Пресек стања

Овај текст можете прочитати код мог пријатеља Уркета, на његовим легендарним ''Записима''.

Престројавање

Најтеже је суочити се са очигледним. Ја сам то увек покушавао да избегнем, али изгледа да се понекад то не може избећи. Увек сам се приклањао лакшем начину и тражио кривину. Али за поједине ствари не постоји лакши начин, ствар која ће преко ноћи учинити да постанете бољи, паметнији или згоднији. За прва два ми никада није био проблем, хвала Богу, моја кева није родила дебила, па да будем неки затуцани брђанин. Али зато последње са списка богме јесте.

Од како сам дошао из ВС и престао са скоро свим физичким активностима, тако се вратила и килажа. Пре армије сам се обично котирао око стотке, плус којих десет килограма више. У армији, сплетом околности и што због болести и активности, спао сам на 92, што је било врх за човека који је последњих 10 година само добијао на килажи.

Е онда се заврши армија, и оде све у пизду материну.

Прво што сам се завукао у кућу и нисам мрдао гузицом скоро цело лето. Само спавај, једи и седај за комп. Јбг, јесам био ненаспаван и уморан, али то се надокнадило у првих пар дана од доласка, све преко је била лењост. Мислио сам да се није нешто значајно променило у мом физичком изгледу, али сам се зајебао за медаљу.

Провалио сам тек кад је дошла зима. Ја извадим јашу из ормана, истресем прашину и огрнем. Видим ја, затеже нешто преко леђа, ал' опет, како да не затеже, кад је стара скоро 6 година. Кренем да зашнирам, ал' мунем. Нема живе силе. Или ићи зашниран и без могућности да удахнем нормално, или ићи не зашниран и смрзнути се као пичка, питање је сад. Ја као и до сада, одаберем лакшу опцију, с' обзиром да ми хладноћа никада није представљала проблем.

И онда ме је, што кажу, ударило. Отишао сам на једну прославу са другарима са хуба, наравно клопа, шикање и све остале зезанције што иду у комплету са тим. Испуцало се скоро стотину слика, и на једној угледам ја себе, ширине просечног гардеробера из Форма Идеале. У Бог те јебо.

То је било пре скоро осам месеци. Тада сам се котирао, по слободној процени, негде око сточетрдесетог подеока на сточној ваги, јер она за нормалне људе иде до стотријес.

Наредна четири месеца наравно да нисам ништа урадио по том питању, јер ме болело уво шта ко прича иза леђа. Е, ал' кад нисам могао да станем у омиљене панталоне, забринуо сам се. Направио сам план и решио да га истерам до краја, па макар ме коштало к'о Светог Петра кајгана.

Прва ставка - баталити газирано. Не сваки газирани напитак, али Пепси под број један. Јбг, нисам нешто љубимац Кока-Коле, али сам зато убијао пакет Пепсија у три дана. Буквално. Ко ме познаје лично, зна да је то жива истина.

Друга ставка - баталити 'леба. Нема шансе да се скине ни један грам, докле год се товиш са хлебом. Зајебато, али се да учинити.

Трећа ставка - баталити мало виљушку и прећи на кашику. На нож никако, јер то је још горе него виљушка.

Четврта ставка - почети поново са ходањем. Од како сам ауто купио, и на срање не идем пешке.

Слаткише нисам поменуо уопште. Сад сви скачу, ниси се угојио од сланог него од слаткиша. Само има један мали детаљ. Ја слатко уопште не конзумирам, у било каквом облику (сем Пепсија, којег сам баталио), чак и кафу пијем искључиво чемерушу. Једноставно, не волим слатко. Ако ми се грицка нешто, ја купим пистаће. Или Флипси колутиће са сиром. Или Баке Ролс са укусом сланине (који у комбинацији са Фантом има хаварија добар укус, пробајте, ја се случајно зајебо и узео Фанту и Баке Ролс са сланином, неку бољу гриц-комбинацију никада нисам пробао)....

