Gilje

Elem, pošto je ovih dana tako lepo napadao sneg, i ja tako lepo i iznenada nekoliko puta dnevno prao noge, a da nije bilo samoinicijativno ( sad bi moji drugari rekli: '' Ti samoinicijativno ni dupe ne bi brisao, nego što moraš zbog posla'' ), rešio sam da se častim (pazi ovo, častim :D ) sa jednim novim, miriše-na-štavljenu-kožu, sjajnim parom patika. Stejdz je bio postavljen, čekalo se samo da završim sa poslom pa da procunjam po gradu da pogledam izbor i cene.

Završi se radni dan, ja lepo zapucam do kevine prodavnice, pokupim nju i sestru, i krenemo u avanturu pronalaženja jeftinih a dobrih tidzica ( to jeftino a dobro nikako ne ide zajedno, al' braća čajnizi su nas naučili da se sve može ako se 'oće :) ) za moju malenkos'. Pošto mi je auto ostao naravno zatrpan u garaži, a napolju sneg do kolena, uvideo sam da će da padne još jedno pranje nogu..Ako ništa drugo, neće noge da mi smrde na pacova koji je crk'o i tri dana stajao u plastičnoj kesi na jakom suncu, kad budem ušao u radnju.

Posle dvajes' minuta natezanja sa ključevima i katancima od radnje, kretosmo ka prvoj destinaciji gde ćemo možda ostaviti novce u vreći, a poneti par gilja...Ulazim u jedan sport-shop u blizini centra grada, sve miriše i šljašti, i očekujem neku nafuranu prodavačicu u ranim dvadesetim sa većom zapreminom sisa nego mozga, a dočekuje me gospoja u srednjim četrdesetim..
-Dobro veče, izvolite?
- Jel' imate nešto od Reebok ili Converse patika?
- Imamo naravno, izvol'te pogledati..

Prvi model, nešto sa nekim šljokicama i moja keva se naravno u'vati odma' za njih.
- Jao vidi što su lepe, baš bi ti lepo stajale, istakle bi ti oči u prvi plan...
- Jao, stvarno su lepe, ako 'oćeš da postanem guzo-ljub, a baš bi mi i oči istakle, prvog bi me izgazili čim se svetlo zagasi u nekom noćnom klubu...a i nešto ne verujem da imaju moj broj..

Pošto nađoh jedan model od Convers-a koji mi se svideo, zamolih ja prodavačicu da mi donese broj da probam...Naravno kakve sam ja kurate sreće uvek, moj broj nisu imali, i posle ubeđivanja sa kevom i sestrom, odlučismo da napustimo ovaj fini establišment i ponovo se zaputimo u potragu za Svetim Gralom...Mada mislim da bi ga i Indijana Dzons pre našao, nego što ću ja naći patike koje mi se sviđaju i broj da mi odgovara...

Radnja druga. Ulazimo unutra, a radnica zasela na telefon, jebe joj se za mušterije, k'o Saši Matiću za boju košulje. Razgledam po radnji, jedne gilje deset soma, druge dvanaest, treće dvanes' ipo, četvrte sedam soma ( ove su izgleda model iz mladosti Gavrila Principa, i po dizajnu, a i po mirisu bogme). Na stranu to što su skupi k'o đavo i što im radnica ima IQ k'o člankovita glista (izvinjenje glistama), jedan model mi zapade za oko.
- Izvinite, jel' imate ovaj Adidas, broj...Izvini ti, jer vidiš da pričam na telefon? Bože, kakav je ovaj narod danas ne zna ni za osnovnu kulturu..' I ja sam mu onda rekla da može da me ima, ako mu tata da onaj njegov Audi, jeste onaj sivi, F4 ili kako već nije bitno, mnogo lep auto...'
Ja sam samo stao sa otvorenim ustima, što se, verujte mi ne dešava tako često. Prvo sam mislio da je oteram u tri lepe šargarepe, al' se setih da sam došao sa kevom i sestrom. FAK, nema veze, saznaću gde živi pa ću lepo da joj se pokenjam u sanduče...
- Kevo, 'ajmo, potrošiću ovih DVADESET HILJADA na drugom mestu.. !KLIK!
- Izvolite, kako mogu da vam pomognem?
- Jel' možete da mi pokažete kuda da pređem preko snega do ove radnje preko-puta vas?

