Huh, opet mesec dana od zadnjeg posta. Ova prokrastinacija me ubi. Nikako da nađem volje da napišem nešto. Mislim, pisao bih, ali jednostavno, nemam volje. Ili možda želje? Jebem li ga.
Sad će svi da se zapitaju, odakle ovakva slika i naziv teksta. Prosto. Pogledajte oko sebe, pa mi se javite. Doduše, ovo je dosta subjektivna stvar. Ko je pun mržnje, videće samo sranje oko sebe (myself included). Ko je happygolucky, biće oduševljen svim i svačim.
E sad, /rant ON
Ja se konstatno poslednjih nedelja osećam nekako čudno. Neka mešavina mržnje, besa i nemoći da bilo šta promenim. Jebote, kako se jadno i glupo osećam. Kako mi samo vreme jebeno prolazi, a ja ne mogu da ga iskoristim na iole pametan način. Gledam kako se razna govna oko nas dešavaju, a ja nemam načina da ih ikako sprečim. Besan sam i ljut, ali kao da su mi ruke zavezane, oči zatvorene, uši zapušene i duša zapečaćena. Jebote, neću više ovo sranje da gledam.
Ljudi više nemaju perspektive nimalo. Gledam sebe svaki dan kako odlazim na posao sve mrzovoljnije ( a ja volim svoj posao, volim kompjutere i sve vezano za njih), i sve više otaljavam svoj deo sa sve manje od pola guzice. A to mi se ne sviđa baš ni lečka. Gledam ostale oko sebe kako non-stop presipaju iz šupljeg u prazno, i svaki put gube i ono malo muke što imaju, dok neki govnar trpa to sebi u džep sa radošću i veseljem.
Gledam ovaj moj nekada lepi i normalan grad, kako biva razjeban od strane polu pismenih polu-mozgaša, koji su došli sa okolnih brda i livada, ili iz mile nam južne pokrajine, i raznose ono što su naši matori gradili decenijama.
Jebote, kakvo je ovo sranje oko nas?
Šta se više, bre, sa ovom zemljom dešava?
Da se razumemo, ne radi se ovde o parama. Hvala Bogu, imam dovoljno da preteknem, bez nekog luksuziranja, ali mi je to sasvim normalno, navikao sam tako.
Radi se o svemu ostalom. Svi nešto postali fini, kulturni, civilizovani evropljani preko noći. Niko više ne kolje prasiće i ne peče rakije, jer, jebiga to je u Evropi no-no. WTF? Eej, narode, probudi se, hellou, ovo je zemlja paora, nije Minhen. Mi smo poznati po tome da se nešto stalno busamo u grudi i inatimo. Pa i treba, jer niko nikada za nas nije navijao, svi su nas pljuvali i mrzeli.
Jebi ga, sad rizikujem da će me nazvati seljačinom i neandertalcem, al' iskreno, zabole me paja. Ova seljačina će da ima više kulture uvek, nego bilo ko od vas novokomponovanih intelektualaca (mada takvi i ne čitaju ove stvari, imaju oni pametnija posla, tipa, gledanje novog sranja sa tetka Sekom Prasić Aleksić).
Definitivno smo negde nešto žestoko zajebali. Mada, kao što mi je neko rekao jednom, kako se bliži kraj civilizaciji, tako se brišu sve granice morala i normalnosti.
Ionako smo overdue za jednu planet-wide katastrofu, da nas drmne iz ove smrdljive učmalosti, i pokrene guzicu. Koga, bre, boli kurac što Japanci imaju suši gen (izvinjenje Japancima, nemam ništa protiv njih)? Daj, bre, otkrivajte izvore energije, nove načine pogona i uzgona, da odjebemo iz ove govnjive rupčage kojom smo je napravili. Dosta mi je više čitanja gluposti po novinama, mislim da je vreme došlo da nađemo neki nov način transporta u visinu/kosmos/prostor. Verujem da nije to ni malo lak zadatak, ali imamo sasvim dovoljno kapaciteta i inteligencije za tako nešto.
Ali naravno, bitnije je da znamo da Meksikanci imaju gen koji čili u njihovom digestivnom traktu pretvara u ekstremno otrovne prdeže koji odlično deluju na nervni sistem Čupakabri...
/rant OFF - but to be concluded
Bilo je i pozitivnih stvari ovih prethodnih nedelja. Npr, isterao sam ceo post na vodi i hlebu. Beše teško, ali izdržalo se nekako. Da je barem nešto više njih postilo, možda bi se malo i unormalili. Mislim, nisam ja nešto ekstremno religiozan ili nedajbože neki religiozni fanatik, nego sam jednostavno osetio potrebu da se malo od svega pročistim.
A pomoglo mi je i na drugom planu. Gubitak kilograma je takođe dobio dobar podstrek. U jednom postu prošle godine još sam pomenuo moju neverending bitku, moj Vaterlo, koji bijem od kad znam za sebe. Rešio sam bio da se stešem malo, i to malo pretvori se u malo više. Što i nije tako loše. Dakle, suma sumarum, sa 138 kg početne težine, koliko sam imao 1. Juna 2009. godine, kada sam krenuo sa dijetom, stigao sam na 90 kg, zaključno sa 24. Aprilom 2010. godine.
48 jebenih i kroz znoj isćeđenih kilograma. I naravno, ne planiram tu da stanem. Još kojih petnaestak, posle kreće teži deo, ovo je bila zajebancija dosad. Posle kreće održavanje kilaže i doterivanje linije, ovo je sad samo test proba.
Nije bilo lako (kad vidim one kenjatore sa bedževima, dođe mi da ih pljunem), ali se isplatilo. Barem imam neki uspeh iza sebe u prethodnoj godini.
Kako se ja osećam povodom toga? JEBENO FANTASTIČNO. Posle više od deset godina preko sto kila, mogu reći da je fenomenalno i fantastično imati manje od toga.
This is my EPIC WIN motherfuckers, let me hear about yours. Try me.
Naravno, savete delim besplatno :D
To be continued very soon...