Прво сам се два месеца лечио од сокова. Баталио Пепси и прешао на густи. За дивно чудо, Лавита коктел од ананаса има екстра укус, и лако се заборавља било који други напитак. То је било пре 3 месеца равно. Пре 2 месеца сам прешао на препечен хлеб. Јесте препечен, али опет гоји, али додуше, доста мање него класичан. Пре 1 месеца сам опет кренуо да радим трбушњаке, склекове избегавам, мени не треба да се раширим у раменима, фала Богу па ме има, него да се стешем око струка. Од пре 4 дана сам званично и на дијети. Аткинсоновој. Знам да није здрава, али је то једини начин за мене. Већ сам једном пробао, и за 42 дана сам скинуо 21 килограм. Али то је било пре 5 година...

Јесте заебато, али се труд већ види. Данас сам установио да сам се померио за једну рупу мање на каишу. Што је, у принципу, епски успех за моју лењу гузичетину. Имам још 6 рупа да стигнем, али као што каже онај лик из филма ''Кад порастем бићу Кенгур'': ''Имам ја времена..'', и дефинитивно сам решио да истрајем.

Ако у нечему желиш да успеш, довољна је само воља и жеља, остало долази само од себе. Ништа није немогуће...сем шпорета од дрвета и чамца од сунђера.

Путешествије Прво: од Крагујевца до Бикини Ботомса пт.2

Кретосмо пут Београда, негде око 10:30 пре подне. Ништа страшно, са само 45 минута кашњења, типично за мене. До Београда стигосмо релативно брзо, са спорадичним труцкањима иза којекаквих камиона, и можда два-три јебавања све по списку неуким возачима.

Пристижемо у Бг негде око 11:45, и улећемо у хаос на ауто-путу кроз нашу Главну Кућу. Ту изгубисмо још пар десетина минута и пар метара живаца. Таман изађох са ауто-пута, мало пре Газеле, и улетосмо у још већи хаос. На страну што сам омашио скретање у Краљице Наталије и замало се погубио по Београду, све у свему снашли смо се. Тј да Урке не познаје крај преко пута паркиралишта Зелени Венац, зло би било. Упадосмо на паркинг и ту се потркасмо са једним ликом зарад места за паркирање.

Сместих своје превозно средство, позакључавасмо врата и прозоре и кретосмо ка Калемегдану, где нас је очекивала братија са форума. Мало смо се прошетали од Зеленог Венца до Калиша, али није фрка, таман смо се мало расхладили.

(фотографисао Александар Царевић )

Када смо се коначно саставили са друштванцетом, кретосмо пут кафане :) Већ је све било организовано у оближњем естаблишменту, познатијем као СУР ''ПАРК'', и морам да искористим прилику да похвалим домаћине из Београда на доброј организацији.

Сместисмо се, и поче прича. Цуг по цуг, пљуга по пљуга, и крете смеј и зезање. Време пролази брзо, а кад си у добром друштву још брже. Наручисмо и неку клопицу, ал' су порције биле, по мојој мери, мале, мора да су им били млади керови.

Полако се ближио крај нашем скупу, а и шеф Сале :) нам рече да имају неку свадбу ваљда, па ни наше инсистирање да смо гости са младине стране није помогло да останемо дуже у кафани. Додуше, можда смо им дојадили са константним наручивањем пива и осталих потрепштина, јебига, прича се, а грло се суши од приче...

Пошто убеђивање није помогло, решисмо да се мало прошетамо, и евентуално цугнемо још коју. Уследи промена локације и стигосмо у паркић пун 'мина', керова и младог света...



























(фотографисао Александар Урошевић)

Уништисмо још пар граната, фирме ''Апатинска Пивара'', модел ''Јелен'', снаге две килотоне.Ја сам ту салву прескочио, ипак сам требао да нас довезем у једном комаду и по могућству целе назад у Крагујевац, а и глава почела да ме боли, као да ''Осми путник'' креће да изађе из ње.

Кад се растависмо од пиве, испоздрављасмо се и кретосмо пут гараже да покупимо ауто. Сва срећа, па је било пар Београђана са нама ( јелте, ипак смо у Београду :) ) па нађосмо ауто некако. Мало је фалило да буде сцена са краја ''Два сата квалитетног програма'' и потуцања по Бегеу са драњем ''Куме, 'де нам је ауутооо?''...

Повезосмо и пар другара донекле и кретосмо пут Крагујевца, назад у свакодневицу...





