Radnja preko-puta ove druge. Fino, sređeno, čisto, mada malo starinski, ali kul mesto. Modela mali milion. Ugledah jedan Converse opet, al' munem, devet ipo 'iljada..Malo li je, na ovo 'ladno vreme. Doduše imao sam nekih četir' u kešu a i baba rešila da se ispruži za jedan ček...
- Jel' imate ovaj Converse, broj..
- To je zadnji par, što nam je ostao, ček' da vidim, da samo još taj jedan, 45.
- A ovaj ovde dole?
- Isto zadnji, 43.
- Ovaj?
-42.
Vidim ja da neće da izađe na dobro. 42 sam nosio u osmom razredu osnovne škole. Reših da prekratim muke i sebi i radniku i kevi i sestri ( ne nije fazon Zorana Cvijanovića i 'malvo me žvuljaju' ) i da se zaputim u neki drugi gilja-šop.

Kaže keva, 'ajmo do patikarnice 'Čale' u Ivo Lole Ribara. 'Ajd, šta ima veze, nek' se barem prodavci patika u gradu ismeju meni i mom pokušaju da spakujem nogu u patiku za dva broja manju dok mi sa smeškom na licu govore kako mi odlično stoji. Al' ko se zadnji smeje, najsladje se smeje, a ja večeras sedim u zadnjem redu u bioskopu...

Posle dvadeset minuta probijanja kroz mećavu da se pređe 300 metara, što bi u normalno vreme značilo 5 minuta, polu-smrznut, polu-mokar ulazim u radnju. Bolje rečeno, radnjicu. Jedna od onih malih radnjica koje imaju skoro okrečen plafon, a ispod boje se nazire sloj starosti. Zbijeno, gusto, mesta ima za mušterije jedino ako radnik duboko uvuče stomak.
Ali ja sam uvek voleo takve radnjice. Imaju ono parčence duše, za razliku od ovih novih, urbanih hiper sport shopova, gde je sterilnije nego u bolnici. Prosto bi pomislio čovek da je ušao u operacionu salu VMA, koliko je čisto. Svakog momenta očekujem da pored mene prodje doktor u mantilu...
Ulazimo u radnju. Miris štavljene kože udara u mozak kao malj. Dočekuje nas prodavac, izlgedom me podseća na Hulka Hogana u mlađim danima, što po stasu, što po frizuri i bradi. Očekivao sa da će lik da bude neki paljenik, al' sam se zajeb'o za medalju. Kulturan i pristojan, retkost za prodavce po Kragujevcu.
- Imate li od ovih ovde Adidas, ovih crnih, slučajno i možda, broj 49?
- Nemamo...
- E, u pizdu materinu, jao ćale 'bem te u glavu, kad me i kako sklepa ovako sa nožurdom k'o dečji grob..
- Ali imam od ovih Najki 49, zadnji par mi ostao.

Da sam skočio, razbio bi glavu o plafon. Ili bi plafon puk'o od moje glavurde. Sve jedno, nešto bi bilo razbijeno.

-Daj 'vamo, kevo vadi taj ček od babe što je dala..E, a čisto da pitam, kol'ko koštaju?
-Trinaest hiljada dinara.

'Ladan tuš. Jebote, to je skoro cela plata.Jebote, osta' bez harda i reka opet, u pizdu materinu. Bre, ja jesam brljiv ko medved u proleće, al' nisam brljiv tol'ko da dam 13 'iljada za nešto što ću da ugazim za godinu dana. Volim ja da nosim dobre stvari, ali ne patim toliko, da bi narednih mesec dana glođao kuvane nogice od pileta čisto da bi nosio patike od 13 'iljada.

