Elem, pošto je ovih dana tako lepo napadao sneg, i ja tako lepo i iznenada nekoliko puta dnevno prao noge, a da nije bilo samoinicijativno ( sad bi moji drugari rekli: '' Ti samoinicijativno ni dupe ne bi brisao, nego što moraš zbog posla'' ), rešio sam da se častim (pazi ovo, častim :D ) sa jednim novim, miriše-na-štavljenu-kožu, sjajnim parom patika. Stejdz je bio postavljen, čekalo se samo da završim sa poslom pa da procunjam po gradu da pogledam izbor i cene.
Završi se radni dan, ja lepo zapucam do kevine prodavnice, pokupim nju i sestru, i krenemo u avanturu pronalaženja jeftinih a dobrih tidzica ( to jeftino a dobro nikako ne ide zajedno, al' braća čajnizi su nas naučili da se sve može ako se 'oće :) ) za moju malenkos'. Pošto mi je auto ostao naravno zatrpan u garaži, a napolju sneg do kolena, uvideo sam da će da padne još jedno pranje nogu..Ako ništa drugo, neće noge da mi smrde na pacova koji je crk'o i tri dana stajao u plastičnoj kesi na jakom suncu, kad budem ušao u radnju.
Posle dvajes' minuta natezanja sa ključevima i katancima od radnje, kretosmo ka prvoj destinaciji gde ćemo možda ostaviti novce u vreći, a poneti par gilja...Ulazim u jedan sport-shop u blizini centra grada, sve miriše i šljašti, i očekujem neku nafuranu prodavačicu u ranim dvadesetim sa većom zapreminom sisa nego mozga, a dočekuje me gospoja u srednjim četrdesetim..
-Dobro veče, izvolite?
- Jel' imate nešto od Reebok ili Converse patika?
- Imamo naravno, izvol'te pogledati..
Prvi model, nešto sa nekim šljokicama i moja keva se naravno u'vati odma' za njih.
- Jao vidi što su lepe, baš bi ti lepo stajale, istakle bi ti oči u prvi plan...
- Jao, stvarno su lepe, ako 'oćeš da postanem guzo-ljub, a baš bi mi i oči istakle, prvog bi me izgazili čim se svetlo zagasi u nekom noćnom klubu...a i nešto ne verujem da imaju moj broj..
Pošto nađoh jedan model od Convers-a koji mi se svideo, zamolih ja prodavačicu da mi donese broj da probam...Naravno kakve sam ja kurate sreće uvek, moj broj nisu imali, i posle ubeđivanja sa kevom i sestrom, odlučismo da napustimo ovaj fini establišment i ponovo se zaputimo u potragu za Svetim Gralom...Mada mislim da bi ga i Indijana Dzons pre našao, nego što ću ja naći patike koje mi se sviđaju i broj da mi odgovara...
Radnja druga. Ulazimo unutra, a radnica zasela na telefon, jebe joj se za mušterije, k'o Saši Matiću za boju košulje. Razgledam po radnji, jedne gilje deset soma, druge dvanaest, treće dvanes' ipo, četvrte sedam soma ( ove su izgleda model iz mladosti Gavrila Principa, i po dizajnu, a i po mirisu bogme). Na stranu to što su skupi k'o đavo i što im radnica ima IQ k'o člankovita glista (izvinjenje glistama), jedan model mi zapade za oko.
- Izvinite, jel' imate ovaj Adidas, broj...Izvini ti, jer vidiš da pričam na telefon? Bože, kakav je ovaj narod danas ne zna ni za osnovnu kulturu..' I ja sam mu onda rekla da može da me ima, ako mu tata da onaj njegov Audi, jeste onaj sivi, F4 ili kako već nije bitno, mnogo lep auto...'
Ja sam samo stao sa otvorenim ustima, što se, verujte mi ne dešava tako često. Prvo sam mislio da je oteram u tri lepe šargarepe, al' se setih da sam došao sa kevom i sestrom. FAK, nema veze, saznaću gde živi pa ću lepo da joj se pokenjam u sanduče...
- Kevo, 'ajmo, potrošiću ovih DVADESET HILJADA na drugom mestu.. !KLIK!
- Izvolite, kako mogu da vam pomognem?
- Jel' možete da mi pokažete kuda da pređem preko snega do ove radnje preko-puta vas?