(фотографисао Фрешко)

На крају стигосмо без проблема назад, додуше мало уморни и изгужвани, али најважније, са лепим искуством, добрим успоменама, и доста нових пријатеља. Поздрав за све који су присуствовали овом скупу, и хвала још једаред за незабораван и феноменалан дан.

Путешествије Прво: од Крагујевца до Бикини Ботомса пт.1

Коначно да се саставим са мозгом и напишем нешто паменто. Додуше, код мене се може чути све и свашта, али паметно ништа. На ћирилицу сам прешао чисто да мало уђем у штос, због једног другог писанија, али о томе неки други пут..

Елем, 27. Јуна лета Господњег 2009-ог. мој пријатељ и блогер Урке и ја запутисмо се путем Београда, да присуствујемо једном фином скупу. У питању је био скуп форума СК. Договор је био да кренемо у 09:45, али не лези враже...

Навио сам ја сат у 09:00, и сат је и звонио, ал' класично, `ајд још пет минута...И пет минута се претвори у 38 минута. Ја устанем, на брзака се тушнем, убацим залогај два у кљун и педала. Свратим у драгстор да купим пљуге, киселу воду и уплатим креду, кад оно гужва, као за лебац '91 године. Неки млади господин испред мене се узјогунио што му касирка вратила 2 новчанице од по 50 динара уместо једне од сто. Кад ми је у погледу прочитао да сам спреман да га депилирам упаљачем полако, само је зграбио паре и побегао...

Станем на пумпу да наточим плин, нека гужва, лику испред мене неће ауто да упали, а нека будала иза мене легла на сирену. Таман кад сам кренуо да откачим појас и да изађем из кола и да овом мајмуну иза мене набијем сирену у гузицу да свири до јутра, упали овај испред мене и оде. Излазим из кола, кажем пумпаџији да пуни до краја, кад опет овај са сиреном. Мислим се у себи, сад ћу да ти јебем матер милосну, крећем према њему, и видим лик разваљен од алкохола/хеклера/траве или можда од свега тога заједно. Молим Бога само да не омаши педалу од кочнице, није лепо да извлачим човека кроз прозор. Мада извукао бих га и кроз отвор од прскалице за шофершајбну, ако ми да довољно јак разлог.

Сва срећа што се смирио док сам ушао да платим (да то је једна од ових нових пумпи, где морате да изађете из возила својег да бисте платили што вас одеру за нафту/плин/бензин, замисли, молим те, пада киша из неба и земље, а мораш да изађеш да платиш, а заклона нигде. Класично да те понизи до самог краја, да се осетиш као последње говно. Могу слободно слоган да ставе, ево ја ћу да им смислим један : ''Хвала што смо вас одрали до голе коже, ај сад довуците гузицу до касе да платите. Платили сте, а сад, одјебите.'' И симпатичан исечак Апуа из Симпсохових, Thank you, come again. ) иначе би фешта била да је почео да свира опет. Кретох да се пробијам кроз град, гужва као да Тито долази са све Насером у комплету.

Стигнем некако до Уркетовог пребивалишта, без већих губитака у живцима са моје стране и губитака у популацији града Крагујевца ( штета, мора да су доручковали ''Чипси лајт'' то јутро, пошто су веома лако прескакали пола улице кад пипнем сирену). Кад се мој сапутник сместио колко-толко удобно (ипак је ово руско возило, где се отпорност судара са тенком ипак више цени неголи дал' ће вам остати све цело у организму и ван њега, кад изађете после сто километара из дотичног), кретосмо на наше епско путешествије.

Stay tuned, наставак следи...првом приликом...

37'

Huh, prođe 2 nedelje od kako sam napisao nešto. Sad bi neki umetnik rekao, visoke spoljne temperature utiču nepovoljno na raspored mojih emocija protkanih kroz moja dela, svako delo bi mi ispalo neočekivano lošeg kvaliteta zbog nepovoljnih biometeroloških-emocionalnih naboja...Jbg, samo šteta što ja nisam umetnik. Mrzelo me da smestim guzicu u usijanu fotelju i da mi se postava zalepi za dupe, pa da je dva sata posle izvlačim iz guzice. Jes' da mi komp radi 24/7, ali to je zboh hub-a i torenta. Ni Lin nisam butovao skoro nedelju dana, žao mi da prekidam winning streak dobrog protoka sa torenta...