- Hvala, dobre su, ali stvarno neću da dam 13 hiljada za par patika. Ne ne želim, nego jednostavno Neću.
- Sačekaj minut samo da proverim nešto...Ovaj model je na sniženju, zaboravih na njega, ostao ovde među onima što se regularno prodaju, nije sti...
-Kol'ko?
- Sedam hiljada.
- Jel' primate čekove?
- Naravno, odloženo na mesec dana.
- Pakuj.
- Jel' hoćeš da probaš, čisto da vidiš dal'...
- Kume, pakuj i ne boj se za manastire.

Lepe gilje. Nike. Nisam nosio Nike od prvog razreda osnovne, što mu dodje, od '93. Air Max, sećam se k'o juče da je bilo kad sam ih uzeo. Zeleno-bele, ja onim jastučićima ispod pete. Koštaše đavo i oba bubrega onomad. Al' mi našao ćale ispod ruke od jednog drugara koji je držao neki sport šop, za veoma male pare. I još su bile original. Znam po tome, jer deda već osam godina okopava vinograd u selu sa njima, i još se nisu raspale.

I ove ne izgledaju loše. Čak mi se i sviđaju. Udobne su, i što je najbitnije, suve mi noge. Sad još samo da kupim onog 'Mustanga' što sam video kod jednog čiče u dvorištu i Bog da me vidi. A možda i 'oće, kako je lepo i klizavo napolju, a meni lepe i ćelave letnje gume na kolima. Ako zaginem negde, nek' mi epitaf na kamenu više glave bude: 'Sjebao se jer mu se probušila gumica'.

