Tuesday, August 18, 2009

STOP: Одмор-time

Прође још једно лето (скоро). Дође и одмор, а пролете као да га није ни било. Ко би рекао, мислио сам да ћу барем мало више времена моћи да посветим себи (тј. игрању игара), али Боже мој, има још времена.

На одмору сам био од 3. Августа, и одма' тај дан сам се урољао као змај. Додуше, јес' да је био буразу од ујака други дан свадбе, ал' сам имао и разлога да се мало и ја опустим. А и нисам пио скоро 5 месеци, кад се све сабере (Бок те мазо). Некако сам остао жив и нормалан :)

Камо среће да сам имао кинте да одем негде да се брчнем, него нисам имао филера ни на Шумаричко језеро да одем. А и одмор није био баш одмор, нон-стоп сам по кући нешто млатио, те среди гаражу, те среди котларницу, те избаци неке кавезе старе...Сваки дан неки посао. Јебем ти, и кад се пресели у кућу, стално нешто има да се ради, док сам живео у стану, бар сам стално ладио около.

А и нека кишетина била ударила, нит' да радиш нешто, нит' да седиш у кући. Баш смор.

Дан по дан, и тај одмор прође. Две недеље, а као да је два дана. Таман сам се мало опустио, и кренуо да уживам, кад оно паламар. Набаци улар поново, и укруг. Кућа, посао, кућа, посао...А и нека депресија ме опет ухватила. Једна иста рутина сваки Божји дан. А да барем посла имам, па да ми време брже пролази, него ни то. По цео дан гледам снимке на јутубету као кретен неки. А комшиница из локала поред на одмору, па немам друштво за кафу (Јбг, шеф пије ону три-у-један, а ја турску, чемерушу)

Глава ме све чешће боли, и то онако дивљачки, јебем ли га шта ли је. Мораћу мало да баталим каву и пљуге, можда престане. А можда је зато што се на послу суздржавам од прдења, па гасови путују уз кичму и падају ми на памет неке усране идеје.

А време пролази полако. На моменат се уплашим, као да ће живот да ми пролети, и да нећу ништа паметно са њим урадити, да нећу стићи да упознам ону праву, да нећу стићи да се довољно исмејем са другарима, да нећу стићи да испијем довољно пива и испушим довољно пљуга, и да ће отићи као вода низ сливник и оставити ме као неког одртавелог пензоса у неком паркићу који седи на клупи и храни голубове, а заборавио је да обуче панталоне тог дана пре него што је изашао из стана. А онда зажмурим, и тада ме заболи глава, или ово што барем личи на њу.

И себе сам сморио, а камоли вас који погубисте време да прочитате ово. Одох да мало прошетам по Капиталној Пустари, можда дође до неког случајног сусрета, па нешто лепо произиђе из тога.

2 comments:

  1. :( znam taj osecaj kada se taman opustis kad ono opet moras da se vratis na staru trasu.. Ali zato ko zna koga mozes sresti ;) zato setanje, moracu i ja da pocnem da trcim :):) mozda naletim na nekoga pa prestane da me boli glava.. Ko zna mozda je grip ;)

    ReplyDelete
  2. Можда...Само пази да неје овај најновији, он је малчице опасан :)

    ReplyDelete