Najaviše večeras za Kragujevac kao neku kišu. Ja dođoh sa posla, pa rekoh da pograbuljam travu iz dvorišta ( 4 metra kvadratna zelenila okovanih betonom) što sam pokosio još u nedelju. Pograbuljao, pa rekoh, ček malo da polijem, čisto da se ne osuši trava, kad moj komšija me pita što polivam kad će kiša večeras. Koja bre kiša, nema oblaka u krugu od trista kilometara od Kragujevca...Kao nemoj da trošiš vodu, bla, bla, a ja ga upita što poliva onda svaki dan beton ispred kuće i pere kola na svaka dva sata. Sad sam polio tranjak, pa sledeći put će da bude kad padne kiša, a kola sam očistio snegom u decembru..Ućuta se riba, i pobeže mi sa videla, taman kad sam 'teo da mu propisno pobrojim familiju zbog građevinskih radova koji počinju da se odvijaju od 7 ujutru. Ali, biće dana za megdana...a i ako ne bude, pokenjaću mu se u poštansko sanduče...

Tek počeo Jun, a već udarila vrućinčina. Kako li će biti za mesec-dva, kad se zvezda približi, ne smem ni da pomislim. Danas sam po najvećoj žegi išao do suda da pokupim jedan komp. Džabe što sam kola uštekao u hladovinu, kad ispred suda sve kao na dlanu. Kad sam ušao u auto da ostavim komp, zamal' što me šlog nije strefio. 1000 stepeni, a z101 nema klimu ni kao misaonu imenicu. A još ni grejanje ne mogu da isključim, sjebala se klapnica...Bukvalno sam izgubio 5 kg za 15 minuta vožnje, sve na pore izašlo. Pripade mi teško posle, ceo dan sam se oporavljao od tog toplotnog udara. Još mi zuji u ušima pomalo, al' pretekao sam.

Htedoh malo da napravim promaju, otvorio prozor, ulazna vrata od kuće, al' ono nešto zatajilo..Daj, Bože, odvrni malo taj ventil, pogušismo se od vreline ovde. Znam da nas navikavaš na pakao polako, al' možeš malo i da nas razladiš malo, ionako ćemo da se pržimo ihahaj.

No nema promaje večeras. Čujem tamo negde u večeri, neki gorštak proslavlja sinu ili ćerki neki rođendan, trešti neka narodnjaština samo tako. Sad mi žao što ne digoh onu Crnu Strelu, kad mi se ukazala prilika u vojsci dok sam bio. A negde levo od moje trenutne pozicije, jedno-dve kuće otprilike, neki mladi bračni par izvršava poboljšanje nataliteta Srbije. Mlada neiskusna, a i muž izgleda, stenju k'o da vade motor od Samare na ruke. Daj kume, ugradiću ti klimu, samo zatvori taj prozor u pizdu materinu više, em praviš zazubice narodu okolo, em pola sata stenješ kao da si mesec dana zatvor imao, pa ti naletela tvrda tura...

Zaebate su ove vrele letnje noći. Nit' možeš da spavaš normalno, nit' možeš da radiš nešto jer ti se spava, i tako u krug. A sati i pljuge idu li idu. Jedva čekam da dođe zima i da padne sneg, pa da se skinem u gaće i valjam po dvorištu, da ako mi bude malo lakše..Draža mi je zima, kad dođe leto i upekne zvezda, skineš se do kože i nema dalje. A zimi, ako ti je hladno, molim, obučeš se više i rešena stvar.

Batalio sam da čitam dnevnu štampu već par dana, i mnogo se lepše osećam. Bacim pogled na hroniku ponekad, čisto da vidim koliko nas manje ima. Sad sam u tranziciji, ali ne u Jevropu nego na i7. Čekam tako da stignu delovi, i kao da Godoa čekam. Strpljen, spašen, kaže poslovica. Nadam se da će stići dok smo još mladi.

Kao nešto zahladnelo malo. Sad je prilika koju ne treba ispustiti, da zaspiš dok ne počne da prži ponovo. Ako ovako nastavi, lepo iznosim ja viseću ležaljku u dvorište i vezujem za jabuku i milina. Da se naspavam kao čovek. Samo da ne očepi neka olujčina u toku noći, pa ne zvekne neki grom u jabuku. No neće biti štete, jedna budala manje, ionako ih je sve više svakoga dana...