Sneguljica

Preključe je počeo da pada sneg.Prvo nešto sitno, a onda je navalio kao nezdrav. Mislio sam da će stati u toku noći, al' ono palamar. Budi me keva danas nešto ranije nego uobičajeno, i to mi odma' reče da neće da izađe na dobro...
- Budi se, ćeš da zakasniš na posao kao po običaju..
- Što bre da zakasnim, tek je pola deset. Što me ženo probudi ovako rano, mogao sam da odspavam još pola sata, a i onako ćeš da me odvezeš, pa ti idi na posao kasnije.
- Znaš, sad sam 'tela to i da ti kažem, ne mogu da te odvezem...
Ja ripi' iz kreveta k'o da mi je crnja uleteo od pozadi bez imalo da mu je namašćen. Prvo sam pomislio da mi je neko izbušio gume, od ovih klinaca iz komšiluka. Već sam uveliko počeo da zamišljam kako im krckam prste čekićem od devet kila, kad mi prođe kroz glavu nešto još gore..da mi je neko digao auto. Jes' da nije bio nešto ekstra, al' ja volim moj auto. Taj auto sam kupio od svojih para i ne stidim se njime ni malo. Ko ga ne voli, ne mora da ga gleda. Jeste da je ruski i jes' da troši k'o pomahnitala grandovka, al' nema veze. Da, jeste, Lada je u pitanju. I to ne bilo koja, nego Samara. Nije baš nešto za videti, ali ide dobro. Malo propao lim, al' ništa što se ne da zakrpiti. I nikada do sada me nije ostavila na putu. A i bilo je lepih trenutaka sa tim automobilom, al' o tome nekom drugom prilikom. Ja onako u afektu i gaćama izletim na onaj minus jutros, i zamal' što me ne strefi šlog, što od 'ladnoće, što od onoga što sam video....
Ljudi moji, toliko snega u životu do sada nisam video. Napadalo u toku noći, zajebalo vek. Ispred garaže dobranih šeset santima napadalo, a pogađate ja uterao auto prethodno veče u garažu...
Ni sam Bog otac ne bi mogao da očisti ono čudo pre jedanaest. A i da uspe, opet bi se zaglavio dve kuće niže, gde niko kurcem nije mrdnuo da očisti. Još se komšija naš'o pametan, pa sav sneg sa terase istovario na put...Jebo' mater onome ko ga je doveo u grad i sa planine skinuo. Za takvu stoku nije ni kartonska kutija, a kamoli kuća, kad ne znaju za neku osnovnu kulturu. Sve to ne bi bilo tako strašno da imam kako tj. u čemu da odem na posao. Imam gilje, al' su malo matore i malo više bušne, više se u'vate k'o ukras no odevni predmet. Jebo me C2D E8400 i kad ga i uze...Reko', snaći ću se, maznuću od dede one gumenjake što nosi po selu. Ja u garažu da potražim, tražio, tražio, i nađem SK 9/2003 za koji sam mislio da je otišao u nepovrat kad mi je sestra zadnji put sređivala sobu, 2008 godine...Ima mozak da joj izvadim usijanim žaračem, k'o u starom Egiptu, kad je budem do'vatio što mi je SK ovde nabila...
- Deda, 'de su ti one gumene čizme što nosiš po selu, treba mi da završim nešto..
- Uz'o ćale onomad kad je doter'o ugalj, trebale mu kad je istovar'o, da ne usvinji patike..
Sprat niže, kod ćaleta u kancelariji (čitaj: kotlarnici)..
-Ćale, 'de su one dedine gumenjače, što nosi po selu?
-Nema.
-Kako, bre, nema?Pa vid'o sam ih pre 2 nedelje...
-Aaa, na one drljave ti misliš?
-Pa na one drljave, normalno, nije ih Dolče i Gabana pravio, pa da budu nešto bolje..
-Nema više tih čizama, isek'o sam ih da podložim kotao, kad je počelo ono 'ladno krajem januara..
QQ, biće belaja, videh odmah. Pogledam izbor obuće za danas, i taman kad sam krenuo da drpim kevine čizme sa sve onim krznom, setih se da su mi male i da sam probao iste kad je prvi sneg pao...Jebem ti onog i koji me sklepa ovakvog sa nožurdom k'o dečji grob. Obuvam jedne čarape, jednu šuškavu kesu iz dragstora, pa drugi par čarapa, pa gilje, nategnem iz pljoske, ugasim pljugu, skrnem kafu i povučem talog (to mi se sve češće dešava u zadnje vreme), navučem rukavice, izljubim sa bližnjom familijom, prekrstim i zakoračim u belinu..
Nisam ni izašao iz dvorišta, noge mi već u goloj vodi, zaslepljen k'o kad neko baci flash-bang u kanteru, i osećam kako mi već četvrta slina klizi niz grlo...EPIC FAIL...Probijam se kroz mećavu do najbliže autobuske stanice, stižem taman da utrčim u autobus pre nego što i on ode u pizdu materinu, suočavanje sa mirisom belog luka i rakije (ko se čuva i Bog ga čuva kaže naš narod) i ostalih miomirisa u GSP-u, klizanje, padanje, otresanje snega sa jaše, ulazak u radnju, ispijanje kafe, i nastavak još jednog dosadnog dana..

