spremao se da dostavim komp na kucnu adresu, tako su sve vise i vise stvari pocinjale da bivaju ludje i smesnije.Prvo je negde oko podneva usla jedna sasvim simpaticna bakica,sa sve cegerom, sesircetom i miomirisima kragujevacke Zelene pijace( a i jos nekim produktima doticne institucije) i pogledom trazila nesto po rafovima.Posto je sef otisao do banke da uplati pazar, ja izadjoh iz servisa da usluzim gospoju.'Izvolite, kako vam mogu pomoci?',upitah, a bakica ni pet ni sest nego me upita 'Jelte, sine, jel' drzite vi ringle za sporete?'.'Ne gospodjo,drzimo samo kompjutersku tehniku'.'U redu,hvala', rece bakica i izadje iz radnje.Petnaestak sekundi kasnije, poceo da razmisljam da pozovem Hitnu Pomoc, posto sam poceo da se gusim, od silne navale smeha i suza koje su proizilazile iz prethodnog razgovora.... Nastavak sledi prvom prilikom....