Radnja preko-puta ove druge. Fino, sređeno, čisto, mada malo starinski, ali kul mesto. Modela mali milion. Ugledah jedan Converse opet, al' munem, devet ipo 'iljada..Malo li je, na ovo 'ladno vreme. Doduše imao sam nekih četir' u kešu a i baba rešila da se ispruži za jedan ček...
- Jel' imate ovaj Converse, broj..
- To je zadnji par, što nam je ostao, ček' da vidim, da samo još taj jedan, 45.
- A ovaj ovde dole?
- Isto zadnji, 43.
- Ovaj?
-42.
Vidim ja da neće da izađe na dobro. 42 sam nosio u osmom razredu osnovne škole. Reših da prekratim muke i sebi i radniku i kevi i sestri ( ne nije fazon Zorana Cvijanovića i 'malvo me žvuljaju' ) i da se zaputim u neki drugi gilja-šop.
Kaže keva, 'ajmo do patikarnice 'Čale' u Ivo Lole Ribara. 'Ajd, šta ima veze, nek' se barem prodavci patika u gradu ismeju meni i mom pokušaju da spakujem nogu u patiku za dva broja manju dok mi sa smeškom na licu govore kako mi odlično stoji. Al' ko se zadnji smeje, najsladje se smeje, a ja večeras sedim u zadnjem redu u bioskopu...
Posle dvadeset minuta probijanja kroz mećavu da se pređe 300 metara, što bi u normalno vreme značilo 5 minuta, polu-smrznut, polu-mokar ulazim u radnju. Bolje rečeno, radnjicu. Jedna od onih malih radnjica koje imaju skoro okrečen plafon, a ispod boje se nazire sloj starosti. Zbijeno, gusto, mesta ima za mušterije jedino ako radnik duboko uvuče stomak.
Ali ja sam uvek voleo takve radnjice. Imaju ono parčence duše, za razliku od ovih novih, urbanih hiper sport shopova, gde je sterilnije nego u bolnici. Prosto bi pomislio čovek da je ušao u operacionu salu VMA, koliko je čisto. Svakog momenta očekujem da pored mene prodje doktor u mantilu...
Ulazimo u radnju. Miris štavljene kože udara u mozak kao malj. Dočekuje nas prodavac, izlgedom me podseća na Hulka Hogana u mlađim danima, što po stasu, što po frizuri i bradi. Očekivao sa da će lik da bude neki paljenik, al' sam se zajeb'o za medalju. Kulturan i pristojan, retkost za prodavce po Kragujevcu.
- Imate li od ovih ovde Adidas, ovih crnih, slučajno i možda, broj 49?
- Nemamo...
- E, u pizdu materinu, jao ćale 'bem te u glavu, kad me i kako sklepa ovako sa nožurdom k'o dečji grob..
- Ali imam od ovih Najki 49, zadnji par mi ostao.
Da sam skočio, razbio bi glavu o plafon. Ili bi plafon puk'o od moje glavurde. Sve jedno, nešto bi bilo razbijeno.
-Daj 'vamo, kevo vadi taj ček od babe što je dala..E, a čisto da pitam, kol'ko koštaju?
-Trinaest hiljada dinara.
'Ladan tuš. Jebote, to je skoro cela plata.Jebote, osta' bez harda i reka opet, u pizdu materinu. Bre, ja jesam brljiv ko medved u proleće, al' nisam brljiv tol'ko da dam 13 'iljada za nešto što ću da ugazim za godinu dana. Volim ja da nosim dobre stvari, ali ne patim toliko, da bi narednih mesec dana glođao kuvane nogice od pileta čisto da bi nosio patike od 13 'iljada.
- Hvala, dobre su, ali stvarno neću da dam 13 hiljada za par patika. Ne ne želim, nego jednostavno Neću.
- Sačekaj minut samo da proverim nešto...Ovaj model je na sniženju, zaboravih na njega, ostao ovde među onima što se regularno prodaju, nije sti...
-Kol'ko?
- Sedam hiljada.
- Jel' primate čekove?
- Naravno, odloženo na mesec dana.
- Pakuj.
- Jel' hoćeš da probaš, čisto da vidiš dal'...
- Kume, pakuj i ne boj se za manastire.
Lepe gilje. Nike. Nisam nosio Nike od prvog razreda osnovne, što mu dodje, od '93. Air Max, sećam se k'o juče da je bilo kad sam ih uzeo. Zeleno-bele, ja onim jastučićima ispod pete. Koštaše đavo i oba bubrega onomad. Al' mi našao ćale ispod ruke od jednog drugara koji je držao neki sport šop, za veoma male pare. I još su bile original. Znam po tome, jer deda već osam godina okopava vinograd u selu sa njima, i još se nisu raspale.