Noobiša

Ovaj potez planiram već duže vreme. Dal' nisam imao hrabrosti ili volje ( pre će biti ovo drugo), nemam pojma, ali sinoć sam konačno smogao volje da i to odradim. Koliko god mrzeo promene, čak i najtvrdoglaviji mora popustiti, ukoliko ne želi da ga proguta vreme. I lepo se ja naoružao sa dve pakle pljuga, dva litra LaVita koktela od ananasa, mobilno-prenosnim MP3 uređajem da sviri na uvce i odmetnuo u nepoznato...

Prethodno sam naravno, pribavio sve potrepštine u vidu poslednjeg distroa Ubuntu-a 9.04, narezao na disak, Windows 7 sa legalnim serijskim brojem i ostalim sitnišima. Drugi put u tri meseca da radim veliku tranziciju, doduše to kod mene ide dosta brže nego ovo sa Evropom. Udahnem duboko, ubacim Win 7 u drajv i igranka poče. Iznenadio sam se da je sve prošlo bez problema, jer kod mene uvek važi Marfijem zakon i to u pojačanoj formi, što znači, ako će nešto da pođe po zlu, kod mene će da ode sve u tri lepe pizde materine...Nešto me htelo sinoć i instalira mi se Windows Ziben berez problema, odradih mu neka osnovna podešavanja i spremih se za onaj teži deo posla.

Ubacim Ubuntu u rezalo, i krene igranka opet. Sa obzirom na to da sam u svetu linuksa totalni noob, spremio sam se na to da ću morati dva puta da reinstaliram Windows jer ću sigurno zajebati nešto u procesu instalacije lina i napraviti totalni karambol. Međutim, opet me krenulo. Prođe sve bez problema, a da me pita neko da mu objasnim kako sam to izveo, ne bih znao da mu kažem. Tako je i na poslu. Ako nešto popravim, ja pojma nemam kako sam to uspeo da izvedem, al' niko i ne pravi pitanje sve dok je posao odradjen.

Jbt, da sam znao da me ovako 'oće, trebao sam da uplatim neku kladionicu, kupim tiket za loto, bingo i Milana Tarota...Mogao sam i do grada da odem, ko zna, možda bih i upoznao neku normalnu koja redovno brije noge i koristi anti-perspirant ispod pazuha...

Čak sam uspeo sve da sredim nešto malo posle ponoći. Ostala su još neka sitna crevca da se podese, al' nisam imao živaca više da se bakćem. Unišao u lin, aktivirao torent, i pustio da kotrlja polako. Sad sledi period privikavanja, i to poduži bogme. Nije lako starog konja novim trikovima naučiti. Pogotovo ako je godinama navikao na gluposti i saživeo se sa time. Bah, bio sam i u gorim situacijama od ove, no snaći ću se nekako, uvek mi uspe.

Informatika utiče na sve, to je neminovno. Baš sam danas imao jedan jak primer. Dolazi gospođa u svojim srednjim šezdesetim kod mene u radnju. Penzioner. Hoće da kupi komp. Penzija osam hiljada dinara, koji je inače minimalac za dobijanje kredita. Već ima jedan kredit od hiljadu dinara mesečno. Sa ovim kreditom za komp to iznosi sve ukupno dve hiljade i trista dinara mesečnog zaduženja, na penziju od osam hiljada. Kaže treba joj komp za kucanje i tako te stvari, a bukvalno nema 'leba da jede. To ne razumem nikako. Mislim, i ja sam ekstremno tvrdoglav i uvek ako mi se nešto hoće ili tad ili nikad. Obilo mi se o glavu hiljadu puta i još hiljadu puta će, ali ne vredi budali dokazivati, kad sama ne može da shvati. Ali imam neku meru, znam maksimum koji mogu da pružim i granicu preko koje jednostavno ne mogu. Hobi i posao su mi ista stvar, ali kad je hobi u pitanju, umem da se obuzdam ako je potrebno.