Zemlja naših snova

Rekoh sebi da nikada neću da se nerviram zbog gluposti oko sebe. Dovoljno je što se bakćem sa raznoraznim ljudima oko sebe u toku dana, samo mi još fali da počnem da čitam novine i da se nerviram zbog nestašice gasa\struje\'leba\vazduha....ali.... Uvek ima jedno 'Ali'. E, ali, ovo danas je baš bilo ono što me je podstaklo i dalo nadahnuće i nadu u ovu našu lepu zemlju. Pogledajte ovde više o tome: http://www.vecer.com.mk/?ItemID=775429569524C040B7665A4C9B4773AD
Dakle, firma je uspela da prebaci ogromnu kolicinu kompjutera kod našeg dobrog suseda, Albaniju, sa sve piratskim verzijama Window$a. Zgranuli su silne pare na tome (3,8 miliona USD), i naravno pali su u muriju. Da se odmah razumemo i da se ne pravimo nešto naivni: i ja i 99% ljudi u ovoj zemlji bi sigurno uradilo isto da smo mogli i imali sredstava. Pokušali su da se poigraju, al' je mama upala na žurku. Baš mi ih je žao, a vidim da i oni plaču, pa sve brišu suze novčanicama od po 100 jevreja. ALI, to nije poenta onoga što je pisac 'teo da kaže. Zašto, bre, (kad moram da upotrebim najučestaliju srpsku uzrečicu) nigde kod nas u novinama ili u vestima nije bilo ničega o ovome? A? A? Jel' smo mi toliko postali glupi? Jel' našim novinarima stvarno ima drugih stvari koje su preče od ovoga? 'Kako se Natasa Bekvalac očešljala, kako se onaj debil obukao, kako se onaj našminkao...' Dokle ćemo biti zemlja sitnih šićardzija kojima je bitna samo svoja guzica i koji će okretati glavu na drugu stranu čim nas neko mrko pogleda? Ako su uspeli da maznu skoro 4 miliona, koliko su dali našim novinarima da ne pišu o tome? Ili još bolje, kome su i koliko zapretili da će se probuditi sa betonskim cipelicama negde kod Đerdapa 1? Nećemo mi ni u Evropu, niti u bilo gde ako ovako nastavimo. Nismo, bre, ni za Azerbejdzanski savez, a kamoli za bilo šta drugo. Treba da nas bude sramota, kad ovako okrećemo glavu čim neko uperi prst. Sad mi je krivo što nisam vlasnik nekih novina, pa makar to bila i 'Blic-Žena'. Izbacivao bi na svaki sat novine sa ogromnim naslovom o tome, pa makar mi stavili i bombu pod auto. Do sad mi je bilo žao što živim u Srbiji, jer smo bili izolovani od ostatka sveta po svim pitanjima. A sad me je sramota jer ne smemo da objavimo jedan zaser od domaćih mangaša. Sami smo krivi za sve ovo što nam se dešava. Rizikujem da me mnogi omrznu zbog sledećeg što ću reći(ko me poznaje, znaće da ja stvarno tako mislim) al' trebali su amerikanci da nas ugaze '99. Treba nama jedno propisno čitanje lekcije( čitaj: jebanje keve) da bi se mi doveli u red. Pošto to mi očigledno nismo u stanju sami da uradimo (mislim na uključivanje onog sunđera što nam stoji u onoj stvari koja nam očigledno služi samo za nošenje frizure). ALO, SRBIJO PROBUDI SE BRE JEBOTE. Nismo mi glup narod, al' kad vam neko konstantno zatupljuje mozak 20 godina, pojave se efekti i posledice. Tako nam i treba, sami smo taj luksuz sebi dozvolili.