I ove ne izgledaju loše. Čak mi se i sviđaju. Udobne su, i što je najbitnije, suve mi noge. Sad još samo da kupim onog 'Mustanga' što sam video kod jednog čiče u dvorištu i Bog da me vidi. A možda i 'oće, kako je lepo i klizavo napolju, a meni lepe i ćelave letnje gume na kolima. Ako zaginem negde, nek' mi epitaf na kamenu više glave bude: 'Sjebao se jer mu se probušila gumica'.
Thursday, February 26, 2009
Thursday, February 19, 2009
Sneguljica
Preključe je počeo da pada sneg.Prvo nešto sitno, a onda je navalio kao nezdrav. Mislio sam da će stati u toku noći, al' ono palamar. Budi me keva danas nešto ranije nego uobičajeno, i to mi odma' reče da neće da izađe na dobro...
- Budi se, ćeš da zakasniš na posao kao po običaju..
- Što bre da zakasnim, tek je pola deset. Što me ženo probudi ovako rano, mogao sam da odspavam još pola sata, a i onako ćeš da me odvezeš, pa ti idi na posao kasnije.
- Znaš, sad sam 'tela to i da ti kažem, ne mogu da te odvezem...
Ja ripi' iz kreveta k'o da mi je crnja uleteo od pozadi bez imalo da mu je namašćen. Prvo sam pomislio da mi je neko izbušio gume, od ovih klinaca iz komšiluka. Već sam uveliko počeo da zamišljam kako im krckam prste čekićem od devet kila, kad mi prođe kroz glavu nešto još gore..da mi je neko digao auto. Jes' da nije bio nešto ekstra, al' ja volim moj auto. Taj auto sam kupio od svojih para i ne stidim se njime ni malo. Ko ga ne voli, ne mora da ga gleda. Jeste da je ruski i jes' da troši k'o pomahnitala grandovka, al' nema veze. Da, jeste, Lada je u pitanju. I to ne bilo koja, nego Samara. Nije baš nešto za videti, ali ide dobro. Malo propao lim, al' ništa što se ne da zakrpiti. I nikada do sada me nije ostavila na putu. A i bilo je lepih trenutaka sa tim automobilom, al' o tome nekom drugom prilikom. Ja onako u afektu i gaćama izletim na onaj minus jutros, i zamal' što me ne strefi šlog, što od 'ladnoće, što od onoga što sam video....
Ljudi moji, toliko snega u životu do sada nisam video. Napadalo u toku noći, zajebalo vek. Ispred garaže dobranih šeset santima napadalo, a pogađate ja uterao auto prethodno veče u garažu...
Ni sam Bog otac ne bi mogao da očisti ono čudo pre jedanaest. A i da uspe, opet bi se zaglavio dve kuće niže, gde niko kurcem nije mrdnuo da očisti. Još se komšija naš'o pametan, pa sav sneg sa terase istovario na put...Jebo' mater onome ko ga je doveo u grad i sa planine skinuo. Za takvu stoku nije ni kartonska kutija, a kamoli kuća, kad ne znaju za neku osnovnu kulturu. Sve to ne bi bilo tako strašno da imam kako tj. u čemu da odem na posao. Imam gilje, al' su malo matore i malo više bušne, više se u'vate k'o ukras no odevni predmet. Jebo me C2D E8400 i kad ga i uze...Reko', snaći ću se, maznuću od dede one gumenjake što nosi po selu. Ja u garažu da potražim, tražio, tražio, i nađem SK 9/2003 za koji sam mislio da je otišao u nepovrat kad mi je sestra zadnji put sređivala sobu, 2008 godine...Ima mozak da joj izvadim usijanim žaračem, k'o u starom Egiptu, kad je budem do'vatio što mi je SK ovde nabila...
- Deda, 'de su ti one gumene čizme što nosiš po selu, treba mi da završim nešto..
- Uz'o ćale onomad kad je doter'o ugalj, trebale mu kad je istovar'o, da ne usvinji patike..
Sprat niže, kod ćaleta u kancelariji (čitaj: kotlarnici)..
-Ćale, 'de su one dedine gumenjače, što nosi po selu?
-Nema.
-Kako, bre, nema?Pa vid'o sam ih pre 2 nedelje...
-Aaa, na one drljave ti misliš?