I što je još jače od svega, gospođa kaže da ne sme da kaže majci da uzima još jedan kredit. Tad kad nisam umro od smeha nikada neću. Samo Bog zna kako sam se suzdržao da se ne nasmejem.
Žao mi je takvih ljudi. Žao mi je što nemaju da kupe, a hteli bi. I dobro znam kakav je osećaj kad ti nešto za dlaku izmakne iz ruke, nešto čemu si se mnogo nadao, za šta si se mučio i grcao. Verujem da ogroman deo ljudi u ovoj zemlji to zna dobro. Ponekad mi stvarno dođe da sve batalim, i odem na neku planinčinu samo sa sekirom u ruci, i da se nikada više ne vratim i nikoga ne vidim. I sve češće mi u poslednje vreme ta ideja pada napamet. Samo šuma, planina, ti i tišina.

Lepo bi to bilo. Ali šteta što se nikada neće ispuniti, nego će se ceo vek svesti na robovanje i životarenje. Hvala Bogu, pa ponekad odem u pivnicu sa odabranim društvom da se malo opustim i mozak bacim u ćoše. To mislim da je i jedina stvar koja me drži i dalje normalnim. Tako mi se zalomilo ovaj put, nadam se da će sledećeg puta Onaj gore imati malo više smisla za humor.

Dnevni šetač

Polako otvaram oči. Prvo što mi pogled hvata je krajičak oblaka, i komadić neba.Još uvek mi se muti pogled, kao i svaki put kad se budim. Još uvek prolaze slike i zvuci, kao kolaž. Nisam siguran šta je java, a šta san. Pojedini likovi stoje ispred mene iako znam da nisu stvarni, ali ih skoro da ih mogu opipati. Neki su nas davno napustili, i zbog kojih mi je žao što nisu tu, fali mi njihovo prisustvo, njihove reči, smeh i suze. Neki što su još uvek sa nama su takođe tu, samo malo drugačiji, nekako čistiji i lepši. Pokušavam da im kažem da se raziđu, ali mi nešto ne ide. Da li ne mogu ili ne želim, ne znam ni sam. Pokušavam da kažem nešto, ali usta ostaju nema. Ili reči nemaju tu snagu, da razveju snove.

Ustajem. Dodir vrelog stopala sa hladnim podom me momentalno osvešćuje, potpuno i naglo, skoro bolno. Na sat ne gledam, ionako kasnim, a i vreme mi nije bitno danas. Polako skupljam ovozemaljske stvari. Nađoh odeću, obuću, ali i dalje mi nešto fali. Preturam po sobi, zagledam po kutijama, a ne znam ni sam šta tražim. Onda zastadoh ispred ogledala na trenutak, i kvrcnu mi u glavi: 'Ah, tu sam'. Dobro je, ponekad ne uspem da se pronađem. Takvi dani su uvek naporni, jer ova ljuštura ne ume da se baš čuva tako dobro kad nisam u blizini.

Polako zatežem pertle, i trudim se da ih spakujem tako da me ne žuljaju. Nasuprot mojoj pojavi, volim da prošetam ponekad. Da malo prostruji krv i da osetim otkucaje srca dok pokušava da isprati moj pogled u daljinu ka konačnom cilju. Duboko udahnem i otvaram vrata. Svetlo me zaslepljuje i vrućina zapahnjuje na trenutak, i posle toga je sve mirno.

Dolazim na posao. U radnji prijatna hladovina. Šef odlazi da završi nešto, i ja ostajem sam. Gasim radio, postavljam nižu temperaturu na klimi, i uzimam prvi srk kafe. Blago zujanje kompjutera u pozadini sa ponekim zvukom spolja dopušta mi da potpuno uživam. Potpuna nirvana. Ali moj um je nešto nemiran danas, skače sa sećanja na sećanje, brzo, ponekad ne mogu da ga ispratim. A i ne trudim se nešto baš. Možda mu treba da se i on malo izduva. Pokušavam da uradim nešto, ali mi ne ide. Možda se ne trudim dovoljno, a možda se trudim i previše. Ko će ga znati.

Zatvaram oči polako, i tonem. Ne trudim se da razmišljam o bilo čemu. Međutim, iz mira me prenu tiho pištanje. Bip, bip, bip, bip, bip...Mašina se buni, traži moju pomoć da prebrodi krizu. Polako ustajem i krećem, i nirvana prestaje...Do sledeće prilike...