Retrospektiva '08

Sedim na nekoj iskrivljenoj gumi od TAM-a i razmišljam: 'Još samo pola sata ostalo'. Taman da prošetam još jedan krug i popušim još jednu pljugu, poslednju koja mi je ostala u ovom paklu. Ustadoh, zategoh opasač , pritegoh čizme i polako kretoh. 'Samo da zamaknem za one parkirane bagere i na konju sam', pomislih, i kretoh polako. Nogu pred nogu, korak po korak, 729 koraka dok se obiđe ceo PTS. Pogledam na sat, tacno 01:30. 'Lepo, još po sata'. Idem polako, ne žuri mi se nigde, hladno je k'o da je oktobar mesec, a u stvari je april. Od strane Žiče počinje neka magla da nadire, još uvek polako, prvo par pramenova, a onda sve više i više, i u roku od nekih desetak minuta nađoh se u potpunoj belini. Čudan je osećaj kad vas obuzme belina u sred noći. Nekako se osećam neprijatno. Sve dobije nekakav čudan odsjaj. Igraju se senke. Ili se to igra moja podsvest. U sekundi mi prođe gomila nekakvih gluposti kroz glavu. I sjuriše mi se žmarci niz kičmu. Nisam ni sujeveran, niti nešto posebno plašljiv, ali mozak ima tu čudnu tendenciju da se igra sa vama kad mu se jedno čulo ukine. Počnu čoveku da se priviđaju razne čudne stvari( kao što bi rekao jedan moj drug: 'učinilo se tebi i onda u gradu da ti je ona rekla da možeš da je u'vatiš za sisu, pa si popio šamar' ). Krenem dalje polako, osluškujući okolo, i krenem da pripaljujem cigaretu. Osvrnem se da vidim koliko sam daleko od stražarske kućice i nastavim da koračam polako. Mrtva tišina okolo, kao za inat, ni cvrčak da se oglasi. U daljini mi se učini kao da nešto protrča kroz park. Prenuh se i počeše graške hladnog znoja da izbijaju na čelu. Mislim se u sebi, 'šta ako je neka budaletina pijana upala u park, pa oće da se zajebava okolo? Šta da radim ako je stvarno neko upao u PTS?' Polako skidam pušku sa ramena, doduše praznu i instiktivno stavljam na gotovs. Repertiram brzo, i otkočim, čisto da napravim neku buku, nek' ga uvati zort malo. Kao što je i mene. Još jedan korak napred. Zastanem i slušam. Tišina k'o u grobu. 'Šta se bre ovo dešava u pizdu materinu? Da nije došla smena, pa me sad loži okolo? Ako jeste, ima da mu presedne kasnije' mislim se u sebi. Tad se začu nešto iza mene. Pretrnuh u momentu. Strah me da se okrenem, strah me da pomislim da se okrenem, strah me od Boga, od side, od nemaštine, strah me od sebe samog. Okrenem se brzo. Ništa tj ničega nema. 'Mora da sam počeo da se tripujem od ove magle', pomislih. Okrenuh se i nastavih dalje sa sve puškom na gotovs. Opet neki tup zvuk negde u daljini ali mi se čini kao da mi je pored uveta. Srce udara, mislim da ga dežurni parka čuje. I onda opet tišina. Sad mi već nije svejedno. Do sad me je samo strah hvatao, al' sad počinje i panika. Stojim i osluškujem. Tajac. Jedno pet minuta se ništa ne dešava, ja napet kao pokeraš koji čeka poslednju kartu. Mislim da me nešto dotakne sad, skočio bi iz mesta više nego Dragutin Topić iz zaleta. Kretoh polako napred. Jedan korak, dva, tri...Pređoh nekih desetak metara. 'Mora da je neka dzukela, puna ih je kasarna, k'o Beograd narkomana'. Taman sam se malo opustio i krenuo napred, kad na nekih pola metra ispred mene ispod jednog dajca se začu neka buka, ja se sledih u momenu i tad izlete zec ispred mene, ja skočih uvis kao da sam pipnuo dupetom vrelu ringlu, ispade mi gas maska iz torbe, ja se savijam da uzmem masku kad za zecom izleće ker i tada radim 'atomski spreda'. 'Gotovo, izgibo' k'o Mančester Junajted', pomislih. Ležim na asfaltu i ražmišljam šta bih sad rekao dežurnom kad bi naišao slučajno odnekuda. Samo što sam to pomislio, začuh odnekud: 'Brate, dal si ti normalan? Što bre ne ode u spavaonu da legneš k'o čovek, dežurni kasarne hrče k'o da struže cerovinu motornom testerom'. Stigla mi je zamena konačno. 'Ništa me ne pitaj molim te, nego daj jednu pljugu, da se povratim u život'. Narednih pola sata smo se valjali od smeha kad mu ispričah sta se desilo. Dadoh mu pušku, masku i evidencioni dnevnik i rekoh mu da posebnu pažnju obrati na zeca, i brzim korakom se uputih ka spavaoni, da ugrabim bar po sata sna. Palim poslednju uštekanu cigaretu, i brzim korakom odlazim u maglu...