-Pa na one drljave, normalno, nije ih Dolče i Gabana pravio, pa da budu nešto bolje..
-Nema više tih čizama, isek'o sam ih da podložim kotao, kad je počelo ono 'ladno krajem januara..
QQ, biće belaja, videh odmah. Pogledam izbor obuće za danas, i taman kad sam krenuo da drpim kevine čizme sa sve onim krznom, setih se da su mi male i da sam probao iste kad je prvi sneg pao...Jebem ti onog i koji me sklepa ovakvog sa nožurdom k'o dečji grob. Obuvam jedne čarape, jednu šuškavu kesu iz dragstora, pa drugi par čarapa, pa gilje, nategnem iz pljoske, ugasim pljugu, skrnem kafu i povučem talog (to mi se sve češće dešava u zadnje vreme), navučem rukavice, izljubim sa bližnjom familijom, prekrstim i zakoračim u belinu..
Nisam ni izašao iz dvorišta, noge mi već u goloj vodi, zaslepljen k'o kad neko baci flash-bang u kanteru, i osećam kako mi već četvrta slina klizi niz grlo...EPIC FAIL...Probijam se kroz mećavu do najbliže autobuske stanice, stižem taman da utrčim u autobus pre nego što i on ode u pizdu materinu, suočavanje sa mirisom belog luka i rakije (ko se čuva i Bog ga čuva kaže naš narod) i ostalih miomirisa u GSP-u, klizanje, padanje, otresanje snega sa jaše, ulazak u radnju, ispijanje kafe, i nastavak još jednog dosadnog dana..
- Budi se, ćeš da zakasniš na posao kao po običaju..
- Što bre da zakasnim, tek je pola deset. Što me ženo probudi ovako rano, mogao sam da odspavam još pola sata, a i onako ćeš da me odvezeš, pa ti idi na posao kasnije.
- Znaš, sad sam 'tela to i da ti kažem, ne mogu da te odvezem...
Ja ripi' iz kreveta k'o da mi je crnja uleteo od pozadi bez imalo da mu je namašćen. Prvo sam pomislio da mi je neko izbušio gume, od ovih klinaca iz komšiluka. Već sam uveliko počeo da zamišljam kako im krckam prste čekićem od devet kila, kad mi prođe kroz glavu nešto još gore..da mi je neko digao auto. Jes' da nije bio nešto ekstra, al' ja volim moj auto. Taj auto sam kupio od svojih para i ne stidim se njime ni malo. Ko ga ne voli, ne mora da ga gleda. Jeste da je ruski i jes' da troši k'o pomahnitala grandovka, al' nema veze. Da, jeste, Lada je u pitanju. I to ne bilo koja, nego Samara. Nije baš nešto za videti, ali ide dobro. Malo propao lim, al' ništa što se ne da zakrpiti. I nikada do sada me nije ostavila na putu. A i bilo je lepih trenutaka sa tim automobilom, al' o tome nekom drugom prilikom. Ja onako u afektu i gaćama izletim na onaj minus jutros, i zamal' što me ne strefi šlog, što od 'ladnoće, što od onoga što sam video....
Ljudi moji, toliko snega u životu do sada nisam video. Napadalo u toku noći, zajebalo vek. Ispred garaže dobranih šeset santima napadalo, a pogađate ja uterao auto prethodno veče u garažu...
Ni sam Bog otac ne bi mogao da očisti ono čudo pre jedanaest. A i da uspe, opet bi se zaglavio dve kuće niže, gde niko kurcem nije mrdnuo da očisti. Još se komšija naš'o pametan, pa sav sneg sa terase istovario na put...Jebo' mater onome ko ga je doveo u grad i sa planine skinuo. Za takvu stoku nije ni kartonska kutija, a kamoli kuća, kad ne znaju za neku osnovnu kulturu. Sve to ne bi bilo tako strašno da imam kako tj. u čemu da odem na posao. Imam gilje, al' su malo matore i malo više bušne, više se u'vate k'o ukras no odevni predmet. Jebo me C2D E8400 i kad ga i uze...Reko', snaći ću se, maznuću od dede one gumenjake što nosi po selu. Ja u garažu da potražim, tražio, tražio, i nađem SK 9/2003 za koji sam mislio da je otišao u nepovrat kad mi je sestra zadnji put sređivala sobu, 2008 godine...Ima mozak da joj izvadim usijanim žaračem, k'o u starom Egiptu, kad je budem do'vatio što mi je SK ovde nabila...