Duga je noć

Ponekad sedim i razmišljam o pojedinim stvarima koje sam učinio i za koje mislim da nisam trebao učiniti. Ponekad me do duboko u noć more pojedine stvari iz moje prošlosti. Grize me savest zbog pojedinih stvari rečenih i onih samo pomišljenih. Tužan sam zbog mnogih ljudi koji nisu više među nama a trebali bi da budu, a umesto njih su tu neki drugi koji možda ne zaslužuju tu privilegiju. Vrte se slike, reči, sećanja, kao karusel, brzo i neumorno, i stvaraju jak huk u mojoj svesti. Kad karusel krene jednom da se okreće, retko ga šta može zaustaviti. Zastane nekada samo na trenutak da mi prikaže jednu sliku i nastavi svoje okretanje. I ta slika mi dugo stoji pred očima. Obično je to neki upečatljivi momenat iz mog života. Grešio sam, znam. I sad je kasno da se te greške isprave. I onda mi bude žao sto sam neke stvari uradio. Još mi je više žao stvari koje nisam uradio, što zbog moje lenjosti, što zbog straha. I uhvati me nekakvo crnilo i nekakva tuga onda. Čudna je ta tuga.... Liči na cement. U početku je tečna, protiče lagano kroz vas, nikako se ne ustaljuje na jednom mestu... Ali, podmuklo vremenom, umesto da slabi, očvršćuje i uvećava se...
U sebi nosim taj nevidljivi zid i sa mukom se pokrećem...Nekad ne mogu da dišem...Neki put se u znoju budim....kad zaspim,naravno.... I kada se probudim u ustima je neki čudan i gorak ukus, kao pelin... Polako prolazi još jedna duga noć. Kažu ljudi da je noć najtamnija tik pred svitanje. Ima istine u tome.. Poslednji pokušaj tame da vas dograbi za sebe pre nego što vas obasja sunce i oslobodi svih muka.. A napolju je svuda tiho, izuzev stare i krive jabuke, na kojoj nekoliko osušenih listića još stoji. Čudan je huk vetra oko njih. Kao plač deteta, dubok i jeziv, kida dušu...Polako sviće...Obzorje se rumeni,sve jače i jače i napokon Sunce izlazi, svetlost se proliva svuda, i pobedonosno podižem svoj pogled prema nebu. Prošlo je, prošlo je, gotovo je....Bar za noćas....

Ringla

Jednog lepog septembarskog dana, dok setah po svome rodnom gradu, u izlogu jednog komp-shopa mi zapade za oko jedan oglas: "Potreban serviser".Zastah na trenutak da malo bolje osmotrim,jer mi se ucinilo da nisam video taj oglas.Razmislih nekoliko sekundi o tome da li imam dovoljno znanja za takav posao, prelomih u sebi i uhvatih se za kvaku.'Dobar dan' rekoh, videh oglas u izlogu da vam je potreban serviser, pa pomislih da proverim da li je radno mesto jos uvek upraznjeno'.'Jeste', odgovori mi covek, 'izvoli sedi da porazgovaramo o kvalifikacijama koje imas'.'Kvalifikacije', pomislih u sebi, 'koje crne kvalifikacije,zaludjujem se kompovima od '99 pa naovamo,cisto kao hobi,mada mi ni skola nije daleko od tog smera bila'.'Pa, imam relativno solidnog iskustva sa radom sa kompjuterima i mozda bih mogao da dodjem na neki probni rad cisto da vidite kako cu da se pokazem'.Razgovor poce da tece onda ubrzanim tokom i nakon nekih 20-ak minuta razmenjivanja osnovnih formalnosti covek mi rece da ce me mozda pozvati sutradan da dodjem na probni rad.'U redu, cujemo se sutra onda', izadjoh iz radnje, kretoh ka kevinoj radnji, i dok sam pripaljivao cigaretu pomislih u sebi sta mi bi da svratim i raspitujem se, jer kakve sam srece bio do sad, nista me ne bi cudilo da telefon ne zazvoni sutra ujutru...