- Deda, 'de su ti one gumene čizme što nosiš po selu, treba mi da završim nešto..
- Uz'o ćale onomad kad je doter'o ugalj, trebale mu kad je istovar'o, da ne usvinji patike..
Sprat niže, kod ćaleta u kancelariji (čitaj: kotlarnici)..
-Ćale, 'de su one dedine gumenjače, što nosi po selu?
-Nema.
-Kako, bre, nema?Pa vid'o sam ih pre 2 nedelje...
-Aaa, na one drljave ti misliš?
-Pa na one drljave, normalno, nije ih Dolče i Gabana pravio, pa da budu nešto bolje..
-Nema više tih čizama, isek'o sam ih da podložim kotao, kad je počelo ono 'ladno krajem januara..
QQ, biće belaja, videh odmah. Pogledam izbor obuće za danas, i taman kad sam krenuo da drpim kevine čizme sa sve onim krznom, setih se da su mi male i da sam probao iste kad je prvi sneg pao...Jebem ti onog i koji me sklepa ovakvog sa nožurdom k'o dečji grob. Obuvam jedne čarape, jednu šuškavu kesu iz dragstora, pa drugi par čarapa, pa gilje, nategnem iz pljoske, ugasim pljugu, skrnem kafu i povučem talog (to mi se sve češće dešava u zadnje vreme), navučem rukavice, izljubim sa bližnjom familijom, prekrstim i zakoračim u belinu..
Nisam ni izašao iz dvorišta, noge mi već u goloj vodi, zaslepljen k'o kad neko baci flash-bang u kanteru, i osećam kako mi već četvrta slina klizi niz grlo...EPIC FAIL...Probijam se kroz mećavu do najbliže autobuske stanice, stižem taman da utrčim u autobus pre nego što i on ode u pizdu materinu, suočavanje sa mirisom belog luka i rakije (ko se čuva i Bog ga čuva kaže naš narod) i ostalih miomirisa u GSP-u, klizanje, padanje, otresanje snega sa jaše, ulazak u radnju, ispijanje kafe, i nastavak još jednog dosadnog dana..
Tuesday, February 10, 2009
Zemlja naših snova
Rekoh sebi da nikada neću da se nerviram zbog gluposti oko sebe. Dovoljno je što se bakćem sa raznoraznim ljudima oko sebe u toku dana, samo mi još fali da počnem da čitam novine i da se nerviram zbog nestašice gasa\struje\'leba\vazduha....ali.... Uvek ima jedno 'Ali'. E, ali, ovo danas je baš bilo ono što me je podstaklo i dalo nadahnuće i nadu u ovu našu lepu zemlju. Pogledajte ovde više o tome: http://www.vecer.com.mk/?ItemID=775429569524C040B7665A4C9B4773AD
Dakle, firma je uspela da prebaci ogromnu kolicinu kompjutera kod našeg dobrog suseda, Albaniju, sa sve piratskim verzijama Window$a. Zgranuli su silne pare na tome (3,8 miliona USD), i naravno pali su u muriju. Da se odmah razumemo i da se ne pravimo nešto naivni: i ja i 99% ljudi u ovoj zemlji bi sigurno uradilo isto da smo mogli i imali sredstava. Pokušali su da se poigraju, al' je mama upala na žurku. Baš mi ih je žao, a vidim da i oni plaču, pa sve brišu suze novčanicama od po 100 jevreja. ALI, to nije poenta onoga što je pisac 'teo da kaže. Zašto, bre, (kad moram da upotrebim najučestaliju srpsku uzrečicu) nigde kod nas u novinama ili u vestima nije bilo ničega o ovome? A? A? Jel' smo mi toliko postali glupi? Jel' našim novinarima stvarno ima drugih stvari koje su preče od ovoga? 'Kako se Natasa Bekvalac očešljala, kako se onaj debil obukao, kako se onaj našminkao...' Dokle ćemo biti zemlja sitnih šićardzija kojima je bitna samo svoja guzica i koji će okretati glavu na drugu stranu čim nas neko mrko pogleda? Ako su uspeli da maznu skoro 4 miliona, koliko su dali našim novinarima da ne pišu o tome? Ili još bolje, kome su i koliko zapretili da će se probuditi sa betonskim cipelicama negde kod Đerdapa 1? Nećemo mi ni u Evropu, niti u bilo gde ako ovako nastavimo. Nismo, bre, ni za Azerbejdzanski savez, a kamoli za bilo šta drugo. Treba da nas bude sramota, kad ovako okrećemo glavu čim neko uperi prst. Sad mi je krivo što nisam vlasnik nekih novina, pa makar to bila i 'Blic-Žena'. Izbacivao bi na svaki sat novine sa ogromnim naslovom o tome, pa makar mi stavili i bombu pod auto. Do sad mi je bilo žao što živim u Srbiji, jer smo bili izolovani od ostatka sveta po svim pitanjima. A sad me je sramota jer ne smemo da objavimo jedan zaser od domaćih mangaša. Sami smo krivi za sve ovo što nam se dešava. Rizikujem da me mnogi omrznu zbog sledećeg što ću reći(ko me poznaje, znaće da ja stvarno tako mislim) al' trebali su amerikanci da nas ugaze '99. Treba nama jedno propisno čitanje lekcije( čitaj: jebanje keve) da bi se mi doveli u red. Pošto to mi očigledno nismo u stanju sami da uradimo (mislim na uključivanje onog sunđera što nam stoji u onoj stvari koja nam očigledno služi samo za nošenje frizure). ALO, SRBIJO PROBUDI SE BRE JEBOTE. Nismo mi glup narod, al' kad vam neko konstantno zatupljuje mozak 20 godina, pojave se efekti i posledice. Tako nam i treba, sami smo taj luksuz sebi dozvolili.
Dakle, firma je uspela da prebaci ogromnu kolicinu kompjutera kod našeg dobrog suseda, Albaniju, sa sve piratskim verzijama Window$a. Zgranuli su silne pare na tome (3,8 miliona USD), i naravno pali su u muriju. Da se odmah razumemo i da se ne pravimo nešto naivni: i ja i 99% ljudi u ovoj zemlji bi sigurno uradilo isto da smo mogli i imali sredstava. Pokušali su da se poigraju, al' je mama upala na žurku. Baš mi ih je žao, a vidim da i oni plaču, pa sve brišu suze novčanicama od po 100 jevreja. ALI, to nije poenta onoga što je pisac 'teo da kaže. Zašto, bre, (kad moram da upotrebim najučestaliju srpsku uzrečicu) nigde kod nas u novinama ili u vestima nije bilo ničega o ovome? A? A? Jel' smo mi toliko postali glupi? Jel' našim novinarima stvarno ima drugih stvari koje su preče od ovoga? 'Kako se Natasa Bekvalac očešljala, kako se onaj debil obukao, kako se onaj našminkao...' Dokle ćemo biti zemlja sitnih šićardzija kojima je bitna samo svoja guzica i koji će okretati glavu na drugu stranu čim nas neko mrko pogleda? Ako su uspeli da maznu skoro 4 miliona, koliko su dali našim novinarima da ne pišu o tome? Ili još bolje, kome su i koliko zapretili da će se probuditi sa betonskim cipelicama negde kod Đerdapa 1? Nećemo mi ni u Evropu, niti u bilo gde ako ovako nastavimo. Nismo, bre, ni za Azerbejdzanski savez, a kamoli za bilo šta drugo. Treba da nas bude sramota, kad ovako okrećemo glavu čim neko uperi prst. Sad mi je krivo što nisam vlasnik nekih novina, pa makar to bila i 'Blic-Žena'. Izbacivao bi na svaki sat novine sa ogromnim naslovom o tome, pa makar mi stavili i bombu pod auto. Do sad mi je bilo žao što živim u Srbiji, jer smo bili izolovani od ostatka sveta po svim pitanjima. A sad me je sramota jer ne smemo da objavimo jedan zaser od domaćih mangaša. Sami smo krivi za sve ovo što nam se dešava. Rizikujem da me mnogi omrznu zbog sledećeg što ću reći(ko me poznaje, znaće da ja stvarno tako mislim) al' trebali su amerikanci da nas ugaze '99. Treba nama jedno propisno čitanje lekcije( čitaj: jebanje keve) da bi se mi doveli u red. Pošto to mi očigledno nismo u stanju sami da uradimo (mislim na uključivanje onog sunđera što nam stoji u onoj stvari koja nam očigledno služi samo za nošenje frizure). ALO, SRBIJO PROBUDI SE BRE JEBOTE. Nismo mi glup narod, al' kad vam neko konstantno zatupljuje mozak 20 godina, pojave se efekti i posledice. Tako nam i treba, sami smo taj luksuz sebi dozvolili.
Subscribe to:
Posts (Atom)