*FAST FORWARD IN TIME ABOUT 61 DAYS FROM SEPTEMBER 2nd*

3. Novembar.Ponedeljak.Pre sam veoma mrzeo ponedeljak, jer je on oznacavao pocetak jos jedne smorne skolske nedelje.Isto tako je kasnije oznacavao i dan kad cu se probuditi u 6 ujutru uz dernjavu 'USTAJ VOJSKO' od strane dezurne paljevine u bataljonu 2 brigade KOV.Ali sada se sve promenilo.Pogledam na sat.Deset casova i neki sitnis minuta.Razmisljam brzinski:tusiranje,dorucak,kafa,provera mail-a, u bem ti zivot vec je 10:25, zaebi dorucak, daj cale tu kavu da srucim na brzaka, ulecem pod tus, uh zivote sto je ladna ova kada, u bre kevo, kad stize da potrosis svu toplu vodu iz bojlera, brijac tup, ja iskasapljen kao da me je klalo pola cete janjicara sa tupim i zardjalim jataganima..Izlecem iz kupatila sa relativno malim sansama da spazim Djoleta koji se izlezava ispred ulaza u doticnu prostoriju, gazim ga sasvim slucajno na rep, i on meni isto tako sasvim bez ikakve ljutnje zariva kandze u Ahilovu tetivu, u sekundi skacem u vis, plocice klizave a papuce polu-plasticne i ja sa svih svojih 179 cm visine se opruzam na ladan beton.Zamislih se u trenutku dal' da kukam il' da se smejem.Ma opusteno, rekoh sebi, ustadoh i krenuh ka vratima od sobe.Dograbih stvari na brzaka, cigare-tu,telefon-tu,kljucevi-tu,prenosni hdd-tu, proverim jos jedared dal' sam sve pokupio i pedala do kola.Spidiram ka gradu,vozeci slalom ulicom kao Ajriton Sena niz Nirnberg, i nakon 10 minuta turiranja,naglih kocenja i pokazivanja nekoliko nepristojnih gestikulacija rukom jednom tatinom sincicu u automobilu pored mene stizem na svoje finalno odrediste.'Dobro jutro sefe,sta se radi'.'Gledam sad ovu profakturu sto su nam poslali iz Bg-a, zaboravili CPU za onu masinu sto treba danas da sklapamo da stave'.Da, dobio sam posao.Plata nije losa, al sto mi je jos bitnije, ispostavilo se da je sef mnogo kul lik, i da ne pravi problem ako zakasnim na posao, ili zaboravim da update-ujem NOD32..'E zivote dal' onaj njihov komercijalista ponekad ukljuci onaj sundjer sto ima umesto mozga?', sef me pogleda upitno i dve-tri sekunde kasnije obojica pocesmo da se valjamo od smeha..'Nema veze pozajmicemo od kolega dva-tri lokala nize od nas,pa kad stigne, vraticemo'.Receno-ucinjeno.Kolege su ispale kul likovi i pozajmili CPU i zavrsismo posao.Kako je vreme polako odmicalo, ja sklapao masine i spremao se da dostavim komp na kucnu adresu, tako su sve vise i vise stvari pocinjale da bivaju ludje i smesnije.Prvo je negde oko podneva usla jedna sasvim simpaticna bakica,sa sve cegerom, sesircetom i miomirisima kragujevacke Zelene pijace( a i jos nekim produktima doticne institucije) i pogledom trazila nesto po rafovima.Posto je sef otisao do banke da uplati pazar, ja izadjoh iz servisa da usluzim gospoju.'Izvolite, kako vam mogu pomoci?',upitah, a bakica ni pet ni sest nego me upita 'Jelte, sine, jel' drzite vi ringle za sporete?'.'Ne gospodjo,drzimo samo kompjutersku tehniku'.'U redu,hvala', rece bakica i izadje iz radnje.Petnaestak sekundi kasnije, poceo da razmisljam da pozovem Hitnu Pomoc, posto sam poceo da se gusim, od silne navale smeha i suza koje su proizilazile iz prethodnog razgovora.... Nastavak sledi prvom prilikom....